DUBROVAČKI SRBI U BORBI ZA OSLOBOĐENJE I UJEDINJENJE

DUBROVAČKI SRBI U BORBI ZA OSLOBOĐENJE I UJEDINJENJE

  •   Dubrovački Srbi smatrali su da je Dubrovnik  „od pamtivjeka imao srpsku misao pritajenu u grudima. Sve: istorija, trgovina, književnost, geografija, sve je udruživalo i jednako udružuje naš grad sa srpskim zaleđem.”

Medo Pucić i Matija Ban bili su prvi koji su početkom četrdesetih godina 19. veka govorili o srpstvu Dubrovnika. (1)

U članku „Uspomeni Meda Pucića dubrovačkog vlastelina o 55-godišnjici njegove smrti“ objavljenom u listu „Dubrovnik” istaknut je  značaj Meda Pucića za dubrovačke Srbe katolike : „Taj preporod u srpskom duhu, kome je Medo Pucić bio začetnikom, … ubrzo je bio zahvatio gotovo svu vlastelu i cvijet dubrovačke inteligencije i građanstva. … ” (2)

U govoru na sahrani Meda Pucića Pero Budmani se zakleo : „Kunem ti se da ćemo izvršiti do dlake tvoju oporuku, što si nam u Pomi ostavio”.(3)

Ivo Banac smatrao je da je Medo Pucić bio jedan od prvih dubrovčana koji je prihvatio ideje italijanskog romantičarskog nacionalizma. Iako je bio konzervativan Medo Pucić je prihvatio one ideje talijanskog mesijanizma koje bi po njegovom mišljenju, mogle poslužiti slovenskim preporodima. Istakao je da Pucić nije imao nikakvu odbojnost prema pravoslavnima. Kao student prava u Padovi upoznao se i sprijateljio sa Janom Kolarom, koji je boravio u Veneciji. Od 1842. do 1844, napisao je članke za tršćanski list Favilla (Iskra). Medo Pucić je napisao pesmu, deo ciklusa “Bosanske davorije” u kojoj je izražavao svoj srpski nacionalizam.(4)

Matija Ban je 1849. bio na čelu srpske ispostave u Dubrovniku, zadužen za Bosnu i Hercegovinu, veze sa Njegošem, … . Ban je okupio vodeće dubrovačke intelektualce  oko novog književnog godišnjaka „Dubrovnik”. Časopis je bio uglavnom posvećen pesništvu  Meda Pucića i Banovim povesnim studijama. Ban je uz pomoć paroha Đorđa Nikolajevića nastavio sa tajnim delovanjem pronalazeći poverenike za rad u Hercegovini i graničnim područjima Dalmacije i Bosne. Posle 1850. Srbija je obustavila sve tajne operacije i naredila Banu da se vrati u Beograd. Uprkos tome, Ban je bio rešen da nastavi sa radom na širenju srpske svesti na primorju. Nastavio je sa izdavanjem godišnjaka „Dubrovnik”  i ojavio brojeve za 1851. i 1852.  (5)

Srbi katolici na Primorju bili su izloženi pokušajima austrijske vlasti da sa delom katoličkog klera uguši srpsku narodnu svest. O tome je pisao list Srba katolika „Dubrovnik” : „Austrijske vlasti, shvativši cio značaj buđenja srpske narodne misli, ne samo kod najuglednijih i najistaknutijih Dubrovčana, među kojima je bio i pok. Frano barun Gondola, nego i kod dubrovačkog seljaka, pobojaše se da ona ne uzme maha i kod ostalog naroda katoličke vjere koji na sebi od vjekova nosi sva obilježja, koja jasno govore da je srpskog roda i plemena. S toga je trebalo poduzeti sve mjere, da se buđenje srpske narodne svijesti kod Srba katolika odmah u početku uguši”.

List Dubrovnik je pišući o 36 godišnjici smrti Antuna Fabrisa istakao : “On je bio u najboljim godinama u onoj eri hajke na sve što je srpsko, kad je u Dubrovniku trebalo pošto-poto stvoriti teren protivan jedinoj čistoj i spasonosnoj ideji, oličenoj u Srpstvu, naći zavoditelje omladine, a isključiti nastavnike prave i čiste istorijske istine …, te naseliti što više protusrpskih elemenata pokornih sluga i izmećara tuđinskim vlastima i dušmanskim težnjama, u želji i nastojanju da Dubrovnik dobije novi vid i karakter, … . Kao mlad nastavnik nije mogao doći nikako na katedru umnih profesora i rijetkih rodoljuba : Budmanija, Zore, Kastrapelija i Grupkovića u Dubrovnik, kao ni svi ostali čestiti Srbi Dubrovčani : Rešetar, Kulišić, Radulović i Kolendić.

U Dubrovniku devedesetih godina bili su na vlasti Srbi katolici na čelu sa Franom Gondolom. Hrvatska stranka radila je na tome da osvoji vlast u Dubrovniku. Pera Čingrija smatrao je da su Srbi katolici na čelu sa Franom Gondolom u Dubrovniku vodili iredentističku agitaciju u velikom stilu. Od Zadarske pokrajinske vlade koju je podržavala Hrvatska stranka je dobila da poverenik umesto opštine vodi izbore. Za vreme Gondole sagrađen je hotel Imperijal, vojnička kasarna na Gružu i podignut je Gundulićev spomenik. (6)

U listu „Dubrovnik” o tom dobu : „Priznavali su se Srbi i držali se Srpstva jer su u ideji srpskoj spoznali jednu čistu i spasonosnu ideju, koja će prije ili poslije triumfovati nad otimačima mile i zlatne slobode Dubrovnika. U katoličkim Srbima dubrovačkim Austrija je spoznala pionire ideje oslobođenja među sljedbenicima zapadne crkve, ne samo na dubrovačkom teritoriju, nego i u ostaloj Dalmaciji, Bosni i Hercegovini, te Hrvatskoj i Slavoniji, stoga su njezine vlasti zajedno sa zloglasnim upravljačem Bosne i Hercegovine ministrom Venijaminom  Kalajem sve moguće radile da ih skrše i iskorijene.” Osamdesetih godina 19 veka u Dubrovniku su se pevale pesme „Onamo, onamo za brda ona”, „Ja sam mlada Srpkinja” i „Mi smo braćo slovinskog sinci plemena”. (7)

O tome kojim se sredstvima borila austrijska vlast protiv Srba dubrovčana u listu „Dubrovnik”  istaknuto je: „Još od osamdesetijeh godina prošloga vijeka dovodilo se je učenike sa svih strana, nadasve u gimnaziju, razmještalo profesore i činovnike, koloniziralo penzionere i uopće elemente naklonjene austrijskim težnjama, provodio se je teror i sprječavalo se svim srestvima katoličko Srpstvo u njegovu spasonosnom djelovanju.

U docnije doba i zloglasni upravnik Bosne i Hercegovine Venijamin pl. Kalaj bijaše upregao sav svoj aparat protiv katoličkog Srpstva, bojeći se da mu ono ne bi djelovalo ne samo na katolike bosansko-hercegovačke, no čak i na Muslimane.” (8)

Niko Veliki Pucić je 1860. kao poslanik zahtevao za kotare dubrovački i kotorski odvojenu skupštinu. (9) Dubrovački Srbi katolici su u svojoj “Izjavi” iz 1896. istakli da se Dubrovnik ne može poistovjetiti sa Dalmacijom, pa tako ni dubrovački Srbi sa dalmatinskim. Sa svoje strane dubrovački autonomaši su isticali da je “Dalmacija jedna resa, koja nema vrijednosti ako nije privezana na haljinu, a njena prirodna haljina jest antički Ilirik”. (10)

Odgovarajući „Obzoru” od 17. 3. 1938. list ,,Dubrovnik” istakao je : „Neka „Obzor” i to zna, da naši dubrovački autonomaši, nijesu se osjećali italijani, kao što su se to priznavali spljetski i zadarski, pa zato nijesu ni bili, niti su mogli biti italijanske iredentiste, nego su bili protivnici ujedinjenja Dalmacije (naročito Dubrovnika) sa Hrvatskom kao što smo bili i mi, … zbog njihove manije koja ih u većem dijelu još ni danas nije ostavila, manije osvajanja i hrvaćenja, prisvajanja svega što nije njihovo, … što su postizali zahvaljujući bečkoj vladi i klerikalizmu, koji su ih podržavali.”  (11)

Dubrovnik  je  u  drugoj  polovini 19 veka bio kulturni  i  privredni  centar  primorskih Srba. Obrazovani Primorci su kao nacionalni pregaoci prelazili  u Crnu Goru i Srbiju (Matija Ban, Medo Pucić, dr. Valtazar Bogišić, dr. Lazar Tomanović, Marko Murat).

Jedan od prvaka Srba katolika gospar Marin Papi iz Komolca (Rijeka dubrovačka) proputovao je u mladosti  više puta cijelu Crnu Goru u društvu s ruskim književnikom Pavlom Apolonovićem Rovinskim. Godine 1893. prisustvovao je  obodskoj proslavi u Crnoj Gori. Dr. Lujo knez Vojnović primio  je 1896. ponuđeno  mesto ličnog sekretara kneza Nikole posredovanjem crnogorskog ministra pravde dr. Valtazara Bogišića.

Na oproštajnoj večeri u Narodnoj Štionici u Dubrovniku  poručio  mu  je  dubrovački  vlastelin Jero Natalić : „Lujo, reci na Cetinju  da  srpska  Atina  pozdravlja srpsku Spartu”. Knez Nikola postavio je 1901. Dr. Ignjata Bakotića za predsednika Vrhovnog suda. (12) Lujo knez Vojnović postao je 1899. crnogorski ministar pravde.

Kao crnogorski opunomoćeni poslanik pri Vatikanu zajedno sa arcibiskupom barskim i primasom srpskim Šimunom Milinovićem zastupao je 1901-1902. Crnu Goru i Srbe katolike u sporu oko slovinskog zavoda Svetog Jeronima u Rimu. Zbog nedostatka sredstava arcibiskup Milinović nije ostvario svoju ideju o otvaranju sjemeništa u kojem bi se obrazovao kadar koji bi činio jezgro „ujedinjenja srpstva i sloge Jugoslovenske” (13)

Srbi Dubrovčani bili su pristalice Slovinstva  pa je u Dubrovniku od 1878. do 1884.  izlazio književni  časopis „Slovinac“. Saradnici časopisa „Slovinac” bili su : Matija Ban, Medo knez Pucić, Antun i Ivo Kaznačić, Nikša Gradi, Luko Zore, Pero Budmani, dr. Valtazar Bogišić, dum Ivan Stojanović, pop Pera Franasović, Stijepo Kastrapeli. U časopisu su objavljivali dubrovački biskup Mate Vodopić, Josip Bersa, Marko Car, Vid Vuletić Vukasović, Vuk Vrčević. Ivo Vojnović izrastao je iz slovinskog kulturnog kruga (14)

U tadašnjoj Dalmaciji  postojale  su  samo  četiri  privatne  Srpske  fondacijonalne škole  i  to  u  Kotoru, Dubrovniku, Zadru i Šibeniku. Ljudevit Vuličević opisao je prilike u svom detinjstvu : „Ja se lijepo spominjem da se je u Cavtatu i u Dubrovniku govorilo za mojega djetinstva: « Što će ti naški ? … Valja da naučiš talijanski i tudeški » . Ako ne u svijem, jest doista bila u mnogijem onda ovakva savjest“.

Nacionalni  rad  primorskih Srba  odvijao  se  preko  prosvetnih  i  privrednih  društava. Društva su okupljala Srbe katoličke  i  pravoslavne  vere. Srpska društva i ustanove u Dubrovniku bili su : Narodna štionica osnovana 1863, Srpsko pjevačko društvo „Sloga” osnovano 1874, Dubrovačko Radničko Društvo osnovano 1874, Dubrovačka Građanska Muzika osnovana 1878. i Srpska Dubrovačka Štamparija osnovana 1892. (15) List Srpske  narodne  stranke  na  Primorju „Dubrovnik“ uređivao je  od  1895. do svoje smrti  1904. književnik Antun  Fabris (16). List je bio uticajan u Dubrovniku, Boki Kotorskoj i u Hercegovini.

Dubrovački Srbi pružali su pomoć Hercegovcima prilikom bune poznate kao Nevesinjska puška 1875. Žene i deca ustanika bežali su na dubrovačko područje. Izbeglice su bile primljene u Župi Dubrovačkoj. Meštani su im pružali iscrpnu pomoć. Stanovnici Dalmacije, Dubrovnika i Boke Kotorske osnovali su odbore za pomoć ustanicima u Hercegovini. Na čelu odbora u Kotoru bio je Đorđe knez Vojnović, dok je u  Dubrovniku bio Pero Čingrija.

U Stonu su bili aktivni pop Pero Bačić i knez Marinica Đorđić, u Slanom Antun Miletić. U Makarskoj su bili aktivni Marpurgo Manđer i Kažimir Ljubić. Zbog austrijske vlasti, odbori su radili tajno. Odbor u Dubrovniku radio je na dopremanju pomoći ustanicima. Na tom poslu bili su angažovani Božo Bošković, Gligor Vukanović i Špiro Berberović. Dum Petar Franasović upozoravao je da može doći do prevare zbog nagovaranja ustanika od strane evropskih vlada preko njihovih ambasadora da se pristupi pregovorima sa turskom vlašću. Zalagao se za veću tajnu pomoć ustanicima u hrani, naoružanju, obući i odeći i sam se angažovao da se pomoć u što većem obimu prikupi i tajno dostavi ustanicima. Dobrovoljcima su aktivisti iz Dubrovnika obezbeđivali tajan put do unapred dogovorenih mesta na kojima su ih čekali ustanici. (17)

„Srpsko  bratstvo“, osnovano u Splitu 4.8.1897. uz prisustvo najviđenijih Srba Dalmacije ,trudilo se da celokupni javni život Srba koncentriše u jedinstvenoj organizaciji  i  na  političkoj  osnovi. Cilj Srpskog bratstva bio je : Razvijati i širiti napredak i prosvetu među srpskim narodom, a osobito na Primorju u liberalnom duhu, braniti srpsku narodnost u duhu i smislu zakonom ujemčene ravnopravnosti i negovati vekovna predanja, običaje i osobine, koje karakterišu srpski narod, negovati narodnu duševnu zajednicu, na temelju narodnog prava i slobodne narodne volje, isključujući istorijska prava, ukoliko se ne slažu s narodnim pravom.

Društvo će se radi postizanja ovoga cilja, baviti moralnim i umnim vaspitanjem srpskog naroda, a osobito o vaspitanju njegovu sa građanskog i političkog gledišta. Ono će se starati o uvođenju srpskog jezika i ćirilice u škole i javnu upravu, o osnivanju škola, o pitanjima opštinskim, zemaljskim (privrednim, trgovačko-obrtnim), o ekonomskim potrebama narodnim, o predlaganju kandidata za carevinsko veće, zemaljski sabor, opštinske uprave i trgovačko-obrtničke komore. U Upravnom odboru bili su: predsjednik dr. Ignjat Bakotić, potpredsjednici Joso vitez Kulišić i dr. Dušan Baljak.  Austrijske  vlasti  su  Srpsko  bratstvo  raspustile krajem jula 1899.(18)

Na  Kninskoj skupštini Srba na Primorju, 20 i 21 oktobra 1901, osnovano  je  prosvetno-privredno društvo „Srpska  Zora“  po  ugledu  na  „Srpsko privredno društvo Privrednik” iz Zagreba. Najzaslužniji   za  osnivanje  društva  bio  je novinar Antun  Fabris. Novo  društvo  je   posle  iskustva  sa  „Srpskim  bratstvom“  odvojilo  prosvetno-privredni  rad  od  politike. U  prvom  broju lista  „Srpska Zora” Uredništvo  je  izjavilo : „Uklanjaćemo  se  od  politike, ali   ćemo  se  ipak držati  programa  Srpske  Narodne  Stranke  na  Primorju, u koliko  naš  rad  bude  zasijecati  u  taj  program.“ (19). Skupštini je predsedavao Josif Kulišić. Za zamenika izabran je Đuro Vukotić, za sekretara Stjepo Knežević. Izabran je odbor od 9 članova po uzoru na  „Srpsko  bratstvo“. Sem osnivanja  „Srpske  Zore“ doneta je rezolucija o osnivanju Upravnog odbora Srpske narodne stranke na Primorju. (20)

Na  skupštini u  Dubrovniku, 9 maja  1902. usvojena  su  pravila  društva  i  izabrana  uprava pod predsedništvom Mateja Šarića, apotekara  iz Dubrovnika. Uprava je  imala  15  članova,  i to Presjednik Matej Šarić, apotekar, Dubrovnik; I. Podpresjednik : Nikola Babić, trgovac, Dubrovnik; II Podpresjednik: Dr. Krsto Kovačević, Šibenik; Blagajnik: Dr. A. Puljezi, notar, Dubrovnik; Tajnik: Dr. S. Knežević, advokat, Dubrovnik; Odbornici: Dr. Rudolf Sardelić, advokatski kandidat, Herceg Novi; Jovo Berdović, trgovac, Dubrovnik; Dr. Vl. Matijević, advokat, Dubrovnik; Đuro Vukotić, Kotor; Mirko Komnenović, Herceg Novi; Ermeneđild Job, Dubrovnik; Vlad. Desnica, Obrovac; Joso vit. Kulišić, Vrlika; Sava Barbić, Dubrovnik; Antun Fabris, Dubrovnik (21). Ustanovljeni  su  „Pododbori  Srpske  zore“  u  mestima  gde  je  bilo  najmanje  30  članova.

Po  selima  povjerenici  su  bili sveštenici  i  učitelji. Oni  su bili posrednici između Srpske Zore  i  naroda  i  najviše su  doprineli uspehu  Srpske zore. Episkop  dr. Milaš  preporučio  je   putem  okružnice  sveštenstvu  da  se  što  jače  zauzme  za  prosvjetni  i  privredni  rad  Srpske  zore.  Sedište  društva  bilo  je  u  Dubrovniku. Rad  društva  kretao  se  u  dva  pravca.  S  jedne  strane  radilo  se  na  unapređenju  privrede, a  sa  druge  na  podizanju  opšte  prosvećenosti  primorskih  Srba (Prosvetom  slobodi).

Taj  dvostruki  rad  razvijao  se  uporedo, preplitao  se  i  dopunjavao, kako  su  to  zahtevale  potrebe  naroda  i  omogućavale  lokalne  prilike  na  terenu. Po  Ustavu  Prosvjetno-privredno  Društvo  „Srpska Zora” bavilo se : „ a) vaspitanjem  naroda, osnivajući  i  potpomagajući  prosvjetne  ustanove, a  osobito  škole  i  javne  narodne  biblioteke, potpomagajući  pohađanje  školskih  zavoda  sa  potporama  učenicima  i  nastavnicima,  potičući  javna  predavanja  i  raspravljanja  o  vaspitnim  i  naučnim  predmetima; izdavajući  ili  potpomagajući  izdavanja  knjiga, koje  odgovaraju  duhu  ovoga  društva.  b) osnivanjem narodno privrednih ustanova, a osobito zemljoradničkih zadruga i štedionica i inače unapređivanjem poljoprivrede.”(22)

Na  inicijativu  Srpske  Zore  osnovan  je  1905.  Savez  Srpskih  Privrednih  Zadruga  na  Primorju  sa  sedištem  u  Dubrovniku. Prvi  Zbor  srpskih  zadruga  na  Primorju  održan  je   7 avgusta 1908.  u svečanoj dvorani srpskog pjevačkog društva „Sloga” u Dubrovniku. Na  njemu  je  učestvovalo  izaslanstvo  zadrugarstva iz Srbije na čelu  sa  Mihailom  Avramovićem. Drugi zbor održan je u Kninu 1908, Treći u Kotoru 1910, Četvrti u Dubrovniku 1911, Peti u Kninu 1912, Šesti u Zadru 1913. Sedmi zakazan u Dubrovniku za 25. avgust 1914. nije održan zbog Prvog svetskog rata.(23) Za prvih sedam godina osnovane su 22 zadruge (17 zemljoradničkih i 5 novčanih zavoda). Do 1908. vlada nije htela da prizna Savezu Srpskih Privrednih Zadruga pravo na izvršavanje revizija. Do prvog Zbora zadruga sredstva za rad obezbedila je Srpska Zora. Na prvom Zboru zadruga predstavnici zadruga dali su potrebna sredstva Savezu. U 1909. bilo je 22 zadruge, a 1910. 29 zadruga, koje su imale 1.570 zadrugara prema 1.310 u 1909. U 1910.  pristupilo je 378 zadrugara, a istupilo 118 i to : umrlo 29 zadrugara, iselilo 21, svojevoljno istupilo 31, isključeno je bilo 50. Po zanimanju bilo je : 1.396 zemljoradnika, 32 sveštenika, 24 učitelja, 38 trgovaca, 55 zanatlija i 25 ostalih.  Da čitaju i pišu znalo je 789 zadrugara, tako da je polovina zadrugara bila nepismena. U zadružnim bibliotekama bilo je 1910. 2.096 knjiga  i 108 listova. U toku godine bilo je  održano 43 sastanka sa predavanjima. (24)

Zalaganjem pregalaca oko Srpske Zore osnivana su gimnastičko-trezvenjačka društva na Primorju. Da bi  podstakli  osnivanje gimnastičkih društava list „Dubrovnik” i časopis „Srđ” pisali su o  radu sokola. Osnivanje  gimnastičkih  društava  bio  je  novi  vid  zajedničkog  rada  pregalaca  i  omladine  u  borbi  za  ujedinjenje  srpskog  naroda. Prva  društva  na  Primorju  osnovana  su  1907, Srpsko  gimnastičko  društvo „Dušan Silni“  u  Dubrovniku  i  Srpski  Soko  u  Risnu.  Na predlog omladinca  Krista P. Dominkovića, urednika „Dubrovnika”, Srpska dubrovačka omladina rešila je da u Dubrovniku osnuje gimnastičko društvo „Dušan Silni”. Sazvan je 17. avgusta zbor Srba Dubrovčana u prostorijama Dubrovačkog Radničkog Društva.

Na zbor je došao veliki  broj građana, a posebno omladine.  Predsedavao je Antun Suhor. Kristo P. Dominković izašao je sa predlogom pred skupštinu i obrazložio je potrebu i značaj osnivanja društva „Dušana Silnog”.  Predlog je sa aklamacijom prihvaćen. Izabran je privremeni odbor u kome su bili : Luko markiz Bona, dr. Matija Gracić, dr. Jovo Milišić, Kristo P. Dominković, Jovan L. Perović, Ivo Šubert i Baldo Marinović. Na skupštini su pročitani telegrafski pozdravi iz Beograda. U jednom od njih istaknuto je : „U ime svih sedamdeset i dva današnja kluba Srbijanskog Dušanovačkog Saveza, šaljemo dragoj jednorodnoj braći viteško srpsko pozdravlje. Zdravo Silni!” Predsjednik Saveza potpukovnik Mišković.

Sa skupštine poslat je odgovor : Savez Dušana Silnog Beograd „Srbi Dubrovčani jednodušno su odlučili utemeljenje „Dušana Silnog”, te zahvaljuju na bratskom sjećanju slobodne braće. Zdravo !” Odbor. Beogradsko društvo je uputilo depešu : „Savez nam je priopćio Vašu depešu. U dobri čas Silni, u ime pet stotina beogradskih vitezova”. Predsednik Društva Knez Milojković.  Pravila društva su tri puta slata vlastima i vraćana nepotvrđena. Vlast je potvrdila društvena pravila avgusta 1908. Konstituirajuća skupština održana je 9. avgusta 1908.

U Upravi bili su : predsednik dr. Mato Gracić, podpredsednik Ivo Šubert, blagajnik  Jovica  L. Perović, tajnik Antonije Benusi, zamenik tajnika Petar Reljić, odbornici Kristo P. Dominković, dr. Jovo Milić,  Luko markiz Bona, i Milan Trojanović. Za barjaktare Đildo Job i Miho Brađolica. Sednice odbora održavale su se u prostorijama Dubrovačkog Radničkog Društva. Članstvo i podmladak vežbali su u „Bačićevoj dvorani”. Prvi učitelji bili su Kristo P. Dominković i Nikola R. Brkić. Zalaganjem  predsednika  dr. Mate Gracića društvo je 1908. dobilo svoje prostorije. Stara zgrada iz doba Republike, poznata kao “Tabakerija” u Pilama bijaše potpuno preuređena za društvene prostorije i to velika dvorana za vežbanje, a jedna manja za vežbe na spravama, soba za upravu, članstvo i ostale potrebne prostorije. To je bio Dom Dušana Silnog u Dubrovniku.

Jula 1909. otpočele su vežbe u društvenim prostorijama. Osnovan je i ženski deo. Društvu su stigle naručene sprave iz Praga. Društvo je na poklon dobilo sliku Dušana Silnog i slike iz srpske istorije. Dušan Silni  u  Dubrovniku najavio je svoju prvu društvenu zabavu za 12. mart 1910. u prostorijama Srpskog Pjevačkog društva „Sloga”. Tog dana trebalo je društvo da predvođeno Dubrovačkom Građanskom Muzikom svečano nastupi u svojim odorama. Na dan nastupa društva list „Prava Crvena Hrvatska” oborila se na Dušana Silnog nazivajući ga „srbijanskim društvom”. Austrijska policija zabranila je korporativni nastup sa muzikom. Članovi društva su morali u malim grupama da idu od svojih prostorija do „Sloge”. Kad su se pojavile prve grupe građanstvo ih je pozdravilo frenetičnim aplauzom, dok je nekoliko frankovačkih omladinaca počelo da zviždi.

Kako je koja grupa dušanovaca dolazila, bila je sve oduševljenije pozdravljena, tako da se usamljeni zvižduci frankovaca nisu čuli. Kad su svi dušanovci stigli počela je zabava u prostorijama „Sloge”. Kristo P. Dominković istakao je u svom pozdravnom govoru značaj ovog prvog nastupa  dušanovaca,  uprkos preprekama na koje su naišli od strane vlasti.

Program zabave bio je : Stanković „Rado ide Srbin u vojnike” svirao tamburaški zbor Dubrovačkog Radničkog Društva, vježbe muškog podmlatka, Mandolinistički klub izvodio je „Karnevalska zvona”, zatim vežbe prednjačkog zbora, Petar Bubalo deklamovao je pesmu „Dušanovka“ od J. Perovića, zatim članstvo je izvelo Piramide. Srpski pozorišni diletanti izveli su  šaljivu igru u tri čina „Moj džep”.

Između činova svirao je tamburaški zbor. Tamburaškim zborom upravljao je Ivan vitez Čižek, a vežbama Aleksandar Kurtović. Zabavi su prisustvovalai odaslanstva iz Boke Kotorske u živopisnim narodnim nošnjama. Dubrovačka Građanska Muzika svirala je 19. marta 1910. koračnicu Dušanovka. (25)

Srpska sokolska  župa na  Primorju  osnovana  je  5. maja 1912.  u  Herceg Novom na inicijativu Jova Sekulovića. Prva skupština župe održana je u  Herceg Novom  11. avgusta 1912. U Župu  je  ušlo  7  društava  iz Boke  Kotorske (Risan, Kotor, Herceg-Novi, Đenović, Bijela, Budva  i  Paštrovići-Kastio), Dušan Silni iz Dubrovnika i Srpski soko  iz  Knina.  Župa  je  sebe smatrala  delom  Saveza  Sokolskih društava Dušan Silni u  Beogradu.

Za  starešinu  Župe  izabran  je  Mirko  Komnenović, starešina  Srpskog  sokola i Srpske kreditne zadruge u  Herceg-Novom,  istaknuti  član  Srpske  zore  i  podpredsednik  Saveza  srpskih  privrednih  zadruga  na  Primorju. Iz Boke Kotorske stiglo je u Dubrovnik 40 srpskih sokola 25. juna 1912. na prolasku za Prag. Na obali sačekali su ih dušanovci sa muzikom.

Predvođeni muzikom obišli su grad u povorci, pozdravivši opštinu. Zajednički su pošli u Prag sa  22  člana „Dušana Silnog”. (26) Po izbijanju Balkanskih ratova organizovano je prikupljanje pomoći za Crveni Krst. Akcija je obuhvatila celu dubrovačku oblast, skoro svako selo. Dr. Luko Dražić je kao lekar na Cetinju pomagao ranjenim Crnogorcima u Balkanskom ratu. (27)

Prvi  Slet  Srpske  sokolske  župe  na  Primorju  održan  je 12.10.1913.  u  Dubrovniku. Na  sletu  su  učestvovali  i srpski sokoli iz Bosne i Hercegovine. Na  slet je došao Voja Besarović sa Srpskim sokolom iz Sarajeva. Prvi deo : Dubrovačka  Građanska muzika obišla je grad svirajući na uranak u 7 sati pre podne. Zatim je bio doček gostiju. Došli su Hrvatski sokoli iz Dalmacije i brojni sokoli iz Boke Kotorske. Srpski  sokoli  župe  na  Primorju došli su u velikom broju, predvođeni župskim starešinstvom na čelu sa starostom Mirkom Komnenovićem i Sokolskom muzikom iz Herceg Novog.

Srpski soko iz Trebinja sa barjakom stigao je istog jutra železnicom. Na obali srpski sokoli dočekali su hrvatske.  Dubrovačka  Građanska muzika (srpska) svirala je „Lijepa naša domovina” i „Pred prsi” u počast barjacima. Učestvovalo  je preko  500 sokola. Slet  je  počeo  povorkom kroz Dubrovnik, a onda  iz  Dubrovnika  ka  vježbalištu  u  Gruškom polju. U povorci  su  učestvovali : 1) Dubrovačka  Građanska Muzika; 2) Sokolske zastave; 3) Starješinstva  župa  i  društava;  4) Hrvatski  sokoli sa solinskom muzikom; 5) Sokolski  podmladak „Dušana Silnog“; 6) Svi  srpski  sokoli redom sa muzikom iz Hercegnovoga; 7) „Dušan Silni“ iz  Dubrovnika.

Kad je povorka stigla na Placu bila je pozdravljena i obasuta cvećem sa prozora. Povorka je stigla pred opštinu, gde su predstavnici Župe pošli da pozdrave gradonačelnika. Drugi deo bio je javna vežba na Beničevom (Gruškom)  polju : 1. muški podmladak „Dušana Silnog“ izvodio je proste vežbe; 2. Hercegnovski Srpski soko je izveo Srpske vežbe palicom, zasebna tačka za Ljubljanski slet; 3. muški podmladak „Dušana Silnog“ izvodio je vežbe sabljama; 4. članovi Srpske Sokolske župe na Primorju izveli su proste vežbe, zasebnu tačku Srba sa  Sveslavenskog sleta u Pragu 1912; 5. vežbe gostiju; 6. vežbe kopljem sa V sleta Poljskog sokolstva u Krakovu 1910; 7. vežbe na spravama; 8. Piramide.

Pri svršetku vežbi, dok su sokoli pravili piramide, pirotehničar je bacao umjetne „bombe” u vazduh. Prisutni su bili iznenađeni kada je  iz jedne, koja je u vazduhu prsnula, izletela  kombinovana srpsko-hrvatska zastava, i prosula na stotine letaka sa sokolskim motivom : „Ustaj, živi, bori se, ne kloni!”.  To je izazvalo oduševljene ovacije Sokola i građana. Treći deo bio je  javna zabava sa koncertima muzike. Posle  vježbi  sokoli  su otišli  na  Brsalje, gdje  je  bila  javna  zabava  i  veselje. Vatromet, ognji, šaljiva pošta, narodno kolo, pevanje i druge razne igre.

Održan je koncerat triju muzika. Grad, Gruško polje i  Brsalje bili su okićeni zastavama, zelenilom i sijalicama. Na Gruškom polju bio je podignut slavoluk sa natpisom „Zdravo !” i „Dobro nam došli!”. Po mišljenju pisca Spomenice Dubrovnik  nije pamtio ništa slično od otkrića Gundulićevog spomenika 1893. (28)   Sletu su prisustvovali  načelnik opštine Dubrovnik dr. Melko Čingrija, podnačelnik dr. Antun  Puljezi, kotarski poglavar dr. Albert Renkin i policijski komesar Ćurlica. (29)

Povodom  Sleta  Župa  je  izdala  razglednicu  na  kojoj  je  prikazan  član  sokola  naoružan  nožem  u  borbi  sa  zmajem  koji  je  drugog  sokola  obavio i  davi  repom. Sa   obe  strane  razglednice  ispisano  je  geslo „Ustaj  živi. Bori  se  ne  kloni!“. Na  dnu  razglednice  je  bila panorama  Dubrovnika  sa  tekstom  „Prvi  slet  Srpske  Sokolske  Župe  na  Primorju  u  Dubrovniku“.

Original razglednice izradio je slikar Atanasije Popović. Zbog razglednice došlo je do sukoba sa vlastima. Dušanovac A. Benusi pozvan je kod Renkina u poglavarstvo zbog prigodne razglednice za slet. Renkin je smatrao, da zbog toga što je rep zmaja crno-žut da je to aluzija na Austriju. I zato je izdao nalog da se čitava naklada razglednica zapleni. Posetili su ga starosta župe Jovo Sekulović i Kristo Dominković.

Renkin je pristao da se razglednice puste  u promet ako se zmaju premaže crno-žuti rep. Upravitelj srpske štamparije Svetozar Grčić je prvo odbio a onda pristao da premaže zmaju rep. (30)

Svoj poslednji  slet  Župa   je  održala   na   Dalmatinskom  Kosovu  kod  crkve  Lazarice,  kraj  Knina  na  Vidovdan  1914. Dušanovci su zajedno sa Srpskim sokolima iz Boke Kotorske korporativno otputovali 27. juna 1914. Velika masa naroda, koja se svake godine okupljala na Vidovdan, dočekala je sokole na stanici i toplo ih pozdravila. Na zajedničkom ručku kod crkve održani su patriotski govori. Po podne održana je javna vežba članstva, članica i podmlatka župe. U listu “Srpska Zora” o sletu : „Hiljadama  naroda  s  krajine  Kninske,  Vrličke  od  Kistanja, Zadra  Benkovca, Drniša iz Spljeta i  Kaštela  Šibenika, Skradina  Obrovca, Sinja, Imotskoga  iz Boke i Dubrovnika  sa  krajine Bosanske  i  iz  Like  okupiše  se  oko  bratskih  sokolskih  četa  i  pomoliše  se  Bogu  za  izginulu  braću  hrabre  kosovske  Osvetnike.

Na  parastosu  je  skladno  pjevalo  pjevačko društvo „Srbadija“ iz  Šibenika.  Iza  parastosa  izvodili  su  sa  uspjehom  vježbe  srpski  i  hrvatski  sokoli  uz  pratnju  Spljetske  muzike.” (31)  Sokoli iz Dubrovnika i Boke Kotorske bili su na prolasku pred Korčulom svečano dočekani  od hrvatskog sokola i građana Korčule. Luka je bila puna čamaca iskićenih htvatskim i srpskim trobojkama. Split je srpske sokole dočekao bratski.   Sokoli iz Knina su na svojoj zastavi ispisali reči : „Borba za nacionalno pravo naše”.

Na vežbama je učestvovalo 77 članova srpskog sokola. (32) Na  Sletu  je  Grga  Anđelinović  održao  govor  podeljen  u  4  dela  a  svaki  se  završavao  refrenom  „Ne  kličem  zdravo  ni  meni  ni  vama,  već  onim  junacima  koji  će skoro  ginuti  za  narodno ujedinjenje“.  (33)

Dr. Mate Drinković nazdravio je sokolima pionirima bolje budućnosti. Na kraju svog govora  istakao je da ako dođe do borbe, nijedan soko nije smeo uzeti pušku i okrenuti je protiv svog brata Srbina. (34)

U Dubrovniku je crna slutnja obuzimala građane koji su gledali policajce, žandare i finansijske stražare u neprestanom šaputanju sa nekim propalim licima. Bilo im je jasno da su ih podsticali na nerede. Rasturiše u novine, pa i u službenu  „Smotru dalmatinsku”, „da je u Dubrovniku takovo ogorčenje, da preti pogibelj nemira.”  Vlast je 4 jula 1914. zakazala zadušnice za Franca Ferdinanda. Posebnim pozivom bila su pozvana sva mesna društva da sudeluju u zadušnicama u crkvi. Upravu „Dušana Silnog” pozvalo je poglavarstvo da sudeluje korporativno u odorama na  zadušnicama. Uprava „Dušana Silnog” i Hrvatski soko zaključili su da učestvuju u zadušnicama sa po dva člana i bez odore.

Sve državne, pokrajinske i mesne vlasti prisustvovale su zadušnicama. Iza zadušnica  svi su bili ubeđeni da se nešto sprema. Najpre su počeli da se okupljaju pred opštinom seoski strelci, koje je organizovao austrijski kapetan Matičević. Njima su se bili pridružili oko 50 ljudi, u Dubrovniku nepoznatih. Bili su prljavi, odrpani a dobrim delom i pijani. Njima je održao govor Matičević, koji je završio : „Braćo, jesmo li složni ? “. Odgovorili su : „Jesmo, jesmo!”.  Posle mise rulja je tražila da se skine srpska zastava sa opštine.

Navalili su na vrata opštine da prodru u nju. Nijesu uspeli. Vrata bijahu jača od njih. Načelnik dr. Melko Čingrija nije hteo da pristane, pa je poklisaru upravne vlasti koja je podupirala rulju odgovorio da se sili ne može protiviti, ali da on zastavu ne skida. Po nalogu Renkina zastava je skinuta od raspaljene rulje. Gradonačelnik Melko Čingrija uzalud je tražio pomoć žandarmerije. Krenuvši u povorci, navali li su na srpske ustanove : Srpsku štampariju, „Dubrovačko Radničko društvo”, Srpsko Pjevačko društvo „Sloga”, Srpsku osnovnu školu, Maticu Srpsku, Srpsku Muziku, Srpsku štionicu i uredništvo „Dubrovnika”. Razbili su prozore kamenjem, otrgnuli su sa prozora društvene zastave, uništili pokučstvo u Srpskoj školi i u društvu „Sloga”.  Rulja je posle toga napala  Dom  Dušana Silnog u Pilama.

U „Spomenici 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku” istaknuto je : „Uz put skinuše nekoliko tabli sa dućana, napisanih ćirilicom. Ova rulja plaćenih bezkučnika i odrlija svom žestinom navali kamenjem na zgradu „Dušana Silnog”. Kada su se uverili da iz zgrade „Dušana Silnog” ne pucaju bombe, kako se u gradu pričalo, razbili su vrata.  Frankovci  su  opustošili  Dom  Dušana  Silnog,  potopili  društveni  čamac,  skinuli  natpis  Dušan  Silni  sa  Doma, uništili nameštaj, slike, biblioteku  i  gimnastičke  sprave  bacili  u  more.  Rulja je dva puta puštošila zgradu „Dušana Silnog”. Niko nije sprečavao rulju na tom njenom vandalskom pohodu. Pero Čingrija je obilazio grad i gledao zadovoljni podsmjeh ljudi čija je dužnost bila da slične postupke spreče.

Istog dana kad je izvršen napad na zgradu „Dušana Silnog” detektivi su izvršili pretrese u stanu i radnji trgovca Miće Milišića. Njegovog sina Vojislava odveli su u poglavarstvo i saslušali, jer mu je bila nađen rubac sa srpskom trobojkom i grbom. Izvršen je pretres kod Uroša Jokanovića, člana sokola. (35) Na čelu rulje bili su dr. Nikša Svilokos, grof Brnjica Kaboga, načelnik Rijeke Dubrovačke, dvorski kapelan don Jozo Crnica i domobranski kapetan Julije Matičević.

Tek pošto je  rušilački talas prošao ulicama, organi reda su pozvali u pomoć vojsku koja je sprečila dalje izgrede i blokirala Dubrovnik. (36)   Zbog  pretresa došlo je nekoliko detektiva, komesara, žandarma i finansa sa strane, osobito iz Zadra u Dubrovnik. Sve su premetačine izvršeno istovremeno. Ništa nisu našli, pa su svi istog dana otputovali natrag.

Premetačine su izvršene kod Mata Gracića u Lapadu, u njegovom stanu; Dr. Frana Kulišića u stanu; Đilda Joba u stanu; Jova Tošovića, u stanu, knjižari i magacinima; Antonija Benusi, blagajnika Trgovačke banke, u stanu i kancelariji u stanu i u blagajni; Mite Pušibrka, činovnika „Srpske Zore”, u stanu i u kancelariji „Srpske Zore”; Krista Dominkovića, u stanu i u uredništvu „Dubrovnika”. Vršenje premetačina je izvršeno po zakonu, samo je učinjenja iznimka kod kuće Dominkovića. Pošto Dominković nije bio kod kuće, policija je prisilila staru sluškinju pod pretnjom da će je odvesti u tamnicu, da im otvori. Sa sobom su doveli jednog kovača, koji je otvarao ono što je bilo zaključano.

Detektivi su tražili slike kralja Petra, pisma pisana ćirilicom, pa i najmanje uspomene iz Srbije.  Dominković je u svom listu broj 22 od 23 jula 1914. komentarisao : „Ako se je mislilo na Kragujevačke bombe, bili bi ih jednako našli i u prisustvu domaćina kao i u njegovoj otsutnosti, a onako isto bi pošli praznih šaka.”. Uoči rata zatvoreno je preko 60 talaca iz Dubrovnika. (37)

Zabranjen je rad Srpske sokolske župe na Primorju u Herceg Novom i svim srpskim sokolskim društvima u Dalmaciji : Srpskom sokolskom društvu “Dušan Silni” u Dubrovniku, Srpskom sokolu u : Kninu, Kotoru, Bijeloj, Budvi, Đenoviću, Kaštel Lastvi, Risnu, Zadru i Herceg Novom.(38)

Dušan Silni bio je kao i sva nacionalna društva u Dubrovniku raspušten 25. jula 1914.  Na dan objave rata nastao je lov na istaknute građane i sokole. Narodna straža sprovodila je uhapšene. Zabranjena  je  upotreba  ćirilice. Delatnost  Matice Srpske  u Dubrovniku obustavljena   je,  a  pregaoci  zatvoreni. Uhapšeni su i stavljeni vojnoj vlasti “na raspoloženje kao taoci” …Ivo knez Vojnović, Ignjat Job, Vaso Piper, Aleksandar Kurtović, Božo Hope, … .   Svi su odvedeni u šibensku tamnicu. Na gradskim zidinama 31. jula 1914. postavljen je oglas o taocima određenim za osiguranje vojničkih transporta, posebno željeznicom. Tamnice su bile pune pa su nove zatvorenike zatvarali u vojne tamnice u Gružu.

Mobilisani sokoli bili su proglašeni za “politički sumnjive” i nad njima se vodio strogi nadzor. Policijski agenti preobučeni u “vojne dobrovoljce” pratili su “nepouzdane vojnike”. Uprkos tome prebegli su dušanovci Ljudevit Tajser, Božo Nardeli, Antun Suđa i Antun Korčulanin. Prva trojica prebegla su na italijanskoj fronti, a Antun Korčulanin na srpskom frontu, prešavši sa srpskom vojskom preko Albanije. Posle rata nosio je Albansku spomenicu.

(39)  Konačna odluka o raspuštanju srpskih sokolskih društava doneta je 26. maja 1915. Prosvetno-privredno društvo Srpska Zora zatvoreno je posle izbijanja rata, a sekretar društva Mita Pušibrk i službenik Ivan Matić uhapšeni su i internirani 2. avgusta 1914. Zabranjen je rad Dubrovačkog radničkog društva, Dubrovačke građanske muzike, Dobrotvorne Zadruge Srpkinja Dubrovkinja, hrvatskog i srpskog narodnog doma u Cavtatu i Srpskog filharmoničkog društva Zahumlje u Cavtatu. U Dubrovniku su 31. jula 1914. kao taoci bili pravoslavni sveštenik Đuro Popović, trgovci Pero Banac, Miće Milišić, Vaso Milišić, Stevo Ljubibratić, Nikola Bukvić, dr Antun Buconjić i upravitelj Zavoda Blagog djela Božo Mičić. (40) Dubrovački Srbi pokušavali su  da prebegnu  i  kao  dobrovoljci  stupe  u  vojske  Srbije i Crne Gore.  Mnogi   nisu  uspeli.

Milan Srzentić, rodom iz Budve, učio je je u Dubrovniku Nautičku školu.  Bio je prednjak Srpskog sokola „Dušan Silni” u Dubrovniku. Prilikom streljanja u hercegnovskoj utvrdi Španjoli 17. septembra 1914. pomorski kapetan Milan Srzentić strgnuo je maramu i sa rukom na srcu doviknuo : „Ovako Srbin umire ! … Živjela Srbija”. Od istog plotuna pao je toga dana i njegov stariji drug kapetan Filip Hadžija iz Orebića na Pelješcu.  Član Srpskog Sokola „Dušan Silni” Vaso Milišić spemao se na begstvo prema srpskoj granici, kada su ga izdali neki  „drugovi”. Streljan je u 10. aprila 1915. u Ledenicama (Krivošije). Umro je sa poklikom : „Živio Kralj Petar ! Živjela Srbija !”. (41)  Pero Goce-Gučetić je kao đak kotorske gimnazije bio izbačen iz svih škola monarhije zbog uvrede ćesara. Preselio se u Beograd i tu svršio gimnaziju. Za vreme balkanskih ratova borio se u redovima crnogorske vojske.

U Prvom svetskom ratu zajedno sa Jobom, Midžorom i drugim dobrovoljcima borio se u četi Voje Tankosića. Prelaz preko Albanije uništio mu je zdravlje. Po preporuci Nikole Pašića Gučetić je poslan u Francusku na oporavak. (42)

U Dubrovniku je 1. novembra 1918. došlo do spontanih manifestacija. Omladina je sa državnih zgrada skinula austrijske crne orlove. Na zgradama su bile postavljene zastave. Masa naroda se okupila 2. novembra 1918. na Placi i pred Dvorom. Pred opštinom je bila velika masa građana, vojske i sokola. Dr. Pero Čingrija otvorio je sednicu pozdravivši Veliki dan Oslobođenja i Ujedinjenja.

Predložio je izbor članova mesnog odbora za rad u Narodnom vijeću. Bili su izabrani : prota Sava Barbić, dr. Baldo Bibica, markiz Luko Bona, Dimitrije Bubalo, Josip Čičin, dr. Melko Čingrija, dr. Pero Čingrija, dr. Rajmund De Đuli, Kristo P. Dominković, Božo Hope,  Đildo Job, dr. Stijepo Knežević, Frano Nakić-Vojnović, Robert Odak, dr. Antun Puljezi,  Melko Stanković i August Zuviteo.

Povorka je posle pevanja “Hej Sloveni” krenula na čelu sa obnovljenom Dubrovačkom Građanskom Muzikom put Gundulićeve poljane, da se pokloni spomeniku pesnika slobode. Zatim su išli preko Place i zaustavili se pred crkvom Sv. Vlaha, gde je govorio kapetan Ivo Moderčin. Ponovo je govorio dr. Pero Čingrija. U veče posle koncerta  Dubrovačke Građanske Muzike manifestacije su ponovljene. (43)  U listu  „Dubrovnik“ objavljen je govor Boža Hope održan u dubrovačkom srpskom pevačkom društvu  „Sloga” 1940. prilikom proslave 22. godišnjice dolaska srpske vojske u Dubrovnik  13.novembra 1918. :  „na gruškoj stanici i dobrim djelom gruškog puta, sila oduševljenog naroda nestrpljivo iščekivala dolazak naših heroja; …pretsjednik Narodnog viječa dr. Petar Čingrija … dobrodošlicom pozdravio Bijele Orlove, … zatim nepregledna povorka krenula za vojskom put grada, uz veselu popijevku i sviranje Srpske građanske muzike, kličući Kralju Petru i srpskoj vojski;  … pred gradskim vratima kapetan Đorđević zaustavio vojsku i kazao : „Vojnici kralja Petra ! U ovom istorijskom času kada smo stigli pred kapiju grada sv. Vlaha, prekrstimo se prije nego uđemo u slavni grad” – I vojnici se pobožno krste i klanjaju se liku sv. Vlaha koji je povrh gradskih vrata, kao simbolu naše stare države, našeg ponosa, naše nekadašnje slave i veličine. Dirljiv je bio onaj čas kad je vojska …, ulazila tiho u grad, …” (44)

Većina članova Mjesnog odbora Narodnog vijeća u Dubrovniku 1918. bila je za sjedinjenje sa Srbijom bez preduslova. Na čelu Mjesnog odbora bio je Pero Čingrija  ali ga je zbog starosti zamenjivao Luko Bone. (45) U Spomenici o dočeku savezničkih vojska … i proslave narod. Ujedinjenja” od 28 februara 1919. istaknuto je : „Poslije triumfalnog dočeka junačke srpske vojske, Dubrovnik je iz punih grudi proslavio prve dane slobode … U tim gordim časovima budi se i dugo uništavani duh slobodnog Dubrovnika. U toj pjesmi sreće i blaženstva Dubrovnik nezaboravlja svoju dužnost kao prva predstraža ugroženoga mora; … Sačuvanju tih uspomena neka služe stranice ove spomenice.” (46)

Članovi obnovljenih društava Srpski sokol Dušan Silni i Hrvatski sokol učestvovali su u svim manifestacijama u Dubrovniku. Prisustvovala su oba društva u svečanim blabodarenjima u katoličkoj i pravoslavnoj crkvi 15 novembra 1918. Dočekali su izbeglice i srpske diplomate 29. 11. 1918. Oba društva učestvovala su skupa u svečanoj povorci prilikom proglašenja ujedinjenja 15 decembra 1918. Bili su pri dočeku članova ministarstava i srpske skupštine 6.12.1918. Sudelovali su korporativno sa društvenom zastavom pri svečanom dočeku francuskog generala Franše d Eperea. (47)

U dubrovačkom listu „Rad“ opisano je kako je Dubrovnik proslavio ujedinjenje. U Dubrovnik su 6. decembra ušli predstavnici Srbije. Dubrovnik ih je primio u zanosu. U „Radu“ se isticalo : „Bio je lijep, vedar dan, kao i vedra radost oslobođenog Dubrovnika. Tisuće naroda, sa barjacima i narodnim i crkvenim. Paradni šeširi i crvene kape. Mlado i staro. Sve je bilo puno. I stabla. A kad se ukazaše prvi automobili, zanos je prešao u delirij. Dolaze državnici naše države. Vodi ih dr. Melko Čingrija. Pozdravlja ih Pero Čingrija. … A narod pjeva i kliče. Možda Dubrovnik nikad ne viđe takvog zanosa kao onaj dan. Slavlje je trajalo do mrkle noći. I pjevalo se i obilazilo gradom. Pred svetim Vlahom igralo se kolo…. Istu večer Kapetan Đorđević gromkim glasom javljaše narodu: Stižu nam veseli glasi.

Na 1. decembra proglašeno je jedinstvo države. Narod ga je prekinuo. Do neba se prolamaše poklik radosti: Živjelo jedinstvo ! Živjela sloboda ! … Omladina je htjela još jednom da manifestuje svoju radost. Pod barjacima kretala se povorka gradom. U opć. Kavani bilo je više srbijanskih državnika. … Ministar Marko Trifković čestitaše Dubrovniku Slobodu. Narod je klicao osloboditeljima i jedinstvu. U Sokolani je bila igranka. Jedan akademičar pročita narodu govor Regentov, a narod slavljaše Karađorđeviće.“(48)

U Spomenici o dočeku savezničkih vojska … i proslave narod. Ujedinjenja” od 28 februara 1919. opisane su uspomene na boravak  srpskih državnika u Dubrovniku. Mnoštvo od više hiljada ljudi, okupljeno na  Pilama, pozdravilo je Nikolu Pašića poklicima : „Živio Nikola Pašić !”, „Živjela Srbija !” i „Živjela Jugoslavija !”. Dr. Pero Čingrija pozdravio je Pašića : „Veselimo se braćo, što vas je udes starog Dubrovnika doveo  ka nama, da se oporavimo od po tuđinskom zulumu zadatih nam rana. … Živio veliki srpski ministar Nikola Pašić, koji nas je do ovog velikog časa poveo !” Muzika je svirala „Bože pravde” a mnoštvo je klicalo Pašiću, dr. Peru Čingriji, i saveznicima.  Nikola Pašić u svom govoru istakao je : „Sad je na nama da svojim radom učinimo od ove naše države jednu veliku i kulturnu državu, koja će se moći natjecati sa drugim kulturnim narodima u Evropi. Ja Vas molim da svi složno poradite, da naša buduća kraljevina bude imati onaj ugled, koji je zaslužila.” Muzika je svirala  „Oj Slaveni”, padala je kiša cveća i poklici oduševljenja.

U kneževom dvoru sledilo je primanje predstavnika vlasti, društava i korporacija. Seljaci i akademičari pozdravljali su Pašića u ime Principa, Žerajića i Jukića.(49) Ministar Marko Trifković i poslanici posetili su Dubrovnik 8 decembra 1918. Trifković je po majci bio Dubrovčanin.

 Proslava Ujedinjenja 15 decembra 1918. u Dubrovniku bila je istovremeno protest protiv talijanskih pretenzija na Primorje. Pred Opštinom okupilo se više hiljada građana sa društvima i korporacijama pod zastavama. Govorio je župnik Kliševa Don Ivo Matić. U svom govoru je između ostalog rekao : „Narode Srba, Hrvata i Slovenaca, državljani mlade Jugoslavije, podanici uzvišenog Petra Karađorđevića, da ste mi zdravo! Zapala ma časna i laskava zadaća da vam danas ja, baš ja, katolički sveštenik, objasnim značaj i zamašaj  velikog historičkog čina čiji spomen danas ovolikim slavljem i zanosom svetkujemo. … Imamo kralja domaće krvi. Imamo slobodnu i ujedinjenju domovinu! To je poklik, koji se ovih dana razliježe od Soče do Vardara, od Triglava do Balkana. … Onima koji su zabrinuti za interese katoličke crkve kazat  ću veliku istinu. … To sam najbolje ja, katolički sveštenik, na sebi iskusio, jer sam mnogo puta morao dušu i srce stiskati da s oltara narodu reknem nešto što je  bilo u  direktnoj opreci i sa mojoj vlastitom savješću i sa interesima moga naroda. Jest, u staroj grešnici takove su bile prilike, da je riječ sveštenika s oltara bila kontrolisana bajunetama austrijskih pandura. … A meni u ovome času pada pogled na vas, srpski vojnici, na vas Orlovi Beli. Priznanje i harnost za podnesene patnje, za izvojštene pobede čitav vam je narod dostojno iskazao.  Od danas prestaje svaka razlika između nas i vas. … Puštam topao celov na vaše junačko čelo, a u tom celovu hoću da sakupim svu ljubav i odanost mog Dubrovnika. Ovaj celov neka se s vaših čela vine daleko tamo  u stoni Beograd i otpočine na sumorne grudi kralja Petra  i na viteško čelo dostojnog mu sina princa Aleksandra, i taj celov neka bude dokaz odanosti, ljubavi i privrženosti dubrovačkih Srba i Hrvata  Njihovim kraljevskim Veličanstvima. … Neka živi naša ujedinjena i slobodna Jugoslavija!” (50)

U Spomenici o dočeku savezničkih vojska … i proslave narod. Ujedinjenja” dat je govor dra. Josipa Marčelića, dubrovačkog biskupa, izrečen na svečanom „Tebe Boga hvalimo …”, u stolnoj crkvi, prikom proslave ujedinjenja 15 decembra 1918. Između ostalog istakao je : „Stoga onom brižljivošću, kojom smo u početku strašnog svjetskoga rata, kao otac i pastir, ozbiljnom riječi odvraćao sinove svoje od bilo kojih osveta i mržnja,  isto tako … želimo da na zastavi našoj bude zapisano : ljubav, sloga, sklad, mir i red !  Toliko nam to više treba, jer se moramo svi okupiti i svoje sile posvetiti procvatu i napretku mlade Jugoslavije. Rat nas je istrijebio; glad, patnje i bolesti umorile, pak još ne bi trebalo, nego da nas mržnja ljuta poput ljutih zmija, zatre, a to nama ne u prilog ni u hator, nego samo na radost i zadovoljstvo naših neprijatelja. … kako sam naglasio  dne 4. augusta 1914 na početku rata, kad sam osudio spletke na propadnuće pojedinih….”. (51)

Prilikom proslave ujedinjenja 15 decembra 1918. na svečanom blagodarenju u crkvi Sv. Blagoveštenja govorio je protoprezviter Sava Barbić. U svom govoru istakao je : „Ove smo dane  proslavljali naše oslobođenje od vjekovnog tirjanstva i ropstva, a danas proslavljamo znameniti i epohalni čin; proslavljamo slobodu našu i ujedinjenje naše s osloboditeljicom i majkom našom Srbijom; … Ah, sjećajmo se, dragi moji, ovih strašnih i krvavih godina, puni grožnja i strahota; sjećajmo se tih mučenika i boraca; tih junaka i vitezova !

Pominjimo ih punim priznanjem, punom zahvalnošću, jer su nas i suviše zadužili. Položili su i dušu i život svojza odbranu našu, za spasenje i oslobođenje naše ! No nije se dosta samo sjećati, nije dosta samo spominjati one koji živote svoje za slobodu našu položiše.  Ako hoćemo da se njima dostojno odužimo, mi treba da sve učinimo, da se svi do jednoga založimo za djelo njihovo, koje su oni više nego li život svoj cijenili, biva ovu zlatnu slobodu očuvamo, dogradimo i upotpunimo. …

Pazimo, braćo, i spomenimo se, da pred vratima naše velike, a mlade države stoji neprijatelj, koji jedva čeka da vidi među nama neslogu kako bi je iskoristio u svoje osvajačke svrhe.“ (52) Srbi Dubrovčani su smatrali da je ujedinjenjem sa Srbijom i stvaranjem Jugoslavije 1918. njihova borba za ujedinjenje završena.

U članku „Uspomeni Meda Pucića dubrovačkog vlastelina o 55-godišnjici njegove smrti“ objavljenom u listu „Dubrovnik” izražava se posleratno raspoloženje Dubrovčana : „ … Katoličko Srpstvo, koje je cijelu ovu borbu izvodilo, cijenilo je nakon rata borbu završenom i da će ono mirno bez borbe i bez zapreka moći, u jedinstvu i slobodi, nastaviti i dovršiti velike zamisli svog velikog učitelja Meda na spas i napredak zajedničke domovine …”. (53)

Dubrovnik  je  u  drugoj  polovini 19 veka bio kulturni  i  privredni  centar   Srba na Primorju. Medo Pucić i Matija Ban bili su prvi koji su početkom četrdesetih godina 19. veka govorili o srpstvu Dubrovnika. Obrazovani Primorci su kao nacionalni pregaoci prelazili u Crnu Goru i Srbiju. Dubrovački odbor pružalo je  pomoć Hercegovcima prilikom bune poznate kao Nevesinjska puška 1875. Austrijske vlasti nastojale su da suzbiju nacionalnu svest Srba u Dubrovniku.  Nacionalni  rad  primorskih Srba  odvijao  se  preko  prosvetnih  i  privrednih  društava, u kojima su se okupljali Srbe katoličke  i  pravoslavne  vere. Srpsko  bratstvo,  osnovano u Splitu 4.8.1897, trudilo se da celokupni javni život Srba koncentriše u jedinstvenoj organizaciji  i  na  političkoj  osnovi.  Austrijske  vlasti  su  Srpsko  bratstvo  raspustile krajem jula 1899.

Na  Kninskoj skupštini Srba na Primorju, 20 i 21 oktobra 1901, osnovano  je  prosvetno-privredno društvo „Srpska  zora“  po  ugledu  na  „Srpsko privredno društvo Privrednik” iz Zagreba.  Da  bi  unapredila  privredu  „Srpska  zora“  podsticala  je  osnivanje  zemljoradničkih zadruga  po  selima   i  štedionica  po  gradovima. Zadruge su okupile sve što je bilo naprednije među Srbima na Primorju.

Na čelu pokreta za osnivanje zadruga bili su Luko Bona, Matej Šarić i dr. Rudolf Sardelić. Prvo srpsko gimnastičko društvo  na  Primorju bilo je  Srpsko  gimnastičko  društvo „Dušan Silni“  u  Dubrovniku osnovano  1907.  Osnivanje  gimnastičkih  društava  bio  je  novi  vid  zajedničkog  rada  pregalaca  i  omladine  u  borbi  za  ujedinjenje  srpskog  naroda. Najaktivnije srpsko gimnastičko društvo bilo je u Dubrovniku. Prvi svetski rat presekao je celi zadružni polet. Za vreme Prvog svetskog rata tamnice su bile ispunjene nacionalnim pregaocima i članovima zadruga. Dubrovački Srbi su nastojali da  prebegnu u Srbiju i Crnu Goru da bi se borili kao dobrovoljci.

Većina članova Mjesnog odbora Narodnog vijeća u Dubrovniku 1918. bila je za sjedinjenje sa Srbijom bez preduslova. Prilikom ujedinjenja priređene su manifestacijeu kojima su učestvovale korporacije i građani. O tome su pisali u listu „Rad“, u „Spomenici 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku” i u Spomenici o dočeku savezničkih vojska … i proslave narod. Ujedinjenja” koju je izdao knjižar Jovo Tošović. Te spomenice i članci u listu „Rad“ ostali su kao trajne uspomene na manifestacije prilikom Oslobođenja i Ujedinjenja u Dubrovniku 1918. Srpska i jugoslovenska društva u Dubrovniku do početka Drugog svetskog rata  svake godine su proslavljali dan oslobođenja Dubrovnika.

                                                                        Saša Nedeljković
                              član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

 

Napomene :
  1. “Uspomeni profesora Pera Budmani-ja 8.10.1835-27.12.1914”, br. 48, “Dubrovnik”, decembar 1937, Dubrovnik, str. 2; Nikola Tolja, “Dubrovački srbi katolici istine i zablude”, Dubrovnik, 2011, str.100;
  2. „Uspomeni Meda Pucića dubrovačkog vlastelina o 55-godišnjici njegove smrti“, “Dubrovnik”, Dubrovnik,  3 juli 1937,   br. 23, str. 1;
  3. “Uspomeni profesora Pera Budmani-ja 8.10.1835-27.12.1914”, br. 48, “Dubrovnik”, decembar 1937, Dubrovnik, str. 2;
  4. Ivo Banac, „Vjersko “pravilo” i dubrovačka iznimka : Geneza dubrovačkog kruga “srba katolika”, „Dubrovnik”, 1990, br. 1-2, str. 188;
  5. Ivo Banac, „Vjersko “pravilo” i dubrovačka iznimka : Geneza dubrovačkog kruga “srba katolika”, „Dubrovnik”, 1990, br. 1-2, str.198;
  6. 40-godišnjica smrti Frana baruna Gondole (Gundulića) načelnika Dubrovnika”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 8. jula 1939,  ,br. 27, str. 1; “Uspomeni Antuna Fabrisa”, „Dubrovnik”,  Kotor-Dubrovnik, 12 oktobra 1940, br. 40, str. 1; Dr. Ljubo Leontić, „Pero Čingrija”, „Rad”, Dubrovnik, 23. jula 1921, br. 86 i 87, str. 2;
  7. „Dubrovnik iza propasti republike i iza svjetskoga rata”,„Dubrovnik”, Dubrovnik, 13 februar 1937, br. 2, str. 2; S-A-M, „Čije vlasništvo bijaše dubrovačka okolica ?”, „Dubrovnik”, 1.juna 1940,  br. 22, str. 2;
  8. „Kratka i beznačajna epizoda u historiji Dubrovnika”, br.26, Dubrovnik 24.Juli 1937, str. 1;
  9. “Uspomeni profesora Pera Budmani-ja 8.10.1835-27.12.1914”, br. 48, “Dubrovnik”, decembar 1937, Dubrovnik, str. 2;
  10. Nikola Tolja, “Dubrovački srbi katolici istine i zablude”, Dubrovnik, 2011, str.94, 113;
  11. „Bespotrebna izazivanja”, „Dubrovnik”, 26 marta 1938, br. 12, str. 1;
  12. Jovica Perović, „Uspomeni Marina Papi, posjednika iz Komolca (Rijeka dubrovačka)”, str.2-3,“Dubrovnik”,br. 47, 26 novembra 1938, Dubrovnik; Lujo Vojnović, „Skromni pomeni o Velikom Kralju”, str. 27, Zagreb 1922; M.Pekić, „Bakotić, Ignjacij Ignjat”, Srpski biografski rečnik, Tom I, Matica Srpska, Novi Sad, 2004, str. 378;
  13. Rastoder Šerbo,Jasmina, „Dr.Nikola Dobrečić, arcibiskup barski i primas srpski”, Budva 1991 , str.112,113, 163;
  14. A.B. „Pero Budmani”, str. 1-2, „Dubrovnik”, 23.decembar 1939, br. 51, Dubrovnik; Nikola Ivanišin, „Dubrovačke književne studije“, Dubrovnik, 1966, str.66, 157;
  15. Srpska društva i ustanove u Dalmaciji, Dubrovniku i Boci-Kotorskoj,str.191-193, „Dubrovnik kalendar za prostu godinu 1899”, Uredio A.Fabris, God.III,u Dubrovniku, izdanje i naklada Srpske Dubrovačke štamparije A.Pasarića  1898; „Bibloteka srpskih pisaca N.Tomazeo, LJ. Vuličević“, str.587, „Narodna prosveta“ Beograd;
  16. „IZABRANI ČLANCI  Antuna  Fabrisa“,Sakupio  i  predgovor napisao dr H. Barić, str.XI, 1940, Izdanje „Dubrovnik“, Beograd;
  17. Dr. Milorad Vukanović, „Pomoć iz Dubrovnika Hercegovačkoj buni”, „Srbsko-dalmatinski magazin za godinu 2017”,  svezak XII, Split,2017, str. 101-114;
  18. J. Prodanović, „Srpska narodna stranka na Primorju“, str. 351, Narodna enciklopedija SHS, IV knjiga, Zagreb 1929; Srpska društva i ustanove u Dalmaciji, Dubrovniku i Boci-Kotorskoj, „Dubrovnik kalendar za prostu godinu 1899”, Uredio A.Fabris, God.III,u Dubrovniku, izdanje i  naklada Srpske Dubrovačke štamparije A.Pasarića 1898,str.191-193;
  19. U. „Prva riječ”, „Srpska Zora“, Srpska Dubrovačka Štamparija Dr. Gracića i dr.,  Dubrovnik,  januara 1907, br. 1, God.I,str. 1;
  20.  Dr. Vojin Kalinić, „Srpska društva u Kninu do 1914. godine”, „Kninska krajina”, 7 Beograd, 2016, str. 103, 104;
  21. „Srpska Zora“, „Dubrovnik kalendar za godinu 1903”,Srpska Dubrovačka Štamparija A. Pasarića, Dubrovnik, 1902, God.VII, str.84;
  22. „Ustav Prosvjetno-privrednog Društva „Srpska Zora”, „Srpska Zora“, Srpska Dubrovačka Štamparija Dr. Gracića i dr. Dubrovnik, 12. (25) septembra 1908,  br. 18, God. II, str. 4;
  23. prof. Mirko Ležaić, „Istorijski  pregled  Severne  Dalmacije“, „Severna Dalmacija nekad i sad, Beograd, Glavna zadruga za narodno prosvećivanje, 1939, str. 57;
  24. Naše zadrugarstvo”, Dubrovnik”, Dubrovnik, 18 maja 1911, br. 21, str. 2,3;
  25. Spomenica 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku”, Sokolsko društvo Dubrovnik, Dubrovnik, 1929, str. 28, 29, 30;
  26. Spomenica 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku”, Sokolsko društvo Dubrovnik, Dubrovnik, 1929, str.35; Dragan Klarić, “Sokolstvo u Budvi i Paštrovićima”, Paštrovski Almanah I”, Sveti Stefan-Petrovac, 2014, str. 386;
  27. Nikola Tolja, “Dubrovački Srbi katolici, istine i zablude”, Dubrovnik, 2011, str. 460;
  28. Soko, Njujork, Novembar 1913, God III, br.11, str.268; Spomenica 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku”, Sokolsko društvo Dubrovnik, Dubrovnik, 1929, str.36, 37, 112;
  29. Milan Gulić, „Dalmacija u osvit velikog rata”,  „Prvi svetski rat, Srbija, Balkan i velike sile”, Beograd, 2015, str. 430;
  30. A. Benusi, „Austrijski zmaj”, „Spomenica 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku”, Sokolsko društvo Dubrovnik, Dubrovnik, 1929, str. 116; Jov. Sekulović, „Srpska sokolska župa na Primorju”, „Soko  na  Jadranu”, Split, juni-juli 1931, br. 6-7, str. 155;
  31. „Spomenica 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku”, Sokolsko društvo Dubrovnik, Dubrovnik, 1929, str.38; „Proslava na Dalmatinskom Kosovu kod Knina”, „Srpska Zora“, 1 (15) jula 1914, br.9, Bokeška štamparija u Kotoru,  str. 2;
  32. Dr Vojin Kalinić, „Srpska društva u Kninu do 1914. godine”, „Kninska Krajina 7”, Beograd, 2016, str. 115;Ivanko Bendiš, „Sokolstvo u Boki Kotorskoj”, „Soko  na  Jadranu”, Split, juni-juli 1931, br. 6-7, str. 149;
  33. „Soko na  Jadranu”, Split, Januar-April 1936, br.1- 4, str. 36 ;
  34. A. Benusi, Dubrovačko sokolstvo u radu za naše oslobođenje i ujedinjenje”,„Soko na  Jadranu”, Split, juni-juli 1931, br. 6-7, str. 153;
  35. „Demonstracije u  Dubrovniku“, „Ilustrovani  list,  Zagreb, 18 srpnja 1914, br.29, God. I,str. 1; „Spomenica 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku”, Sokolsko društvo Dubrovnik, Dubrovnik, 1929, str.39, 40; „Pero Čingrija”, „Rad”, Dubrovnik, 23. jula 1921, br. 86 i 87, str. 2;
  36. Milan Gulić, „Dalmacija u osvit velikog rata”,  „Prvi svetski rat, Srbija, Balkan i velike sile”, Beograd, 2015, str. 439;
  37. „Premetačine”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 29 jula 1939, br. 30, str. 3,4; ,,Gospara Lamba s Jejevice povrh Dubrovnika Gospođi Mari poslanica”, (4)„Dubrovnik”, Dubrovnik, 8 jula 1939, br. 27, str. 3;
  38. Dragan Klarić, „Sokolstvo u Budvi i Paštrovićima”, „Paštrovski Almanah I”, Sveti Stefan-Petrovac, 2014, str. 386;
  39. K. Milutinović, „Matica Srpska u  Dubrovniku“, „Jugoslovenski književni  leksikon”, Matica  Srpska, Novi Sad, 1971,  str. 313;
  40. Milan Gulić, „Dalmacija u osvit velikog rata”, „Prvi svetski rat, Srbija, Balkan i velike sile”, Beograd, 2015, str. 449;
  41. „Poštujući heroizam i žrtvu pionera naše Slobode”, „Dubrovačka tribuna”, Dubrovnik, 19. septembra 1934, br. 262, str. 1;
  42. M.P., „Vojislav Tankosić”, „Dubrovnik”, Kotor –Dubrovnik,  novembra 1940, br.43, str.2-3;
  43. „Spomenica 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku”, Sokolsko društvo Dubrovnik, Dubrovnik, 1929, str. 46, 47;
  44. Boža Hope, „Dolazak oslobodilaca u Dubrovnik , „Dubrovnik”, Kotor-Dubrovnik, novembra 1940, br.47,  str.3;
  45. Franko Mirošević, „ Počelo je 1918 …: Južna Dalmacija 1918–1929“, Zagreb 1992, str. 44, 46;
  46. J.M, „Spomenica o dočeku savezničkih vojska i mornarica, srpskog diplomatskog kora, ministra presjednika Nikole Pašića, generala Franchet d Esperey i proslave narod. ujedinjenja”, Srpska Dubrovačka Štamparija 1919. Izdanje knjižare J.Tošovića, , str. 3,4;
  47. „Spomenica 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku”, Sokolsko društvo Dubrovnik, Dubrovnik, 1929, str. 50;
  48. „Dubrovnik u slavu Ujedinjenja“, „Rad“, Dubrovnik, 29. novembra 1919, br. 2, str. 3;
  49. „Naš Kavur”, „Spomenica o dočeku savezničkih vojska i mornarica, srpskog diplomatskog kora, ministra presjednika Nikole Pašića, generala Franchet d Esperey i proslave narod. ujedinjenja”, Srpska Dubrovačka Štamparija 1919. Izdanje knjižare J.Tošovića, str. 22-25;
  50. „1. Decembra 1918.”, „Spomenica o dočeku savezničkih vojska i mornarica, srpskog diplomatskog kora, ministra presjednika Nikole Pašića, generala Franchet d Esperey i proslave narod. ujedinjenja”, Srpska Dubrovačka Štamparija 1919. Izdanje knjižare J.Tošovića, str. 28, 29, 30;
  51. „Govor dra. Josipa Marčelića, biskupa dubrovačkog izrečen na svečanom „Tebe Boga hvalimo …”, „Spomenica o dočeku savezničkih vojska i mornarica, srpskog diplomatskog kora, ministra presjednika Nikole Pašića, generala Franchet d Esperey i proslave narod. ujedinjenja”, Srpska Dubrovačka Štamparija 1919. Izdanje knjižare J.Tošovića, str. 31-33;
  52. „Govor Protoprezvitera Save Barbića izrečen na svečanom Blagodarenju …”, „Spomenica o dočeku savezničkih vojska i mornarica, srpskog diplomatskog kora, ministra presjednika Nikole Pašića, generala Franchet d Esperey i proslave narod. ujedinjenja”, Srpska Dubrovačka Štamparija 1919. Izdanje knjižare J.Tošovića, str. 37;
  53. „Uspomeni Meda Pucića dubrovačkog vlastelina o 55-godišnjici njegove smrti“, “Dubrovnik”, Dubrovnik,  3 juli 1937,   br. 23, str. 1;

 

 

 

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo
O autoru

Ostavite komentar