ЕЛБАСАН ЈЕ СРЦЕ СРБИЈЕ: Овде су чуване мошти првог српског светитеља!


  • Град Елбасан је претходних дана у центру пажње српске и албанске јавности јер је био домаћин фудбалске утакмице између две репрезентације. Ипак, оно што ни Албанци не знају је да је овај град заправо место које је веома важно за српску историју.

sveti-jovan-vladimir-elbasan-foto-wikipedia-1444315498-757755-700x473

Наиме, у Манастиру код Елбасана се од од 1381. чувају мошти у светог Јована Владимира, првог српског светитеља, а за празник се тамо се окупи велики број верника.

Овај град има дугу хришћанску историју, па тако је 519. године Елбасан постао гарнизонски град, хришћански центар и владичанско седиште, када су, изван градских зидина, изграђени црква и базилика.

Зато је знатно касније у равници Пазхок, око 25 км југозападно од Елбасана, откривена велика некропола са гробницама које садрже сведочанства и налазе из бронзаног периода и почетка гвозденог доба. Остаци тј. свете мошти-реликвије српског кнеза и светитеља Владимира, а данас чува православни манастир Син Дјон у Елбасану.

Јован Владимир (око 990 – 1016) је био владар Дукље и Србије од око 1000. до 1016. године, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства. Био је у блиским односима са Византијом, што му није помогло да сачува своју земљу од цара Самуила.

Овај је освојио Дукљу 1009. или 1010, а кнеза Владимира утамничио у Преспи, престоници свог царства у западној Македонији. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је заволевши заробљеног кнеза молила оца да је уда за њега. Цар је дао Косару за жену Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо да влада као његов вазал.

Владимир је био познат као побожан, праведан и мирољубив владар. Није се укључивао у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском победом над Самуилом. Цар је недуго након тога преминуо, а по наређењу његовог синовца Јована Владислава, који је преузео власт над царством 1015, Владимир је убијен 22. маја 1016. Одрубљена му је глава испред једне цркве у Преспи, где је и сахрањен.

Недуго потом признат је за свеца и мученика, са празником 22. маја он је први српски светац. Косара је пренела његове мошти у Пречисту Крајинску, цркву близу његовог двора на југоистоку Дукље. Од 1381. мошти су чуване у Манастиру светог Јована Владимира код Елбасана, а од око 1995. у православној саборној цркви у Тирани. За свечев празник мошти се доносе у манастир код Елбасана, где се на тај дан окупи велики број верника.

Реликвија везана за свеца је и крст за који се верује да га је држао у рукама када су га погубили. Тај крст се традиционално чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије.
Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником града Бара. Његово најстарије, данас изгубљено житије настало је у Дукљи вјероватно између 1075. и 1089, а сачувано је у скраћеном облику у Љетописа Попа Дукљанина, написаном на латинском.

Грчко житије, засновано на усменим предањима, објављено је 1690, а превод истог на црквенословенски, уз извесне исправке, штампан је 1802. На иконама се светац обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са крстом у десној, а својом одрубљеном главом у левој руци. Он је по предању сам донео своју главу на место где је сахрањен.

Извор: facebookreporter

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар