ДУША МИ МОРА ДИНАРИ ПОЋИ: Први сабор српског народа Врличке крајине у Србији

ДУША МИ МОРА ДИНАРИ ПОЋИ: Први сабор српског народа Врличке крајине у Србији

Ја сам тебе загледао мала, на Цетини кад си ноге прала! 
Мој драгане, миловање моје, крај Цетине ђе се овце поје!

(српска народна пјесма из Цетинске крајине)

„У Далмацији на сухој земљи (осим самога приморја и острва), гдје је било срце Хрвата, данас нема никакога народа који би се по језику разликовао од Срба, али на острвима и у приморскијем мјестима, из којијех су се људи слабо мијешали с онима са сухе земље (као нпр. у Трогиру и у Омишу), говори се језиком мало друкчијим од српскога, и ја мислим да су ови приморци и острвљани остаци или потомци старијех Хрвата.“ – одломак из дјела „Срби сви и свуда“, Вука Ст. Караџића (Беч, 1849)

Осим Вука, кроз Цетинску крајину су прошли и Доситеј Обрадовић као монах и учитељ и Лазар Лаза Костић као пјесник. Сви они су понијели утиске здравости, честитости и снаге српског народа под Динаром, у крашким пољима око тока Цетине. Плодна грана србинска рађала је богато и златно, било је порода за кућу, за манастир и за државу.

Најчистији српски језик у Далмацији, по Вуку, говорио се на врелу Цетине. Са овог врела потећи ће и велики богослов и тумач православне Далмације, далматински владика Никодим Милаш.

Ту српску народносну и језичку бистроћу Далматинске Загоре послије пропасти српског царства отворено су мутили сви окупатори и завојевачи, највише Млечани, нешто блаже Французи, а најсуровији су били Аустријанци. Сви они су обилато користили латинску, римску вјерску мисију, не би ли ту силовиту српску живоносну ријеку пресловили и наврнули на своја млинарска кола. Добро су знали да Србе нико није покорио у рату, али да их је врло лако подјармити у миру.

Латињење, духовно осипање, расељавање и однарођење текло је Цетинском крајином без застоја, али се ова српска жила стално и занављала са извора Херцеговине и Босне, баш као што и Цетина своје најјаче воде добија са тих страна. И све је могло некако претећи до усташког затирања које ће гро српског народа повући у смртни бездан.

Што тада нису успјели хрвато-усташе довршили су касније србо-комунисти, највише мирнодопским сеобама. На Светог Николу 1945. године из Врлике и Сиња је отпремљено шест српских транспорта у околину Сомбора, око 1500 душа у село Станишић на самој граници са Мађарском. А добро су знали да је Динарац њежна биљка када се из постојбине ишчупа, да без камена упола рађа, да је као маслина у мочварној Панонији.

Но највеће расељавање српског народа из долине ријеке Цетине започело је 1956. године градњом вјештачке акумулације Перућа на Цетини. Тада је исељено мноштво Срба из најљепших и најпитомијих крајева Цетинске крајине.

И након свега дошао је судњи час.

Српски народ Далмације, Цетинске крајине и Тромеђе попут облака је кренуо те страшне 1995. године. Било је то баш у данима када је српски манастир Драговић, православни бисер Цетинске крајине, славио шест вијекова од свог постања крај рајског тока живе Цетине.
И стадоше ови српски облаци над пустом равницом у околини Београда. Уставише се у муци да ослушну тишину Срема и шум дунавске воде. Неки одоше пут туђег свијета, а већина се привеза за ово парче српског неба.

Ту је данас цијела једна Врличка крајина, живи надомак Авале, а сања под небом испод Динаре.

У суботу, 23. фебруара 2019. године, у Батајници је успјешно организован први сабор српског народа Врличке крајине у расијању. Да, у расијању, јер Динарац ако није око и надомак Динаре свуда је на туђем, па био и у крилу матере Србије. Истине ради треба нагласити и да је прије двије године у ресторану „Језеро“ у Београду одржано прво Врличко вече.

Састали се Срби из Врлике и врличких села Цивљана, Кољана, Отишића, Маовица, Гарјака, Подосоја, Косора,…. али и из Равних Котара и Бенковца, Грахова и Лијевна, састали се и запјевали. Изразито лијеп и стамен народ каквог нема нигдје изван Српства. Цијела једна српска земља у једној свечаној дворани.

 

Програм је био богат и разнолик. Српској Крајини су орно запјевале групе изворног српског стваралаштва: „Плитвице“ и „Маовичанке“, а Драгана Томић пјесмом је споменула „Ропство Јанковић Стојана“. Српски гуслар поријеклом са Цетине, Дејан Баришић поклонио се гласом уз гусле непокору Старца Вујадина. Прочитано је пристигло писмо Влада Росића, поријеклом из Отишића, а који данас живи у Атини. „Ој Врлико ко те не волио, челични га метак погодио!“, поручио је овај Врличанин из туђине. Чула се и жива ријеч Влада Маринка, Србина из Кољани који се из Србије вратио пјешке у завичај. Александар Васиљевић, по мајци поријеклом из овог краја, одржао је слово о Цетини присјетивши се времена подно Динаре пред Први свјетски рат. Кроз забаван приказ оживљене су „женске ћакуле“ покрај стада и омара у изведби Радмиле Арамбашић, Гордане Попадић и Јелене Гајић, али и дух српског тежака кога неправда и мука гоне, приказом глумца и хумористе Милана Малбаше. Млада Љепосава Малбаша академским гласом је отпјевала двије савремене српске химне: „Сини јарко сунце са Косова“ и „Пукни зоро“, а Гордана Попадић из Отишића и Босиљка Перић из Цивљана стиховима су оживјеле љепоте Врлике. Програм је одважно и лијепо водила Слободанка Росић, поријеклом из Отишића.

Крајишку пјесму је започело Јандрино јато. А онда је стигао чудесни Баја, мали из Губина, и све је постало весеље, крајиша химна и хук Динаре…
„Динаро српска горо долазим ускоро!“, загрми Баја, а народ за њим наизуст понавља као да се завјетује.

 

Нека тако буде!
Нек` Господње небо чује свој прогнани облак на земљи и нека му не да заборава док се не врати на извор Цетине и на крило Динаре.

Горан Лучић
Фото и видео: Легенда Крајине

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар