Слободна Херцеговина » ДНЕВНИК РАТНОГ ХИРУРГА – Записи др Миодрага Лазића (одломци)

ДНЕВНИК РАТНОГ ХИРУРГА – Записи др Миодрага Лазића (одломци)

Четири ратне зиме. Ратни дневник писан у часовима када су се ствари дешавале. Болница. Рат. Људи. Догађаји. Доживљаји. Личности. Све је описано. Дневник прати мој пут од Книна, преко Баније, Кордуна, коридора, до сарајевског ратишта. Надам се да ће ово једног дана бити роман који ће причати о епопеји и страдању српског народа. Када бих писао роман, почео бих овако: Лето 1991. године. Врели август, град Ниш. Рат се распламсава на територијама српских крајина. Книн, бастион српског отпора, пред најездом усташких хорди, пијемонт Републике Српске Крајине. Ниш и Книн, два града на супротним крајевима бивше Југославије, везују моју судбину већ пуне четири године. Одговарајући на позив – вапај српског народа у Крајини, са медицинским радницима, нарочито хирурзима, напуштам Ниш, породицу, пријатеље. Одлазим у Книн, у вртлог једног од најстрашнијих ратова на тлу Европе.

Тог 4. августа почиње мојих хиљаду и двесто ратних дана. Поштено говорећи, тада сам мислио да идем накратко, месец или два. Мој син Пеђа тог лета је имао пет година, а кћерка Нина три. Данас су четири године старији. Моја деца, иако мала, схватају зашто отац није дуго са њима. Они знају да је њихов тата потребан другој деци и њиховим мамама и татама када су рањени или болесни. Кроз моје руке прошло је десетине хиљада рањених, обогаљених, мртвих. Мислио сам да нећу издржати ни физички ни психички. Ипак сам издржао. Колико је само литара српске крви истекло преко мојих руку, низ моје ногавице, натопило моје кломпе, чарапе. А баш та крв је најсветија српска река, од које настадоше све друге. Понекад, кад заспим, сањам ту крваву реку, запенушану и црвену, из које се појављују главе познатих, изгубљене руке и ноге, тела непрепознатљива. Испочетка, крик ужаса и патње, врисак јада и бола. Онда урлик победе и речи: „Не дајте се, браћо, не дајте српску земљу“! На мојим рукама су умирали српски борци, деца, старци и старице. Сада, сећања навиру јака као истина.

Радио сам као луд, као натчовек. Вероватно сам од самог Бога црпео снагу. Од Српства кроз векове пунио сам се силином и моћи. Крв и смрт, врисак туге, хропац одлазећих душа, и опет, радост победе над смрћу. Захвалност најближих, захвалан поглед спашеног, упијали су се у моју душу. Сине! Ратниче! Жено! Мајко! Има Бога и за нас Србе. „Докторе, људино, Бог па ти! „А опет, кад ми оде драг борац, дете, човек, вриснем: „Има ли те, Боже?! Постојиш ли?! Зашто ми оде борац из Неђарића баш на Божић у два ујутро?! Боже, ти се роди, зашто узе њега?! Има ли те?! Сећам се Светог Николе 1992. године – три тешка рањеника, три дечака, сва три умиру. Не можемо да им помогнемо. Зашто Свети Никола?! Моја славо! Зашто баш ти?! А онда Свети Јован ’93, Свети Никола ’93. и Божић ’94. Победе над смрћу, радост. Отписани преживеше. Сви вичу… чудо, чудо се десило! „Ти си, докторе, Бог!“ Не, не, има Бога. Дошао је, сишао на земљу, међу Србе, са свим својим апостолима. Смиловао се нашој патњи, молитвама, нашим жртвама и праведној борби. Јавио се. Више нисмо сами, сједињени смо с Богом.

јуни 1992. године

За ова два месеца погинуло је петнаест бораца на глинском фронту. И једна девојка, припадник Женског батаљона, песникиња и мајка, двадесет шест година. Чувам њене две песме. Присећам се тренутка од пре месец дана и сусрета са њом на првој линији, негде између Глине и Петриње. Са својим пријатељем и колегом, нишким офталмологом, такође српским добровољцем, доктором Јовицом Мршићем, налазио сам се тог дана на положају наших бораца. Наишли смо на Женски батаљон и упознали Радојку Булат-Сврзикапу. Девојка нежног лика и дечачке главе, мајка петогодишњег сина, песникиња и борац. Са својом свеском и руским добошаром она – на бранику Српства. Једини брат на другој страни, усташкој. Можда управо на нишану једно другом. Два родитеља, две нације, две стране. Како је ово прљав рат! „Ето нама сада овог светог рата, кад пуца сестра на јединог брата!“ – последњи стих једне њене песме. Сада је мртва, разнесена рафалом преко груди. Био сам на сахрани. Борим се за живот друге девојке, из истог батаљона. Милка, двадесет једна година. Погођена у трбух, црева на дванаест места оштећена. Оперисао сам је три сата. Сада је добро, извући ће се. Срећан сам. Радим дан и ноћ, мало спавам. Чудно, али не осећам умор. Данас сам нашао две кутије цигарета – хрватске Лобенгстон, добијене од припадника Нигеријског батаљона. Носим их својим пријатељима из Двора. На положају њих триста, а две пакле цигара – богатство. Већ десет дана немамо везе са Бањалуком. Све болесне и рањене сам збрињавам. Немам анестезиолога. Један анестетичар води анестезију. Блокада је потпуна. Ипак, све очи су упрте ка мајци Србији. Верују, за дивно чудо!

  • јуни 1992. године

Јутро, седам часова. Враћам се из Двора у Глину. Срећем Српску војску Крајине која хита у битку за коридор. Оклопни транспортери, тенкови, камиони, величанствена колона. Поздрављам их блендовањем и са три прста. Одговарају ми. Поносни и одлучни. Одлазе… Одлазе пут Дервенте и Модриче. Хиљаде њих, да отворе пут свом народу ка Србији. Срећно, јунаци! Очи целе Крајине и срца свих нас су са вама! У болници ме чека рањеник. Прострел кроз доњу вилицу „дум-дум“ метком.

  • јуни 1992. године

Већ другу ноћ оперишем уз три петролејске лампе и танке жуте свеће добијене од цркве. Вечерас сам почео операцију у седам сати и надао сам се да ћу завршити до пола девет, док не падне мрак. Користим светло које улази кроз прозор. Журим. Ипак, не иде. Мрак пада. Операцију завршавам уз петролејску лампу, а и оне су лоше, јер уместо петролеја користимо нафту која брзо гори и дими. Ипак, пронашли смо рецепт, литар нафте – три кашике соли. Не дими и спорије гори. Операциона сала је у мраку. Цела болница је у мраку. Град у мраку. Већ девет ноћи непрекидно ни минута струје. Физички умор не осећам, али сам психички исцрпљен, у срцу Српства, а тако далеко од Отаџбине – мајке Србије.

  • јули 1992. године

Радујем се, јер се враћам у Србију, тугујем, јер напуштам српске крајине. Београд. Кафане пуне, пића хладна. Деца лижу сладолед. Излози пуни. Видим новине на киосцима. Људи пуше праве цигарете. Као да сам пао са неба. Два месеца боравка у Нишу, након повратка из Крајине, прошла су као руком однесена. Крајем августа и почетком септембра 1992. године добио сам позив Министарства здравља Републике Српске – молбу да на месец дана дођем у Бањалуку, а одатле у Мркоњић-Град, где се формира болница, да им помогнем неко време. Касније сам схватио, то је била битка за Јајце и за тај део Републике Српске. Одговорио сам да ћу доћи и, негде око 15. септембра, кренуо у Београд. Тамо су ме људи из Министарства здравља обавестили да су формирали хируршку екипу за Мркоњић-Град, али да им је хитно потребан хирург за Сарајево, за Пале. Замолише ме да кренем тамо и краће време помогнем српском народу и српским борцима. Прихватио сам. Кренуо сам за Пале на месец дана, а видећете, остао сам пуне три године.

  • септембар 1992. године

Одлазим на Илиџу, на другу страну Сарајева. Слепо црево. Са свих страна су „они“, само један пут слободан – северним ободом Сарајева. Њиве, потоци, путељци, четири сата путовања. Овим језивим путем, названим „српска магистрала“ (хумор својствен нашем човеку и у најтежим ситуацијама) путују рањеници са „најжешћег“ дела сарајевског фронта до првог хирурга и спаса. Четири до пет сати ужаса. Путују камионом, санитетским, који прима пет до шест рањеника. Ко се једном возио том „стодесетком“, зна какоје тешко и најздравијем, на асфалту, а камоли рањенику по рупама, њивама и клизиштима. А кад падне снег, пролаза нема. Од пет рањених, два умиру, три преживе. Преживели су у тешком шоку, на граници живота. Рањеници долазе из пет сарајевских општина: Илиџе, Неђарића, Хаџића, Вогошће, Рајловца и Илијаша. Други пут за живот нису имали. На Илиџи имају болницу, али немају општег хирурга. Са инструментарком и једним колегом одлазим на Илиџу, у неизвесност, и, сигурно, најопаснији део босанског ратишта. Болница поред Илиџе, један километар од Врела Босне, на самој падини Игмана, ратна болница „Жица“. Леп објекат, али на чистини, осамсто-деветсто метара ваздушне линије од њихових положаја. С једне стране Игман, с друге – Отес. Игман, свуда око и иза нас. Одатле се муслимани спремају на пробој према Сарајеву. Ми смо им, буквално, на путу.

  • новембар 1992. године

Иначе, овде оперишем готово све, изузев главе. Једини „радим“ трбух и грудни кош. До сада, око тридесет тешких операција и више од сто рањених. Водим и постоперативну интензивну негу. Пре два дана овде је била докторка Браун из Међународног комесаријата за помоћ, и када је видела Интензивну негу, број рањеника, тешко оперисане, питала ме је да ли је могуће да сам све то сам оперисао. Када сам одговорио позитивно, рекла је да мора да сам или фантастичан хирург, или луд човек.
/…/
За сада имамо материјала за рад. Како ће бити даље – не знам. Комплетну болницу, лекове, опрему, инструменте, храну, добијамо од Француза. Веровали или не, али је истина. Из Србије, из Југословенског црвеног крста помоћ уопште не стиже. Да није припадника Француског батаљона, француских „Лекара без граница“ и њихових новинара, болнице не би било.

  • новембар 1992. године

Данас до 12 сати пет рањених. Оперишем младића са повредом трбуха. Трећи брат Симића. Пре два месеца два брата Симића такође оперисана. Овај јетра и желудац. Биће све у реду. После тога, у мом животу најтежа операција. Пет сати очаја. Јеврић Драган, 1958. годиште, Илијаш. Искидани главни крвни судови ноге. Немам вештачку протезу за премоштавање артерије и вене. Да ли само због тога сећи у куку ногу младом човеку?! У задњем моменту проналазимо једну протезу, али је она много већег промера него што треба. Успевам да преспојим крвне судове. Ујутро, нога топла и пулс опипљив.

  • новембар 1992. године

Добили смо информацију да непријатељ може употребити бојне отрове. Наши немају гас-маске. Свако вече замрачујемо прозоре болнице. Са њихових положаја види се наша болница. Тај фамозни Отес, на који сутра крећу наши борци, налази се око хиљаду метара од наше болнице. Видим голим оком њихове зграде. Заиста сам на првој линији. Размишљам о страху, али стварно га не осећам. Отупео сам потпуно.

/…/

Већ три дана и ноћи оперишем без престанка. Имали смо срећу и ја и рањеници што је на неколико дана непосредно пре напада дошао пуковник Борковац, велики хирург и човек. Дошао је са Пала да помогне. Радимо без престанка у две сале. Оперишемо борце, али и децу, жене, старце, рањене за време гранатирања Илиџе, Хаџића, Рајловца, Илијаша.

/…/

У шоку имам две цурице, од три и шест година. Старијој је граната улетела кроз прозор, мајку на месту убила, а њој скоро ампутирала ногу. Борба. Три операције. Мислим да ће нога остати. Млађа има само три године. Загрлила ме и не пушта. Контузија главе, граната у Вогошћи. Тамо је са баком. Родитељи нису успели да изађу из Сарајева. На почетку сукоба била је код баке и ту остала. Само пита за маму и тражи цуцу. Да умреш. Спашава ме једна сестра из Интензивне неге. Када је малецка видела њу, почела је да плаче и дозива је: „Мама, мама!“ Вероватно личи на њену мајку. Сестра је узима и малецка је љуби. Сузе. Сви плачемо. Она грчевито држи Сњежу. Канонаде трају непрекидно већ три дана. Долећу меци и на нашу зграду. Замало не страда дечак, зовемо га Капетан, који стерилише хируршку опрему у дворишту болнице. Са Игмана сипају гранате по нама. Наши неустрашиво враћају, уз велике жртве, али њихове су десет пута веће. Пуни су ровови њихових лешева.

  • децембар 1992. године

Сад је око 21 сат. Баш у ово време донесен је леш команданта Зорана Боровине. Погинуо је предводећи своје борце у јуришу. Нема десну шаку. Повреде главе, груди, лица. Међу његове борце пала је ручна бомба.

Храбри командант Илиџанске бригаде покушао је да је врати непријатељу. Експлодирала је у његовој десној шаци. Заштитио је војнике својим телом. Био је прави командант. На левом џепу своје војничке блузе носио је беџ са ликом Његоша. У десном је имао бомбоне. Исте оне које је делио деци пре пет-шест дана, када је долазио у посету болници. Да ли и он има негде своју децу? Жао ми је команданта и великог борца Зорана Боровине. Тешко ми је и као човеку и као хирургу. Невероватно тешко. Али осећам велику срећу што помажем свом народу, поносан сам што сам део ове велике српске борбе.

  • децембар 1992. године

Још траје пакао. Прекјуче дванаест операција, јуче четрнаест. Нисам имао времена ни реч да напишем. Ни сна ни спавања четрдесет сати. Јуче педесет рањених, осам мртвих. До сада, више од тристо педесет рањених и педесет мртвих. Зову ме у пријемну амбуланту. Тројица јако крваре. Ноге. Излазим из сале. Један већ мртав. Од друге двојице једног могу узети, другог осуђујем на смрт. Или, можда бих могао да кажем: једнога спашавам, а опет, остаје ми у срцу, у мислима, да сам другога осудио на смрт. Бирам млађега. Тада нисам знао ни ко је, ни шта је, ни одакле је. Његово име је Баткаљ Александар, 1968. годиште, добровољац из Београда. Клинички већ мртав. Уз хитну реанимацију, срце поново ради. Морам ампутирати ногу у натколеници. Ипак, спашен је. Жив! Све то радим за двадесетак минута и трчим до другога. Касно је! Мртав је! Моје годиште, 1955, Илиџанац. Сав сам у крви. Гаће натопљене крвљу, чарапе такође, кломпе се распале. Ово се речима не може објаснити! Стојим поред прозора Интензивне неге и чекам да урадим једну дренажу груднога коша. На моје очи, на педесет метара од прозора, директан погодак гранате са Игмана у најближу кућу. Прште црепови, руши се део крова. Ово је пакао рата! Около Бејрут! Унутар зидова крв, лелек и јаук рањених, а тела мртвих склањају. Отес је слободан, наш! Победа!

Радим у крви, паклу и тузи, али и радости живота. Поносан сам на ову болницу и све њене раднике, али до лудила уморан. Туга, бол, радост. Све заједно, лудило. Јучерашњи дан – нестваран дан. Седам операција – три мртва. Борац мојих година, разнесена оба бубрега и кичма. Снајпер. Ја оперишем, он живи. Завршавам операцију. Умире након сат времена. Страховито искрварио – нисмо имали крви. Испред операционе сале чекају његова деца – син седамнаест година, кћи тринаест. Ја са њима. Саопштавам да је отац умро. Плачу. Бол у грудима, сузе. Лепа жена, 1956. годиште. Тешка рана у пределу горњег дела кичме. Интубирамо је. Покушавамо да је реанимирамо. Желимо да живи. Умире. Девојчица, девојка, лепа као слика, петнаест година, погођена у главу гелером. Мозак по мајици и фармеркама. Сутра јој је шеснаести рођендан. Нема спаса, умире. Отац плаче, кука, трчи око кревета мртве кћери. Како све то издржати?! Не могу више! Одлазим у своју собу и повраћам, душу да исповратим. Јово, човек из обезбеђења, улази и моли ме да свратим до његове куће, да на тренутак заборавим све ово. Заборавити – никада! Ја сам мртав, а ово око мене је, вероватно, пакао.

  • децембар 1992. године

Радовановић Сања, само двадесет четири године, српски борац са Жучи, девојка из Вогошће, експлозивна рана трбуха – пола десног бубрега је смрскано у трбуху, пола је испало напоље, кроз велику рану. Дебела и танка црева су искидана на више места. Делови два кичмена пршљена одваљени, велико крварење поред кичме, смрскана бедрена кост са десне стране. Радио сам је два сата, брзо. Крварење је заустављено, технички све урађено, она стабилна. Чак и разговарамо после операције. Биће добро. Ово ми је награда за све муке. Један млади живот поклоњен. Кажем јој: „Сад је јутро, два сата. Почео је 19. децембар 1992. године. Данас је Свети Никола. То је моја слава, а, Сања, од данас, то је и твоја слава.“ Тачно после годину дана, у моју собу у болници ушла је једна млада, лепа девојка. Насмешила се. Нисам је препознао: „Докторе, Сања.“ Донела ми је слику, акварел, на поклон. Сама је насликала за време рехабилитације у Србији. Данас та слика виси на зиду моје радне собе у Нишу.

  • децембар 1992. године

Срећна Нова година! Година! Иронија! Гадост! Дванаесторо деце је рањено у Хаџићима. Троје сам оперисао. Велике повреде. Кад видим рањено дете, умирем. Данас сам умро дванаест пута.

  • јануар 1993. године

Пуно је посла ових дана. Не пишем. Данашњи дан почињем речју – снајпер. Један сантиметар сам био од смрти, сигурне. Само један сантиметар ниже, и погодак у моју слепоочницу. Спасао ме је рам на десним вратима голфа, на путу Илиџа-Вогошћа-Пале. Метак није успео да пробије дупли лим. Пошто ми је у том тренутку глава била наслоњена баш на то место, био сам само контузован. Да је ишао један сантиметар ниже, био бих без пола лобање. Три сата лежимо у блату, под кишом метака из неколико снајпера. Кола испред и иза нас. Не померамо се. Туку по нама немилице. Гуме на аутима избушене. Пуцају стакла на колима. Један метак ми је прошао кроз џеп панталона, у којем је била вунена капа, и прогорео је, направивши две рупе на њој. Запаљиви меци. На крају, претрчавање брисаног простора од педесет до шездесет метара. Није пријатно. Чувам зрно намењено мени. Да ли је то Бог послао по мене? Оперишем у осам сати ујутро, а онда, изненада, неколико граната директно по нама. Мислим да смо погођени. Ипак, све је у реду. Нема повређених. Бог чува своје Србе. Петоро рањене деце, из Илијаша. Двоје оперишем: трбух, вилица, шака. Један је као мој син. Туга. Мала деца рањена гранатама. Дечак из Илијаша, Крсмановић Велибор, 1980, као мој син, личи на њега: трбух, вилица, шаке. Други, Малиновић Радослав, 1978, из Хаџића, експлозивне повреде лица и стомака. Обојицу оперишем. Туга, мала деца рањена гранатама. Тежи ми је овај дан него сви други скупа. Мислим на моју Нину и Пеђу. И ово су нечији Пеђа и Нина. Морам да их спасем! Један је доста искрварио. Двадесет три је сата, Интензивна нега. Милујем плаву косицу. Деца повраћају. Остали су живи. Све ће бити у реду. Поред њих лежи мала Тања од седам година, из Илијаша, и плаче. Мали Веле, паметан како то само дете може да буде, теши је: „Не плачи Тања, проћи ће, тако мора бити.“ А Тања зове: „Докторе мој лијепи!“ Људи моји, па они су одрасли у телу детета!

  • фебруар 1993. године

Повратак у Србију, у Ниш. Одлазак деци, породици. После пет месеци. Ноћ, вожња без светла. На истом месту где су и раније пуцали на нас, поново су нас чули док смо гурали заглибљена кола, и пуцали по нама. Погодили су само задњи браник и лим. Рупа од метка. Србија, зворнички мост, после пет месеци. На Илиџу се враћам за две недеље. Не остављам своје пријатеље, ни народ! Не остављам Републику Српску!

  • март 1993. године

У присуству француског лекара, два официра и два-три војника, морао сам да радим ургентну торакоцентезу, са троакар-дренажом. Специјалним троакаром, шиљком, пробија се грудни кош и поставља дрен, да би се крв из грудног коша извадила како би се омогућило нормално дисање. Тоје страховито болно, и за очијезиво. Нормално, то сам морао да радим наживо, без анестезије. Ни речи, ни гримаса бола, а лудачки боли. Када су Французи питали пацијента како је, како то издржи, показао им је палац и рекао ОК. Прави српски борац, јунак!

/…/

Рат је. Слика за сликом се веома брзо мења, и што се не запише – брзо се заборавља. Оно што је било страшно, дубоко трагично, брзо бледи пред новом трагедијом, новим разарањем, пред смрћу, која је свакодневица.

  • март 1993. године

Дванаест часова, примирје, или договорени прекид ватре. Наступило је тачно у 12 сати, а у 12,30 доносе четири момка. Четири дечака, рањена гранатом. Један теже, три лакше. Долазе из Хаџића. Непријатељ је само тридесет минута поштовао примирје, а онда послао гранату. Једног дечака претворио у инвалида, тројицу лакше ранио. Петнаест сати. Београдски дневник јавља: „Примирје се поштује.“ Извештач из Сарајева, са Пала, такође јавља: „Примирје се поштује. Нема ниједног испаљеног метка на сарајевском ратишту.“ А шта је са мајком која плаче поред рањеног сина са истргнутом шаком?! Шта је то?! Је ли то један метак. Тај метак је толико велик да примирја нема. Једна мајка плаче, један дечак је остао инвалид, а сви јављају: „Примирје се поштује. Ниједан метак није испаљен.“

  • март 1993. године

Јуче ми је долазила мала Тања из Подлугова, после тешке операције, после илеостоме, извађеног танког црева кроз стомак. Била је у Београду, у Центру за мајку и дете. Вратила се здрава, поправила се. Љубим је, а она се привила уз мене као уз оца. Дао сам јој сок, компот од кајсија, то што сам имао код себе. Мислим да смо конзерву компота добили од Француског батаљона. Видим у њеним очима радост и љубав. Најтужније очи на свету сада се поново смеју. Прича ми да је у болници у Београду за 8. март насликала три цртежа, и да ју је чика доктор похвалио. Каже да је узео цртеже за изложбу у холу болнице. Питам је шта је било на тим сликама, шта је цртала, а она каже овако: „Прво сам нацртала честитку на којој је била моја мајка, затим сам нацртала три цртежа. Први цртеж, то је био велики, велики хеликоптер.“ Тим хеликоптером она је отишла са Пала за Београд. Сама. Најусамљеније дете на свету. Мала се надала да ће се таквим хеликоптером вратити кући. А то је, вероватно, желела највише на свету. На другом цртежу – кућа која гори, а на трећем – деца која се играју у природи. Ето вам, дечији психолози и психијатри! Ето вам теме. И видите како деца живе, и да ли су то уопште деца? Питам се само где сте?! Требало би да овде помажете деци.

/…/

Шеснаест часова. Још једно дете. Драган Лазаревић, девет година, из Подлугова. Погођен метком у стомак док се играо испред своје куће. А морао се играти иза куће, јер он у кућу улази кроз прозор. Дете се заборавило, изашло напред, на врата. С једне стране сигуран си од зидова, док си већ на другој страни мета непријатељског снајпера. Суровост рата, и још једно дечје лице. Разнесен трбух, танка црева, дебела црева, бубрег. Дуга и компликована операција. Дечко бистар, да бистрији не може бити. Препаметан. Лежи на столу и чека да га успавамо за операцију. Гледа аспиратор и пита: „Чему служи ово чудо?“ Оперисао сам га. Шок соба. Буди се, зове ме: „Докторе!“ Питам га како је. Тражи ми воде. Кажем му: „Не може, Драгане, воде. Кад ти је стомак оперисан, вода не сме да се пије. Јеси ли читао некад оне романе о партизанима, о дечацима Мирку и Славку? Знаш кад кажу, погођен у стомак, не сме да пије воду.“ Гледа он мене, и мртав-хладан каже: „Какав си ти то човјек кад ми ни воде не даш? Кад би ти дошао код мене у Илијаш, ја бих ти дао све.“ Ћутим, тужно. Овај рат не заобилази децу. Страдају свакодневно. Али не заобилази ни „будале“. Ево, тројица, напили се и бацали бомбе. Сами себе ранили. Парадокс рата. Јуче је овде обележена годишњица устанка српског народа Илиџе против исламског фундаментализма. На тај дан погођена је беба. Имала је само три месеца. Погођена у својој колевци. Рањена кроз прозор. Залутали метак. То је борац од три месеца. Првоборац. Метак је прошао кроз обе ноге, а да ниједној није оштетио кост. У овом рату и на овој територији више нису сигурне ни бебе у колицима. Моји прозори су замрачени. Размишљам – када буде мир, и када одем одавде, вероватно ћу се тешко навикавати на први сумрак, на то да стално има струје и да не морам прилазити прозору да спустим ролетне и навучем тамне завесе.

  • мај 1993. године

Дан за даном рањени и мртви. Знамо да су на њиховој страни огромне жртве, али мени, као хирургу, као Србину, као родољубу, патриоти, није важно и не интересује ме колико је њихових погинуло. Ја видим наше мртве дечаке, наше убогаљене борце, наше страдале цивиле. Видим ужас овога рата.

  • мај 1993. године

Много утисака, много знаних и незнаних хероја. Много, да се само чудом издржава. А онда схватам да црпим снагу од тих јунака и обичних људи. Зато имам толико снаге. Нисам веровао да могу све то да издржим. Црпим из њихове силине, њиховог јунаштва.

  • јуни 1993. године

Шездесет сати без спавања. Два и по дана непрекидно у сали. Између операција -вода, сок, чај, понека отворена конзерва, и поново ради, ради, ради… Онда сам заспао као мртав, само три-четири сата, па поново на посао. Никад ми нико неће веровати: у току операције шијем танко црево и спавам. У једном се тренутку трзнем и питам свог асистента, докторицу, хирурга Миру Бошковић: „Је ли, Миро, је ли ја заших други слој, или само први?“ Она ме запањено гледа. Схватио сам да сам спавао. Шио и спавао. И хирурзи, кад то чују, неће веровати да такве повреде радиш и спаваш. То је умор.

  • 28. јуни 1993. године

Незаборавни петак. У салу сам ушао у 20.30 часова и непрекидно радио до 13 часова. Операција за операцијом, тешке повреде стомака, прострелна рана у стомак, тешка повреда црева, велико крварење. Павловић из Кисељака, тешка повреда тела, изгледа, бомбом. Његов синовац Влатко Павловић такође има тешку повреду стомака. Милутин Станишић, Илијаш, прснути чир, операција. Јуре Мијић, Краљева Сутјеска, тешка повреда леве надлактице. Операција за операцијом. Осам операција, једна за другом. Сваки хирург који ово прочита схватиће који је то напор, колико је то тешко, поготово са таквим повредама и у таквим условима, посебно ако месецима пре тога не излазиш из операционе сале.

  • јули 1993. године

Дечко, Мирослав Миљанић, седамнаест година, одавде, са Илиџе. Чудном игром случаја рођен у Нишу. Доводе га буквално искиданих плућа, са крварењем из поткључне артерије. Присебна сестра, болничарка, притиснула прстом артерију. Због такве повреде човек умре за петнаестак секунди. Са тако притиснутом артеријом дошао је до нас у болницу. Срећом, баш у том тренутку, у амбуланти смо се нашли колега Поповић и ја. Оње стиснуо прстом места артерије, ја сам је ухватио клемом и, на тај начин, зауставили смо крварење. У том тренутку дечко је већ био клинички мртав. Масажом срца и вештачким дисањем вратили смо га. Крв је липтала из плућа. Брзо сам затворио рупу и дренирао грудни кош да извучем крв и на тај начин мало раширим плућно крило и смањим крварење. На несрећу, у том тренутку обе операционе сале су биле заузете. Хитно га носимо у шок-собу, реанимирамо га, добија крв. После пола сата, једна сала слободна. Таман кад смо се спремали да га снесемо у салу, поново кардиал-арест, престанак рада срца. Поново масажа срца, дисање – и срце поново ради. Хитно у салу. Отварам грудни кош. Лево плућно крило, доња половина, потпуно искидана. Клемујем крвне судове, сечем део плућа. Операција тешка. Долази и колега Пејић, који завршава артерију горе, спајајући искидане крајеве у пределу левога рамена. За време операције још једном је дошло до престанка рада срца. Руком у рукавици масирам голо срце. Поново почиње да куца. Прво лагано игра, трепери, а онда се у њему осећа снага, постаје све јаче и јаче. Добива драгоцену крв. Више од осам литара. Постаје јако. Видимо га како лепо игра у правилном ритму. Операција је завршена после три и по сата. Дечак је жив. Дечак са Илиџе, рођен у Нишу. Преживео је. Имао је велику срећу. Иначе, рањен је забрањеним распрскавајућим метком. Само пола сата након операције у Интензивној нези дечак гледа, као да се ништа није десило. Шта је живот?! То су наше победе. Увек кажем – победе над смрћу. Један млад живот, седамнаест година спашен је.

/…/

А када сам већ код болничарки и осталог особља, раде јуначки и натчовечански. А брига тешка, и страх у очима свих. Чим се чује сирена која јавља да довозе рањеника, да рањеник стиже, у очима страх. Страх за очеве, браћу, синове, кћери. мужеве, сестре, за децу. Сви су они у жестокој борби. Често се дешава да сестра која ради на пријему, и она која прима на Интензивној нези, прима неког од својих најближих. Јутрос нам стиже Наредба о ратном стању и о ратном радном времену. Шта то значи? Значи, ради се без престанка. Па, људи, ми смо у ратном радном времену од првог дана. Ми стално радимо, без одмора. Ова болница је драгстор. Та наредба не важи за ову болницу. На снази је од првог тренутка рата, и биће укинута оног дана када рат престане.

  • јули 1993. године

Ових десетак дана радим дан и ноћ. Спавам кад могу, у три-четири ујутру, у подне, у шест по подне, у девет, када имам времена. А никада дуже од сата. Има дана када оперишем без престанка, по цео дан. Држимо два фронта. Наш, српски фронт, и фронт ХВО-а, централну Босну. Огромно ратиште, на десетине рањених. Пре два дана погођен је аутобус који је возио са Пала на Илиџу. Оперишем жену – искидан трбух, јетра, црева, крпим, спајам. Дуг посао, тежак. Живот је остао. Последица, вероватно, неће бити. Сваки дан је борба за живот. Стрес. Трка с временом и откуцајима срца. А када срце настави да ради, ја скинем рукавице. Радост због победе над смрћу даје нову снагу. Много је туге, трагедије, али и много среће и осећања победе и успеха. Кажем, стална борба живота и смрти. Дођемо као неки борци на страни живота – и особље, и колеге, и сестре, и сви остали. Фантастични, неуморни, живимо једним дахом, једном мисли. Стотине српских бораца смо вратили у строј. Вратили мајкама синове и кћери, деци очеве и мајке. Много је суза и боли прошло нашом болницом, али много више живота и радости. У таквом паклу црпим енергију из тих људи, из тих трагедија, тих радости. Ових дана радимо са још јачом снагом.

  • јули 1993. године

Ова прича и ова страница посвећена је дечаку од седамнаест година, по имену Пеђа. Тако се зове и мој син. Мој син је у Нишу, а овај дечак је са Врела Босне. Тачније, био је са Врела Босне. Цео дан жестоке борбе за Игман. Тутњи око нас. Жестока битка.

После дванаест месеци креће се на ту „планину смрти“. Завила нас је у црно и, ево, и данас гађају по нама, по болници, по простору на којем се налази. Око седамнаест сати, из очаја, из немоћи, фанатици циљају болницу. Једна граната погађа двориште суседне куће. Мајка и син. Син, седамнаест година, има име као мој. Отац Жика је горе на Игману. Бори се за своју породицу и своју кућу. Испратили су га јутрос рано жена и син. Брину за њега, горе високо на Игману, одакле видимо и чујемо жестоку битку. Остали су у својој кући и брину за оца и мужа. Директан погодак. Граната тачно између њих двоје, на два-три метра. Дечко без рада срца, у клиничкој смрти. Хитно га интубирамо, реанимирамо, масирамо. Мајка, такође тешко рањена, плаче и пита за сина. Срце поново ради, дечак је жив. Хитно у Операциону салу. Оперишем га. Грудни кош, јетра, бубрег, црева, лева рука, више од тридесет рана по телу. Завршавам операцију. Можда је грубо речено, али операција је технички добро одрађена. Дечак иде у Интензивну негу, али се не буди. Једна зеница је шира. Страх у мојим очима. Много сам пута то видео и знам како изгледа кад је мозак оштећен, контузован. Нешто се у глави дешава. Плашим се да се, и поред ове операције, неће никада пробудити. У другој сали колега Чалић оперише мајку. Такође тешка операција. Више десетина повреда. Слика следећа: дечко и мајка у Интензивној нези. Једно поред другог. Кревети број четири и пет. Мајка умире непосредно после операције. Дечак се буди. На тренутак почиње спонтано да дише, говори нешто неразумљиво и окреће главу према кревету где је била његова мајка, до пре неколико минута. Нешто страшно! Невероватно! Да нико не верује! Суза у дечаковом оку и једине речи које је изговорио јасно: „Мајко“. Растаје се са српском болницом и њеним особљем. Пољупци и махање. На наше: „До виђења“, његово, на српском језику: „Акобогда!“ Драг пријатељ је отишао. Остало је велико пријатељство. Хвала ти за све, хвала ти на подршци, на помоћи српском народу. Нека је Бог са тобом, то ти желе твоји пријатељи, Срби са Илиџе. Шта доноси сутрашњи дан? Боже, поштеди децу! Немој само деца да страдају! Још сам под утиском дечака од четрнаест година који је погођен у грудни кош док се играо у центру Илиџе. Много деце је страдало у овом рату, и већ се плашим њиховог доласка у болницу. Они остављају посебан траг у нашим душама. Много већи, много јачи ожиљак, од кога се тешко опорављамо. Пишем, али ми је све теже да узмем оловку у руку. Да ли то значи да ме руше страхоте овог пакла, или сам преморен? Од крви и рана немам времена за друге ствари.

Јутро, пет сати. Можда ће се неко питати зашто пишем у то време. Па пре пола сата сам завршио задњу операцију. Ми немамо ни дана, ни ноћи, ни сата, ни времена. Да ли је пет ујутро, три поподне, да ли је десет пре подне, или си у сали, или спаваш, или пишеш? Нема оних нормалних времена, одређеног времена за рад, за спавање, дружење. Краде се слободно време, па макар и у пет ујутро.

  • јули 1993. године

Страшно је то кад можеш помоћи, а нема довољно хирурга и нема довољно операционих столова, а пацијент чека на ред. А тај ред, то није ред за биоскопску карту, за хлеб – то је ред за живот. Најстрашнији ред на свету!

У рату, пред болесничким вратима, пред операционом салом, леже млади људи, жене, дечаци, борци, и чекају на ред. Зато не могу а да се тога не присетим. И никада нећу опростити лекарима и хирурзима који су одавде побегли и оставили свој народ, а исто тако не могу да схватим хирурге из Србије, Југославије, Црне Горе, света, што не дођу да помогну. Да ли они знају шта је то ред за смрт и ред за живот. Да ли они знају како је када бираш између двоје. Ти изабереш једног, а оног другог – њега осудиш на смрт, јер знаш да нећеш стићи да му помогнеш. То су најтеже дилеме, а мораш брзо да реагујеш. Како бираш? Постоје основни хируршки принципи, редови хитности, а шта ако су оба ИСТОГ реда хитности, ако оба крваре исто, обојица из јетре, или један из стомака, адруги из грудног коша, и знаш да обојици нема спаса ако их за пола сата не оперишеш. Где су онда редови хитности? Ти их онда бираш. Некад бираш млађег, јер живот је пред њим. Некад бираш старијег, јер има децу. Нека живи отац за децу, а не онај млади који нема деце, који није ожењен. Некад бираш дете, некад девојку. Некад мислиш да жени треба да поклониш живот, да деца имају мајку, а некад, опет, девојци да рађа, да живи… Страшне дилеме! Не бих волео ником, ни најгорем непријатељу, пожелети да се нађе у једној таквој ситуацији, да мора да бира кога ће оставити у животу, а ко ће умрети?

/…/

Уопште ми није јасно како издржавам. И опет кажем, напајам се снагом овог српског народа, који се овде сам одупире свету, „турцима“, свима. Бори се за правду, истину.

  • октобар 1993. године

21 сат. У 19,30 гледао сам дневник ТВ-Београда. Ни речи о рату и борбама на сарајевском ратишту. Мир божији. А пре само пола сата у нашу болницу донета су два мртва младића. Један 1971, други 1959. годиште. Снајпер са Добриње. ИЦ-уређај, ноћ. Жртве из Неђарића. И опет кажем – мир божији. За пет-шест дана идем у Ниш, до куће, до моје породице, до мојих пријатеља, до мог града. Ваљда је ово крај мог дневника, или тек средина. Једно сигурно знам – да није почетак. Овај дневник је писан у једном роковнику – с једне стране дневник, с друге – моје операције. Ево, срећемо се на средини. Још две стране и срећу се операције, имена људи које сам оперисао, и мој дневник. Крај овој свесци. Напољу тутње гранате. Наши враћају Добрињи дуг Неђарића. Два мртва младића траже жртву на другој страни. Крв за крв, туга мајке за тугу мајке. Рат траје, далеко је мир. Тешки дани, а најтежи за мене, као хирурга, од почетка рата. Кажем као хирурга, јер било је много тежих и црњих дана за мене као човека, за напаћену душу и болно тело. Десетак невероватно тешких операција у истој ноћи. Спашавам животе. Срби су чудни, несхватљиви за себе, а камоли за друге. Подједнако оперишем српске и хрватске младиће. Једног износимо са стола, другог уносимо – један Србин, други Хрват. Радимо их. Оперишемо са превеликом жељом да им помогнемо, без обзира на нацију, а у рату смо. Меша се крв на операционом столу, на поду операционе сале, у венама. Шок-соба је пуна тешких рањеника, и Срба и Хрвата. Верујем у човека, и верујем да ће тешки хрватски рањеници осетити захвалност према српским лекарима, српским сестрама, српској власти, према народу који им је омогућио да се лече овде, да преживе. Али, исто тако верујем да њихова власт и њихова држава неће. Они не знају шта је захвалност. Верујем сада да ће нам врло брзо вратити то на најнезахвалнији и најподлији начин. Верујем да ће нам њихова власт и држава исказати захвалност за све ово што радимо тако што ће нам забити нож у леђа. Српском народу крајина, а и нама овде.

  • децембар 1993. године

Данас нас је посетио генерал Младић. Он никада не најављује свој долазак. Војни пук је стао испред болнице. Сам је изашао са једним борцем и кренуо према улазу. Одмах се интересовао за једног рањеног борца, Гачанина Огњена Тодоровића. Обишао је болницу и поздравио се са свима – особљем, лекарима, пацијентима, људима који су дошли на преглед. Свакоме по неку реч рекао. После је мало сео са нама, особљем и лекарима. Причали смо о болници, о животу, о свему. Изразио је одушевљење нашом болницом. Рекао је да није веровао да је тако велика и да пружа тако велики степен медицинских услуга. Импресиониран је и особљем. Изјавио је да је на највишем нивоу и за мирнодопске услове. Рекао нам је да ће Европа и свет врло брзо схватити да се не може тек тако лако ударити на Србе, и да је ово најтежи рат који су Срби водили, јер никад до сада нису били сами и без савезника, као у овом рату. Без икога осим појединих добровољаца. И онда је, дословице, рекао ово: „Ево доктора Србијанца. Докторе, ти не слутиш како си ти мени и овом народу подигао морал и унио снагу својим присуством овде. Хвала ти!“ Хвала Теби, генерале Младићу, што са својом војском, њеном снагом и снагом своје личности и знања, браниш српску нејач, српске домове и српску земљу! А шта о генералу причају сестре, људи, особље и пацијенти? Диван, непосредан, конкретан, све запажа, храбар. Али, међу свима влада један велики страх да му се нешто не деси, јер он је увек први, не само на линији него у нападу, у борби, акцији.

[Изводи из ,,Дневника ратног хирурга“ – 1992. и 1993. година]

Преузето са: mentalnihigijenicar.blog

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина