Добровољци још чекају споменик: Јесмо ли заборавили хероје наше слободе?


  • Епопеја о добровољцима Великог рата из Херцеговине и након једног вијека још је недовршена прича.

110

vujadin-vukovic

Вујадин Вуковић

Хероји Првог рата нису били посебно „популарни“ након оног Другог, који је имао своје, за изградњу новог друштва „идеолошки подобније“ јунаке. Остало су довршили вријеме, наша хронична аљкавост и национални таленат за самозаборав.
Зато су херцеговачки добровољци остали неправедно заборављени – још увијек без коначног броја, забиљеженог имена и спомен обиљежја…
Удружење добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца већ двије деценије покушава да исправи ту историјску неправду. Вриједним прикупљањем података дошли су до броја од 4.882 добровољца са подручја дванаест херцеговачких срезова.
Имена свих добровољаца са основним подацима објавили су у монографији „Херцеговци – српски ратни добровољци у у ратовима Србије и Црне Горе 1912-1918. године“, чије је допуњено издање штампали прошле године. Посао, кажу, још није завршен.
„Ова монографија са 4.882 имена је радна верзија на којој ћемо вршити допуне и исправке како бисмо коначно комплетирали податке. Наш циљ је да до 2018. године дођемо до коначног броја и закључимо монографију, те да на 100 годишњицу ослобођења подигнемо спомен обиљежја српским добровољцима у свим општинама источне Херцеговине, са свим именима погинулих и добровољаца који су преживјели рат“, каже за Радио Требиње предсједник удружења Вујадин Вуковић.
Од црногорских планина, преко Добруџе, до Солуна
Вуковић вјерује да ће по окончању посла број херцеговачких добровољаца премашити цифру од 5.000. Узети пушку за одбрану и слободу свог народа, добровољно и без присиле регрутације, већ је подвиг вриједан поштовања и памћења, а зна се, додаје, да је велики број Херцеговаца и одликован за посебне ратне заслуге – медаљама „Карађорђевеве звезде“ и „Обилића“.
„Процентуално, у односу на број становника ових срезова, то је највећи број добровољаца на просторима Балкана! Међу њима је навише Требињаца – њих 1.099, од којих је 271 добровољац погинуо. Значи, сваки четврти Требињац – добровољац није дочекао ослобођење. Разлог великог страдања Требињаца у односу на друге Херцеговце је што је њих 180 дошло из Америке, те што су добровољци исељеници ратовали на Солунском фронту, гдје су биле најжешће битке и велико страдање. Такође, велики број Требињаца страдао је у првим годинама рата на овом подручју према Црној Гори, гдје су такође вођене жестоке борбе“, појашњава Вуковић.
Он подсјећа да су добровољци Великог рата из херцеговачког краја јунаци три епопеје, посве различите и географски удаљене, а једнако тешке и крваве. Ратну славу стицали су у најмање три савезничке војске, а своје кости остављали на широком простору – од црногорских планина, преко Добруџе, до Солуна.
„Један дио добровољаца чинило је локално становништво граничких срезова према Црној Гори – требињског, билећког и гатачког, а које је по почетку рата пребјегло и прикључило се црногорским јединицама. Они су формирали херцеговачки одред црногорске војске. Другу групу херцеговачких добровољаца чинили су војници регрутовани у аустроугарску војску, који су се на источном фронту предали руској војсци, након чега су формиране двије добровољачке дивизије. Ратовали су у Румунији и претрпјели стравична страдања на Добруџи. Трећу су опет они који су дошли на Солунски фронт. Било је наравно и оних који су на ратиштима у Србији успијевали да пребјегну у току борбе у редове српске војске“, истиче Вуковић.
Ратна страдања нису била једина искушења која су добровољци подносили: њиховим породицама, које су остале са друге стране фронта, пријетила је тешка одмазда злогласних „шуцкора“.
Обол слободи који су дали требињски и херцеговачки добровољци голем је и претежак за заборав или равнодушност. Преко 260 убијених Оровчана, 29 мјештана Коњског, 79 повјешаних на требињској пијаци, и ко зна колико породица интернираних у Добој, Арад и друге логоре монархије из којих се многи нису никада вратили – само су познати дио ове крваве приче.
vjesanje-Trebinjaca
Вуковић опомиње да ни жртве аутроугарских злочина у Требињу и Херцеговини још нису ваљано пописане нити им се зна коначан број, због чега Удружење добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца планира да оформи комисију која би и овај посао довела до дуго чеканог краја.
Хитали на Солунски фронт – као на годишњи одмор
„У каквом ми времену живимо, тешко да би данас успјели хиљаду и сто људи у Требињу да окупимо – и на неки бесплатан ручак. Зато се овим људима можемо само дивити“, истиче Вујадин Вуковић коментаришући чињеницу да се више од хиљаду Требињаца за вријеме Великог рата одважило да добровољно оде на фронт, умјесто да његов крај и ослобођење сачекају код својих кућа.
Посебна прича су, додаје, добровољци из Америке. Ријетко виђен родољубиви елан и спремност на жртву тешко је могла да понови иједна генерација послије њих, иако нам је балкански „вишак историје“ у прошлом вијеку изнова приређивао прилике за доказивање у патритизму.
„Након ропства под Турцима, па потом и Аустријом, те муке, невоље и жеље за слободом било је толико накупљено да они једноставно нису марили за своје животе – хитали су на Солунски фронт као да иду на годишњи одмор, а знали су да их тамо чека велико страдање. Тешко је данас замислити да неко остави радно мјесто и стечени капитал у Америци, и са никаквом или минималном војном обуком дође да ратује“, истиче Вуковић.

Извор: Радио Требиње / Раде Савић



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар