Догодине у Призрену

Догодине у Призрену

 

Слојевитија и тешка ријеч за тумачање – ЗЕМЉА.

Земља − за једне пакао, за друге рај, мјесто стваралачко и осмишљено; за треће међупростор између свијета изнад и свијета испод. За некога изазов: освојити и покорити земљу. Владати…

Даљине – савладати их освајањем. Кретати се напријед и напријед, по зацртаном путу. Узимати и отимати земљу. Земља − симбол уточишта, топлине и сигурности. Земља – симбол несталности, промјене и несигурности. Интересантна је, и многострука, симболика земље у библијској ријечи. Имати земљу, имати кутак на земљи који је освећен, чист. Раселити се по земљи значи добити благослов. И, супротно – „земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека“ – проклетство које изриче Бог Адаму…

Два су, од памтивијека, човјекова посла: рад на земљи и пастирство. Пастирство захтијева кретање, неукоријењеност, номадство, луталаштво као унутарњи и спољашњи елемент у човјеку. Кретање буди ахасферски немир, потрагу за истинском сопственошћу и смислом; путовање дарује медитацију, дубоко промишљање као однос према свијету, онај његошевски поглед са висине: „Ко на брду ак` и мало стоји, више види но онај под брдом“.

Земља везује, земља исцрпљује, али земља и приземљује − ствара у човјеку свијест да има укотвиште, ухваћен сан, спокој. Смисао, трајање, свијест о отаџбини, земљи отаца и земљи мајки. Трајања. Домовини. Да има дом, закриље, освећено вријеме жртвом предака…

Земља може бити освећана молитвом и жртвом. Није дар истински дар, ако не дарујеш оно што је највриједније. Није дар дар, ако није жртвоприношење – каже Андреј Тарковски. А шта је највеће? Положити живот свој за брата свога. Осветити земљу крвљу, штитећи нејач. Срби то вијековима раде. Ни мањег народа, ни веће жртва, ни мање земље. Прогони, убиства, звјерства трпи народ мој. И опстаје! И тражи, и моли, и зове у својој химни Бога Правде…

Земља крвљу откупљена се не продаје! – вели велики човјек, владика Николај Велимировић поводом Косова и Метохије. А Његош каже: „Да, кад главу раздоробиш тијелу, у мучењу издишу членови.“ А велики пјесник, Рајко Петров Ного, наставља мисао на мисао: „Наша глава је на Косову. Ту смо рођени. Сваки Србин има два мјеста рођења – Косово, и оно друго гдје се случајем родио.“

Нећу да пишем политички текст! Писати о Косову, данас, значи писати срцем и духом – са дна бића. Са болом, али и вјером. Јевреји никада нису изгубили вјеру у повртак на своје коријене, наду да ће се вратити у своју прапостојбину, па су се преко хиљаду година поздрављали са Догодине у Јерусалиму.

Прочитах, има неколико година већ, текст у „Геополитици“ о јероманаху Кирилу који је у вријеме прогона, остављености и страха зауставио српску колону избјеглица тако што је легао на пут испред избјегличке колоне. Потом је ишао од села до села и молио људе да остану. И остали су. Својим ауторитетом, и вјером, овај човјек је постао особа којој се вјерује, чија ријеч се слуша и носи у срцу. Тако је једног дана, код јеромонаха Кирила дошао Данијел Сервер из Института за мир и рекао: „Ми имамо план, ми ћемо да средимо стање на Косову, па ће све бити демократија.“ На то му је Кирило одговорио да и Срби имају план.

Сервер јако заинтересовао, а онда му је старац одговорио: „Божји план. Ми смо историјски народ, ми смо увијек слушали Бога, и Бог ће нас ослободити. Тако да тај Ваш план се неће остварити, али ће се Божји план остварити сигурно.“

Милана Бабић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар