ДРАГИЦА ИВАНОВИЋ: РОДНИ ЗЛАТНОВЕЗ

 

Посади шљиву на родну њиву
и сачекај да роди,
залијевај, запјевај и гледај како расте, бехара и како се мучи…

Посади шљиву да имаш коме доћи,
да бар душа буде на слободи
кад лош дан, поган од нечовјека,
тежак вијек, учини да помислиш да ти срце неко кулучи.

Посади липу крај комшијске међе
да вам хлад јад заједнички однесе, кад помислиш да животи грубе,
посади за сутра, да дани не сиве, да се плаве, да те чува од вјетра и заборава, да зрију дјетелине и жита да се злате.

Посади липу за пчеле,
све нас је мање, брате, и
макар птицама да је дома,
да имају гдје сакрит’ крила кад загрми,
и јавор и крушку и ред топола.

Рукама својим коријење вежи к’о златновез на колајни, и таман кад прође живота пола, знаћеш, човјек без стабла к’о да не постоји!

MESSAGE TITLE

Драгица Ивановић је рођена марта 1973.г. Живи и ради у Гацку. Све стварно и нестварно посматра и доживљава кроз боје и слова и сматра да је радост, а истовремено и изазов уткат смисао у писану ријеч у бесмислу садашњице. Прву збирку под називом „Тишина“ објавила је 2011.године. „Врисак у бескрај“ 2014 је њена друга збирка пјесама. У припреми је трећа која ће за разлику од прве двије бити поетско прозног садржаја са насловом „Тачка на љубичасту“.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар