• Ако је традиција, како је Андрић формулисао, „оно што остаје“, онда су гусле један од најживљих, преосталих, елемената српске традиције. Срби су једини европски народ којем је музика била један од најзначајнијих транс-генерацијских чинилаца у очувању националне, духовне и културне, свијести.

  

Српске гусле су биле изузетни медијум између културе једног народа и његових припадника, између једног поробљеног народа у новом вијеку и његових средњовјековних предака. Нема другог народа, осим српскога, којем је један музички инструмент био кључни чинилац транс-генерацијског и колективног васпитања.

Ако је памћење народног гуслара било десетерачка повјесница српскога народа, а његово казивање – читање те средњовјековне повјеснице, онда су гусле у његовим рукама, као крст на прсима свјештеника, или као круна на глави монарха, биле његов најауторитарнији симбол, знак легитимитета, потврдни глас за његово пјевање и вјерни одржитељ слушалачке пажње.

Као што су српски грб и српска застава неповредиви и неотуђиви симболи српске државе, тако су гусле неповредиви и неотуђиви национални симбол српскога народа. Да није било гусала, не би било ни војевања за слободу – под српском тробојком. Српска тробојка је државни симбол, симбол српске борбе и ослобођења, под барјаком од три боје извојевали смо слободу, а српске гусле су значајнији национални симбол од тробојке, утолико што су оне сачувале српску свијест о слободи у стољећима када српска тробојка није ни постојала. Осјећање националне одговорности и потребу да бранимо своје, које бисмо имали током покушаја да неко преотме српску заставу и српски грб, морамо испољити данас, када други народи покушавају присвојити српске гусле. Наше најумније личности из деветнаестог и двадесетог стољећа – попут Вука, Доситеја, Његоша, Лукијана Мушицког, Змаја, Валтазара Богишића, Јакова Игњатовића, Стојана Новаковића, Јована Цвијића, Луја Бакотића, Дучића, Шантића, Владике Николаја, Исидоре Секулић, Црњанског, Андрића и Пера Слијепчевића – имале су изразито поштовање према српским гуслама. Ако имена наших великана нијесу довољна, поменимо неколико европских личности: А.С.Пушкина, Герхарда Геземена, Леополда Ранкеа, Адама Мицкијевича, Проспера Меримеа, Јозефа Холачека, Ајлојза Шмауса…

Један Шиптар може узети гусле у руке – и рећи да су његове, као што, рецимо, један Србин може ставити кече на главу и рећи да је његово. Међутим, нити Срби могу присвојити кече као елеменат своје националне баштине, нити то исто Шиптари могу учинити са гуслама.

Што се збивања у дичном Montenegru тиче, ствари су једноставне: колико гусле припадају Србији – толико припадају и Црној Гори.
Међутим, Montenegro, за разлику од страдале Црне Горе, нема никакво право да присвоји гусле као дио своје националне баштине, осим у случају да гусле нијесу постојале прије референдума из 2006. Ако су гусле, као музички инструмент, заиста настале у раздобљу од 2006.до 2018, нека Montenegro испостави „ваљане“ доказе, по узору на већ виђене дукљанске времепловце што својим чудовишним декларацијама, сецирају историјске догађаје и трансплантацијом вјештачких дукљанских срдаца у давно преминуле Петровиће, доказују да је у њима одувијек текла црвено-црна, несрпска, крв.

У доба пјевача Орфеја, било је његових поклоника, који сматраху да музика може ослободити душу од тјелесних окова. У другој половини прошлог стољећа, рокенрол музика је чинила супротно: освајајући „слободе“ за генерације радикалних индивидуалиста, спутавала је душу у тјелесне окове. Када посматрамо античка и савремена схватања музике, и њене улоге у друштвеном животу, сасвим је јасно да су гусле, као елемент националне традиције и чувар српскога духа, јединствена појава у европској историји, – инструмент у функцији националног ослобођења и препорода, те стога, није зачуђујуће што су највећи духови деветнаестог стољећа имали слуха за овај примитивни, једножичани инструмент, који бијаше помоћно средство током пјевања народних епских пјесама. Српски еп, као посљедњи велики транс-епохални мост између Хомера и нововјековне европске књижевности, у својој суштини, јесте благо цивилизације настале на античким темељима. Недвосмислено, гусле су инструмент српске слободе, инструмент српства, симбол без чијег утицаја српско ослобођење из турских окова није било могуће.

На концу, умјесто умозрителних ријечи наших писаца, поменимо, памћења ради, шта су странци говорили о гуслама.

Герхард Геземан је писао да тај слијепи свирач (Филип Вишњић, прим.аут.) „нема себи равнога, и да је са његовом душом отишао у вјечност посљедњи одбљесак душе Хомерове“. Одушевљеним ријечима, у доба аустро-угарске окупације Босне и Херцеговине, Јозеф Холачек пише: „Гусле! Српска народна поезија, која је уз гусле поникла, позната је цијелом образованом свијету и свуда проноси славу генијалног српског народа. Народ, који је створио српску народну поезију, добија на судилишту свјетске историје сјајно свједочанство, да долази међу најодабраније и најспособније за културне послове. Српска народна поезија представља тако богати дио свеопште људске културе, да и најдубља политичка пропаст не може угушити њен таленат… Гусле вјерно казују судбу српског народа у свим његовим покрајинама, па и – у окупираним земљама. У опадању су и одјекују још само тамо, гдје држе да их неће чути профанисани окупатор, који им се руга и подсмијева… Има још један разлог зашто окупаторско ухо не воли слушати гусле – разлог је политички. А то значи: Гусле нису политички поуздане, ако се ради на томе, да се народни дух заведе с пута, на ком оне будно стражаре, с пута самосталности и народне слободе.“

Стога, Србине, еп у главу, а гусле у руке!

Раде Црногорац