ДНЕВНИК СТАТИСТЕ СА МЛИЈЕЧНОГ ПУТА: Умјетност вриједна 20 марака!

  • Толико познатих и славних личности из свијета седме умјетности у нашој чаршији до сада није гледано ( иако имамо два оскаровца). Ако ми не можемо у Холивуд, Холивуд је дошао нама.

BILECA KUSTA

Све је сјајно и до сад невиђено, као што и приличи познатим и славним именима. (Хеликоптери, џипови са затамњеним стаклима, лично обезбјеђење и све друго што иде уз славу и богатство)

У касарни, чувеном билећком Лагеру, снимане су сцене „Избјеглички камп“.

За статисте се пријавило мало и велико, старо, кљасто и сакато, занешено умјетношћу преживљавања.

Од Требиња, Билеће и Гацка искупи се преко стотину душа: избјеглице, бивши радници, (пролетеријат у правом и изворном значењу), преварени жиранти, пензионери и сви други који су потинули у превртању друштвеног система.

Од све славе и сјаја филмске умјетности њих интересује 20 конвертибилних марака, које ће зарадити за ангажман од 7 ујутру до 7 увече. Прије укључења „великих свјетала Холивуда“, организатор снимања вјешто и зналачки, са одликом великог професионалца, на брзину одабра тридесетак статиста који ће учествовати у снимању прве клапе.

Остатак се увуче у хладовину тек процвалих липа и посједа на камене зидиће, којих у касарни има на претек, одакле су знатижељно посматрали ток снимања и слушали непрестано понављање „Акција!“ „Стоп!“ „Акција!“ „Стоп!“

…„Шта ово оволико понављају, јади их знали?“ u чуду упита једна бака налакћена на штап

.„Ко ће им га знат?“ Мрзовољно додаде ђед, највјероватније њен муж, који се поподиже и потури комад картона под стражњицу, која му већ зебе и трне од хладног бетона.

„Требо би им неко прегасит. Ово је учин. Неће га они данас ништа снимит док им неко не баци два угљена у воду.“- додаде један шаљивџија и настави причу о зидању Скадра на Бојани чији се темељи нису могли подигнути за три године, а камо ли град озидати.

Шалама и духовитим упадицама, развеселип окуњену масу, којој је доста умјетности и која једва чека далеких 7 сати увече и своју жељену дневницу.

Док посматрамо ангажоване статисте који се зноје на врелом билећком сунцу и много пута понављају једну те исту сцену, лежимо у већ проријеђеној хладовини, срећни што нас нису ангажовали, и препричавамо наше животне избјегличке приче на које нас је подсјетило ово снимање.

Упознајемо се међусобно са питањима : „Окле си ти избјего?“ „Јеси ли ишта искористио?“ (само избјеглице знају на шта се односи ово питање)

– „Ништа.“

– „Ништа“

Одговара онај који је питао прије одговора упитаног. Случај је хтио да се ово снимање обавља, отприлике на двасесеттрогодишњицу од бјежања Срба из долине Неретве (задњи талас избјеглиштва десио се у јуну 1992. године), а таквих је највише међу нама, па сјећања некако сама навиру.

pruga1-645x360

Викенд траје 23 године

Све нас подсјећа на те дане, сценографија, костими и вријеме које је и тада било сунчано, топло и спарно као и данас. Свак имамо своју судбину и своју причу, (као ликови из „Проклете авлије“) да би се о свакоме могао снимити по један филм.

Умјесто топлог оброка, за доручак нам подијелише хладне, меке и укусне сендвиче које у сласт поједосмо.

Опет снимање и несносна билећка врућина, за оне који снимају, и разговор о избјеглиштву за оне који не снимају и који се разбијају по групама тражећи бољу хладовину и мекши камен за сједење.

„Ја нијесам избјего,“ прича један старац, ја сам отишао на викенд.

„Какав викенд? Јади те знали?“ Смијешећи се приупита га баба до њега, која плете чарапе док чека да заигра прву ролу на филму.

„Лијеп викенд, била не јадна. Као што се и иде на викенд. Трећи април деведесетдруге био је петак, када је експлодирала цистерна којом је нападнут Сјеверни логор у Мостару“…

У причу о експлозији цистерне и првом терористичком нападу у Босни и Херцеговини укључише се сви.

Сви смо преживјели тај страшни петак, а они који нису били у Мостару, у најмању руку, чули зањ. Свак има своју причу и своје виђење тадашњих догађаја.

Ја сам лично видио ту експлозију, па се упитах колико данас људи у Херцеговини зна за ту цистерну? Да ли је се сјећају? Јесу ли је заборавили? Да ли знају колике су размјере тога напада? Колике су последицe? Не знам ни ја, али знам да смо ми избјеглице из долине Неретве (овдје присутни и по свијету расути) резултат њеног дејства.

LOGOR

Сјеверни логор у Мостару

„Вичу комшије остани. Не иди. Изгубићеш радно мјесто. Чувај кућу. Ко ће ти је чуват?“ Из мисли ме трже шеретско старчево приповиједање, који прича о моменту како је напустио Мостар.

„А ја њима вичем: одок ја на викенд били не јадни. Сви нормални људи, у нормалном, развијеном и културном свијету петком поподне иду на викенд, а враћају се у неђељу поподне, или рано у понеђељак! Доћу ја у неђељу вече! У понеђељак морам на посо! Тако сам ти ја мако за Невесиње и више ме Мостар није гледао. У понеђељак се већ заратило. Тако сам ти ја мој побро на викенду пуније двадесет и три године.

“Па јеси ли ишта искористио?“ Упита, опет нека баба са краја зидића.

“Искористио сам, не могу зборит шта. Да сам мало млађи показо би ти шта сам искористио, онако ништа.“

“Нос теђаво тамо, ја те озбиљно питам,“ смијући се прекори га она иста баба.

„Ма шта ћу искористит сестро моја? Пуна кућа остала, а данас стоји само оџак на порушеним темељима.“ тужно заврши старац који је у вријеме избјеглиштва имао педесет година и био у најбољој снази, имао је све, а данас нема ништа осим алтернативног смјештаја и наде да ће до вечери зарадити 20 марака.

„Сачуваше ли комшије куће?“ упита млађа госпођа која малим клијештима на танку жицу „боба“ ланчиће за Међугорје, које јој плаћају 20 пфенинга по комаду.

„Сачували су. Много си млађа од мене, мого би ти ћаћа бит, па ти не могу показат шта су сачували.“

„Ђаволу и ти и твоје показивање! Да си вас од њега дојада је! Како то збориш пред ђецом? Прекори га једна његова исписница и оде до комбија са фрижидером да тражи воде.

VODA

ВОДААААААА….ко те пита да ли је хладна или топла, важно да је има….

Што се тиче воде, продукција се потрудила да је буде у изобиљу. Првог дана снимања напили смо се хладне воде до миле воље. Други дан, исто је било воде у изобиљу, али је била топла, а пред крај дана, бога ми и врућа.

Тога дана није укључиван агрегат, пошто није било снимања под вјештачким свјетлом, па тако није ни било струје за фрижидер. У једном моменту предложио сам „мојим друговима са филма“, господи статистима, да тражимо од продукције да укључе агрегат и да ставе фрижидер под напон.

На моје велико изненађење мој предлог дочекан је на „нож“ са великим негодовањем већине присутних, старих и изнемоглих, пензионисаних самоуправљача.„Какав агрегат, био јадан? Озбиљан и оштар, припријети ми један чича.Знаш ли ти колико он троши? Он, болан, сркне резервар горива за дан. Знаш ли ти колико је то скупо?“

„Па, не плаћаш га ти!“ Још оштрије му одбрусих.

„Плаћа неко мој синко! Штета је да се троши, ако не мора.“ мајчински ме посавјетова једна бака из гомиле коју је сунце натјерало уз само стабло липе.

„Не могу ја пит врућу воду! Јебало га његово двадесет марака!“

Загаламих љут и несвјесно саопштих моје мишљење о мизерности дневнице коју продукција плаћа.„Шути! Шути! Мој синко! Не гријеши душе.“

На пола избезумљена замоли ме једна старица, која у мени виђе неко чудовиште које хоће да узме или умањи њену зараду.

„Да више плаћају не би нас ово запало. Ође би мјесто нас били они који су научили да зарађују велике паре. Они неће да раде за мале паре, а ми хоћемо. Добра је ово зарада. Боже подржи.“

BERBA

Исто је лакше снимати….

„Јеси ли ти икад радио у винограду?“ упита ме друга постарија жена

.„Нисам.“ одговорих постиђено.

„А јеси ли икад брао пелим по брду?“ надовеза се средњовјечна госпођа на прво питање.

„Е мој сине, не знаш ти шта је виноград. По читав дан, од звијезде до звијезде, теглиш за двадесет марака. Ово је Бог Богова. Лежиш, ништа не радиш и на крају добијеш двадесет марака.“„Ја у мој вијек нијесам џабније зарадио динар.“ потврди бабино мишљење неки сиједи бркајлија.

„Ни ја, брате Бога ми, додаде други старина. Шта ти мислиш, сви ћемо ми данас зарадит по врећу бијелог брашна, и то тип 400. А вјеруј Богу, негда сам по читав дан окопаво кукуруз у Фатничком пољу за кило брашна. Да је ока била, па ни пола ти јада. Не! Но тачно кило у грам. Е моја ђецо, не знате ви што је глад.“

„Ти си зарадио кило брашна, то је добра зарада. Вјерујеш ли ти мени да сам ја данима копо брдо тражећи плочу, без ишта. Прекопао сам кубике и кубике земље, али пусте плоче ниђе. Да нађок бар једну не би ми било криво. Ово је добро, знаш да те чека 20 марака, па га што радио или не радио.“ објасни нам стари копач и незванични „краљ“ Билећких мајдана плоче.

„Да! И кад се Богу молимо кажемо: Хњеб насушни дај нам данас. За сјутра нико не моли. Дан и нафака, па фала је Богу. Боже подржи овако!“ Са претходницима се сложи онај старац шаљивџија.„Тежак је живот избјеглички“, запомага опет нека старица, провирујући иза зидића да се што не дијели.

Избјеглички статус је наследно право

„Е, ја! Има ли ико гори од избјеглице?“, с тешком муком мотајући сасушени и упрпљени дуван, упита један Чапљинац.

„Има. Има. Не дај ти Боже знат.“ супростави му се неки Ходбињанин.

„Ама ко, јебем му земљу?!“„Има повратник“, објасни му саговорник.

Исприча нам своју причу, која је мање-више, слична свим нашим избјегличким причама и судбинама. С тим што се ми нисмо враћали, а он је то учинио са убјеђењем да буде свој на своме, да га људи зову именом као што и приличи крштеном човјеку, а не расељеним лицем, избјеглицом или избјегличетином.

Изгубио је статус и звање избјеглице, који су му давали некакву правну или хуманитарну сигурност, а добио је звање повратник које му не пружа никакву ни правну, ни хуманитарну, ни безбједносну, ни политичку сигурност. Јес да је на своме имању, али му од тога никакве користи нема, осим ако то некако „не искористи“, то јест прода и поново оде у избјеглиштво.

„А знате ли ви ко је гори и од избјеглице и од повратника?“ Умијеша се у разговор једна лијепа цура Гачанка, која је дипломирала десетком на Београдском Универзитету, а коју је љута невоља натјерала да сиђе у Билећу по својих 20 марака.

Сви слегосмо раменима, а она одговори.„Најгори је онај ко не припада ниједној странци или партији. Тај је готов и њему спаса нема. Код њих нема неопредијељених. Постоје „наши“ и „њихови“. Ко није с нама тај је против нас. Они не признају ни струку ни науку, ни знање ни школовање, признају само и искључиво страначку припадност.

„Како тебе тако паметну, школовану, лијепу и младу нико не запосли? Упита је једна од многобројних баба.

„Ја имам двије мане моја бако. Прва је што сам избјеглица, па док позапошљавају домаће онда ће запослити мене, и друго нисам се учланила ни у једну странку, па док позапошљавају њихове чланове онда ће запослити мене. Ни једно ни друго неће се никада десити. У таквој подјели рада много боље пролазе они који буцају и лијепе предизборне плакате од оних који располажу знањем и памећу.“

miljan

И начелник зарадио дневницу

„Како ћеш ти бити избјеглица, мој сине? Које си годиште?“ опет ће она баба.„Рођена сам у новембру деведесет друге у Требињу, али ми то ништа не значи. Избјеглиштво је наследно, преноси се са родитеља на дјецу, као што се геном преносе све мане и врлине.“

„Слажем се дијете с тобом, Бога ми,“ подржа је старац шаљивџија.

„Видиш ти каква су дошла времена; некада се приликом рођења ђетета у нашим крајевима, а засве у намним, чувеним и богатим кућама на бешику доносио златан дукат, неђе гусле, засве мушкој ђеци, неђе левор, ја какво друго оружје, неђе помаде и мириси, ђевојкама, а данас се тај фини обичај изгубио, па се у намним и богатим кућама на бешику доноси радно мјесто. Сви чланови домаћинства и сва ужа и шира родбина, безбели и кумови и пријатељи, имају задатак да очувају то радно мјесто као највећи аманет и највећу породичну тајну, док дијете не подрасте и не стаса за рада. Много је таквих дарованих радних мјеста, па зато не може свакога запанут да ради.“

Тако прича по прича, шала по шала, судбина по судбина, дође и вријеме ручку. Онима који имају природне зубе или вјештачке порцеланске, припремљене су разне ђаконије у просторијама бивше војничке кантине, а нама, статистима, опет сендвичи, они исти какви су дијељени за доручак.„Опет сендвич?“

SENDVIC

Омаче ми се нехотично питање. Безуба маса која у сласт навали на други бесплатан сендвич у једном дану панично ме погледа у страху да сам нечији убачени елеменат који хоће да дигне буну и распрши њихов сан који већ дуго сањају, у коме ће олако зарадити 20 марака.

Најрадије би да ме отјерају некуд далеко од њих и од њихових снова. „Добро је. Ваља и нога у гузицу ако је џаба.“ добацује неко од окупљених.

Задовољна маса у сласт поједе и други сендвич. Поподне смо нешто радили. Нисмо лежали. Знојили смо се на жарком сунцу и врелом бетону. Снимали смо неке масовне сцене. Понављали. Враћали се на почетак и поново кретали. „Акција!“ „Стоп!“„Акција!“ „Стоп!“ одлијегало је до вечерњих часова.

Тачно у 19 часова, знојави и уморни, од до тада нама непознатог посла, нагрнусмо на благајнички сто, као што чопор лавова навали на своју жртву.

Благајник, смирен, уредно и тачно по списку враћа личне карте и уз сваку дијели новчаницу од 20 конвертибилних марака.

20km-2a

ЦВАНЦИХ….Ко каже да паре и слава не иду заједно…

Узео сам моју зараду. Извлачећи се из гужве, која личи на један велики осињак, у којој свак свакога гура у жељи да што прије дође до циља, окренух се према маси која срећна и задовољна загледа зарађену новчаницу и са највећом пажњом ставља је у своје новчанике, на памет ми дође питање неког афористичара: „Колико смо високо били када оволико дуго падамо?“„’Оће ли сјутра бит снимања?“ просу се из масе десетине неуједначених гласова.

„Хоће! Дођите у исто време као и данас!“ одговори вођа снимања.Осмијех среће и задовољства прели знојава лица.

Радост завлада. Сви осмјеси и еуфорична радовања приликом додјеле Оскара или било ког другог филмског признања мали су, лажни и безначајни према ових искрених и дубоко истинитих осмијеха и задовољства. Од радости би заиграли коло, али их би срамота.

Док су они били омладинци, Тито је говорио „Срећан је народ који има овакву омладину.“

Моја маленкост додаде; срећни су владари који имају овакав народ. У мисли ми дође Рајко Петров Ного који се запита: „Је ли све пропало кад пропало све је?“ Можда и није.

„Добар је ово народ,“ говорио је краљ Перо. Добар ко’ Бог. На хљеб да га мажеш. На грдне ране да га привијаш.

Аутор: БОРО ГРАХОВАЦ
Извор: Слободна Херцеговина

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

Оставите коментар