• „Прегледе, нажалост, нећу обављати у Болници Требиње, али ћу зато у Београду свакога из Херцеговине да примим и прегледам – и без упутнице. Једино ко мора да лежи мора имату овјерену упутницу, а за све друге прегледе – ја сам увијек ту за своје земљаке, за свакога, да помогнем колико могу! На институту ‘Дедиње’ могу ме пронаћи сваког четвртка када сам дежуран и радим васкуларну амбуланту”, каже за Радио Требиње проф. др Горан Вучуревић, еминентни љекар из Београда, а наш Требињац, чији је посљедњи долазак међу земљаке у завичај за њега био са посебно важним разлогом.

Васкуларни хирург на Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ у Београду добитник је највећег признања града Требиња – Повеље града, која му је додијељена за изузетан допринос у области здравства, а уручена, већ по традицији, на Светосавској академији.

– Право да вам кажем, нисам ово очекивао. Пријатно сам изненађен и јако поносан на ову награду од свог града! Ипак је највеће признање оно које човјек добије од свог народа. Хвала људима који су ме предложили за ову награду и сврстали у групу заслужних људи из медицине за овај град, како бисмо настављали одавно започете традиције. На првом мјесту мислим на моје учитеље – др Марију Бошњак, која је увијек била уз мене, као и др Бјелогрлића, др Милишића, старих професора из Београда који су помагали овом народу, професора Прцовића, Елаковића, Пешка и свих осталих који су задужили Требиње. Ето, срећан сам што сам својим скромним доприносом и ја међу њима!

И на Светосавској академији сте поменули ваше професоре и колеге и рекли да награде пријају, али истовремено и обавезују, те да вам је као љекару, добитнику многобројних награда, најдража ова коју сте добили од својих људи и свога града. Вама, као Требињцу, награда сигурно има тежину више?

– Наравно. Знате како наш народ каже „Нека свога и у гори вука“. Моји Требињци су увијек били оријентисани према Београду. С обзиром на повећан број кардиоваскуларних болести и мој посао на институту „Дедиње“, самим тим орјентисани према мени, тако да је ово једна обавезујућа награда – да и даље помажем људима из цијеле Херцеговине да лакше преброде оно због чега су дошли у Београд.

Kолико људи са ових простора, иначе, траже вашу помоћ, имајући у виду управо то да сте њихов земљак?

– Од године до године тај број је различит. Мада сам искључиво васкуларни хирург, пошто радим на таквој клиници за кардиоваскуларне болести, људи ми се често обраћају и због других проблема, са срцем на примјер, гдје уз помоћ мојих колега настојим да им помогнем. Нажалост, таква је администрација да се мора од Бањалуке добити одобрење за преглед у Београду, али ја настојим да бар за амбулантне прегледе све прескочимо и без икаквих упута помогнем људима јер је то њима велика ствар. Тако да одрадимо основне амбуланте прегледе, којима ћемо се припремити за евентуалне операције. Kада дођу у Београд, настојим увијек да их обиђем. Мало је оних из Херцеговине који могу „у цугу“ да остану 15 дана, тако да им ја дођем као нека помоћ, како психолошка, тако и свака друга медицинска. Онда они између себе причају – овај мој доктор дошао да ме види, поприча са мном – и мени пуно срце, а њима то много значи!

Једно вријеме сте радили и у требињској болници. Kаква је данас ваша сарадња са овом здравственом установом?

– Ја сам поникао у Требињу и, наравно, овдје сам оставио лијепе године живота, тако да имам доста пријатеља, а како сам радио у требињској болници – имам и изузетна искуства. Сарадња је увијек могућа. Са колегама овдје наставио сам више консултативну сарадњу – јер немам времена да обављам и прегледе у Требињу. Али увијек сам отворен за сваку сарадњу за било којег колегу који би дошао да учи нешто из кардиоваскуларне хирургије на институту „Дедиње“. Мој директор је увијек био заинтересован да помогне људима овдје и то не само кроз прегледе гостујућих љекара из Београда, него смо били спремни да Болници донирамо једну ангио салу, да се људи обуче на нашем институту и помогну народу у оном сегменту који је врло важан за инфаркт миокарда и снимање крвних судова. То нам је и даље у плану и надам се да ћемо те активности успјети да реализујемо.

А да ли ове године можемо очекивати да Болница Требиње добије ангио салу?

– Моји директори су били спремни још и прије, али у Требињу нису постојали технички услови за формирање те сале због недостатка простора. У договору са градоначелником Требиња и новим руководством Болнице настојаћемо да то што прије реализујемо, како би ангио сала почела са радом у интересу грађана цијеле Херцеговине.

Ви сте Требињац. Требиње се промијенило, како га данас доживљавате и по чему памтите свој град у вријеме дјетињства, гимназијских дана?

– Вријеме одрастања у Требињу је моје најљепше доба! Живио сам овдје у сретном периоду, када, осим учења, нисмо имали других брига. Стекао сам јако добре пријатеље са којима се и сада дружим. Живот је био опуштен, одлазили смо на море, купали се у Требишњици, ишли у Ластву, једноставно, уживали под овим небом. Сваки пут када дођем наново се обрадујем како се Требиње изграђује. Због тога сам заиста срећан. Срећан сам и кад ми град изгледа љепши и богатији за неки нови културни догађај, када сретнем мени увијек драге људе. Срећан сам што овдје имам доста пријатеља са којима могу, као некада, да проведем одмор.

Зашто медицина?

– Мада потичем из породице просвјетних радника, жеља ми је одувијек била да постанем хирург. Први сам из моје породице који је уписао медицину и сви су били изненађени. Имао сам среће да ми се жеља остварила, тако да сам са колегом и кумом др Бранком Бутутлијом специјализирао општу хирургију. Вежу нас бројне успомене, заједно смо радили и у току рата, помажући рањеницима. Kада сам се вратио у Београд, опет сам имао среће и запослио се на Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње“, гдје сам успио да магистрирам, докторирам, субспецијализирам и останем на том мјесту. Више не радим општу хирургију већ сам се уско специјализовао за област васкуларне хирургије, која је моја велика љубав!

Разговарала: Маја Бегенишић / Радио Требиње