ДАНАС ЈЕ СКОРО СВЕ БЕЗВРИЈЕДНО И СКОРО СВЕ ИМА ЦИЈЕНУ: Иван Петровић, уредник и аутор часописа "Идентитет"

ДАНАС ЈЕ СКОРО СВЕ БЕЗВРИЈЕДНО И СКОРО СВЕ ИМА ЦИЈЕНУ: Иван Петровић, уредник и аутор часописа „Идентитет“

 

„Нека цвјета хиљаду цвјетова, нека се надмеће хиљаду школа мудрости!“,  говорио је Мао Цедунг.

Ова теза могла би бити основом живота и свијета, под условима да сваки цвијет нуди своју боју, мирис и личносност (лик који носи његова суштина), да свака школа тражи свој пут истине и добра. И народ је као цвијет, вриједан управо онолико колико олтаре смисла украси посебношћу, племенитошћу, истрајношћу.

Лаке и брзе народе, те укрштене биљке без истинског плода, дани оплијеве и у ноћи бацају. Само стари и велики (не нужно многобројни) народи имају јасан образ, икону, одраз свог историјског ходочашћа кроз вријеме и постојање, вриједан мирис душе (неразрушиву духовност из које цвату и ходе, и којој цвату и ходе).

Можда никада као данас није било тако тешко сачувати иконичност и мирис душе, јер (анти)дух цифрократије (владавине броја) систематски сервира естетику нестајања из своје поливинил флашице упросјеченог обескорјења. Човјек је број, народ је сума.

Од Видовдана прошле године у Београду излази часопис за друштвено-политичка питања и културу „Идентитет“, српско слово личносности, мирис духовног зрна са дланова зрелих и утемељених народа.

Добили смо част и прилику да разговарамо са уредником и аутором „Идентитета“, г. Иваном Петровићем, који је за читаоце портала Слободна Херцеговина говорио о српском идентитету, путевима његовог сазнања и одбране, те о великим тумачима „зрна“ из кога ниче небески цвијет идентитета.

Разговарао: Горан Лучић

 

– Представите нам часопис „Идентитет“. Која је његова мисија?

Часопис је настао са жељом да у овом духовно обамрлом времену истакне свест о постојању идентитета и културе, и то културе схваћене у оном оплемењујућем и исконски вредном облику, а не у модерном свеобухватном и често девијантном контексту која, по речима Јулијуса Еволе, представља „робу за промет“ и „привезак `демократије` и `слободног света`“. У таквом свету где преовлађује популарна култура и политичка коректност, настојимо да понудимо алтернативни „бревијар“, односно да представимо све оне теме о којима се у јавном мњењу не говори или су запостављене, било да је реч о друштвеним, филозофским или политичким концептима.

– Шта подразумјевате под „идентитетом“?

Идентитет је полазна тачка и одредница сваког живог бића. Такође, идентитет је подложан и упливима, променама, метаморфози, па и дегенерацији. Сходно томе, многи мислиоци сматрају да смо закорачили у „Мрачно доба“ (тзв. Кали-Југа), што се може поткрепити наводима из Вишну-Пурана, древног хиндуистичког списа који нам пророкује: „Природна богатства и побожност ће се смањивати сваког дана, све док свет не постане сасвим искварен. У овим данима биће материјалне имућности која ће наметати разлику, страст ће бити једини разлог сједињавања међу половима, и лаж ће бити једини начин да се успе у пословању. Земља ће бити цењена једино на основу минералних богатстава која су у њој похрањена, незаконите радње ће бити општеприхваћен начин стицања за живот, једноставно прање сматраће се довољним прочишћењем…“

Колико су ови пророчки наводи тачни, остављамо читаоцима да процене. Управо се у овом древном спису обзнањује да „Мрачно доба“ са собом неминовно носи и губитак идентитета, те да ће најгори завладати. Овакав друштвени ток не предвиђају само хиндуистички списи, већ и пророчанства абрахамских религија, као и заступници цикличних теорија, од којих је најпознатији теоретичар суноврата Освалд Шпенглер.

Сходно данашњој ситуацији, неки ће рећи да је Србија увелико у „Мрачном добу“, док је глобална флоскула о беспотребности идентитета, духовне и националне одреднице присутна више него икад, а све под плаштом „демократије, универзализма и људских права“, обличја који се селективно примењују. Отуда је важно поседовати идентитет и свест, или ћемо постати робови моћних сила и конзумери њихових отпадака, ако већ то и нисмо.

– Живимо пред галопом глобализма, у свим областима живота и рада управо је „идентитет“ главна мета „духа времена“. Како се чува и брани идентитет (под условом да га имамо)?

Добро сте рекли – „под условом да га имамо“. Као прво, ми још сасвим не знамо шта смо – јесмо ли Срби или Југословени. Иако је та вештачка творевина прогутала више Срба него вишевековна османска окупација, и даље има „Срба“ који непромишљено заговарају „братство-јединство“, пројекат који је двапут пропао у прошлом веку, остављајући несагледиве последице по српски народ, било да је реч о духовном или територијалном аспекту. Модерна манија југословенства данас представља „еуроунијатство“, односно безрезервно залагање за улазак у Европску унију, иако је, према свим параметрима, то брод који тоне. Као да су суседне земље попут Бугарске, Румуније и Хрватске решиле све проблеме чланством у ЕУ! Не кажем да треба направити зид око Србије, нити да не постоје споља позитивни примери на које се можемо угледати, али је нужно пре свега саздати „кућу на својој њиви“, а не да земљу продајемо странцима и мултинационалним компанијама, да рмбачимо за минималац, док „елита“ (у економском смислу) ужива у плодовима нашег мукотрпног и често беспоштедног рада. Србија је постала стециште за јефтину радну снагу и добар провод. Ниједна држава се није уздигла од страних и често краткорочних инвестиција, па тако ни Србија не представља изузетак, а чињеница је да многе компаније и напуштају нашу земљу након што су искористиле повољности и субвенције које им је ова „држава“ дала.

– Шта је то српски идентитет?

Српски идентитет је све оно што карактерише српски народ – његов језик, писмо, обичаји, задужбине… – укратко, његова материјална и духовна култура. Такође, ту су и наше добре и лоше навике. Има наших људи који мисле да смо „Богом дани“, а има и оних који мисле да смо „најгори“. Можда нас је најбоље описао чувени Арчибалд Рајс, наводећи подједнако и добре и лоше карактеристике. „Чујте Срби“ је књижица по којој треба да се оријентишемо.

– Сваки идентитет исходи из неког цивилизацијског круга, и обрнуто. Православна цивилизација је велика тема о којој мало знамо, а којој као Срби безусловно припадамо. Да ли сте истраживали ову област?

Наравно, већ у премијерном броју пажњу наших читалаца привукли су текстови о православном Исланду, Галипољским Србима и рођеном Аустријанцу и православном свештенику Драгошу Брајеру.

Наиме, мало је познато да је Исланд била једина ненасељена земља све до открића и насељавања православних ирских пустињака с краја VIII века. Како је ирско монаштво било свеобухватно – базирано не само на повлачењу из света, већ и на покајничком егзилу – тако су се ови пустињаци обрели широм северног Атлантика, стигавши, по неким наводима, све до Винланда (викиншки назив за Северну Америку). Касније ће неколико „православних таласа“ запљуснути Исланд, а данашња генетска истраживања наводе да је чак ¼ данашњих Исланђана ирског порекла, међу којима несумњиво има уплива и православних Келта.

Када је о Галипољским Србима реч, интересантно је да је та популација сачувала идентитет готово пола миленијума у туђој и не тако пријатељској средини, а да га је изгубила управо у Југославији, где су многи и силом уписивани као „Македонци“. Данас, у Пехчеву, свега неколико особа се изјашњава да су Срби.

У прилог православном ареалу истиче се и чланак о поменутом Драгошу Брајеру, Аустријанцу кога је Први светски рат довео у Србију, где ће се оженити Златијом, ћерком народног посланика и проте Николе Крупежевића из Велике Крсне. Претходно је, у Цркви Светог Саве у Бечу, прешао на православље, а љубав према српском народу исказаће и жељом да приступи српској војсци на Солунском фронту. Након рата, постаће свештеник, а у смедеревском крају остаће упамћен и по изградњи Цркве Светог Георгија у Јасенку.

У надолазећим бројевима извршили смо категоризацију часописа, те смо се и подробније посветили овој богатој тематици. С тим у вези, представили смо кључне мислиоце „Генерације 1927“ („Млада генерација“) – можда и најперспективније и најпродуктивније румунске генерације до данашњих дана. За духовног вођу ове генерације сматран је професор Нае Јонеску, а у том периоду изникли су Константин Нојка, Мирча Елијаде, Емил Сиоран, Ежен Јонеско, Петре Цуцеа, Мирча Вулканеску, Петру Комарнеску и многи други мислиоци, који су своја становишта испољавали од политичког и историјско-философског дискурса, па све до прозног.

Када говоримо о православним мислиоцима, морамо отворити и двери руске културе, одакле произилазе многи писци боготражитељског пута, почевши од бисера руске и светске књижевности – Достојевског и Гогоља, па до философа и аналитичара друшвено-политичких прилика – Берђајева, Иљина, Трубецкоја, Леонтјева, Данилевског, Соловјева, Вишеславцева, Флоренског, Солжењицина и других. У наредним бројевима подробније ћемо се посветити овим руским боготражитељима, а представићемо и српске философе који су дуго били у сенци комунистичког и овог назови „демократског“ система.

– Ријеч идентитет је ипак туђица. Да ли у српском језику постоји за њу одговарајућа замјена?

Колико процената, или боље рећи промила, Срба зна за реч „тождественост“? „Идентитет“ је реч увелико прихваћена у српском језику, како од филолога, тако и од „обичног“ народа. Тачно је да та реч није изворно српска, али језик је жива ствар, а не музејски експонат. У историји се често дешавало, зависно од утицаја, да један народ од другог поприми неке карактеристике или одреднице. Па и хришћанство (осим ако не верујемо неким сулудим теоријама да је „Исус био Србин“) и шајкача (коју смо купили од „мрских“ Аустроугара) на које смо поносни, нису српски „изум“, али јесу временом постали део наше културе и традиције. Одбацивати због тога и једно и друго – било би крајње сулудо. С друге стране, има и оних који по сваку цену користе стране речи (чак кад за тим и нема потребе), и то оне које нису ни прилагођене српском говору, што је још један извештачен ток. Свака крајност је несврсисходна, па тако и по питању језика.

– Да ли „Идентитет“ излази у Републици Српској и Црној Гори?

„Идентитет“ је увелико присутан и у овим српским земљама, где је наишао на веома добар одзив и позитивне коментаре. То и не треба да чуди, јер прекодрински Срби су скупо платили слободу на крају ХХ века, те се самим тим и другачије опходе према сопственој култури, традицији и идентитету. Као што је некад Црна Гора била Пијемонт српства, тако је данас Република Српска. Надајмо се да ће се и остале српске земље угледати на њу, а ако овај часопис било како доприноси томе – ми смо поносни и задовољни.

– Колико често часопис излази?

Прво штампано издање објавили смо на Видовдан прошле године, а последње, пето по реду, уочи овогодишњег Сајма књига, на коме смо такође били присутни и заинтересовали многе посетиоце. У припреми су и посебна тематска издања, а прво у низу, које ће бити објављено паралелно са шестим редовним бројем, носиће назив „Идентитет 100 година после“, и биће посвећено „последицама“ Уједињења и друштвено-политичким приликама, као и преиспитивању идентитета. До сада смо, у просеку, штампана издања објављивали једном у три месеца, а план је да од наредне године будемо учесталији. Активни смо свакодневно и на друштвеним мрежама – у првом реду на фејсбуку (www.facebook.com/casopisidentitet), али и на инстаграму (www.instagram.com/casopisidentitet). Сајт (www.identitet.rs) је у фази дораде и нова опремљенија и приступачнија верзија биће доступна до краја године.

– Шта можете поручити нашим читаоцима који живе и носе идентитет?

Читаоцима портала „Слободна Херцеговина“, од којих су и многи пореклом из ове кршевите и поносне српске земље, поручујем да и даље држе до свог идентитета, јер српство није само Шумадија, екавица или шајкача, већ и ијекавица и икавица, и фрула и гусле или гајде, и Морава и Дрина и Неретва. Херцеговина је земља која је дала немерљив допринос целокупном српству, било да је реч о бојном пољу или о писаној речи. Велики Црњански је рекао да је Херцеговина дала „највише духа и лепоте сваке врсте“, а можда се ова Милошева мисао најбоље испољава у књижевном стваралаштву Јована Дучића и Алексе Шантића, двојице врсних Херцеговаца који су, свако на свој начин, исказивали најлепше стихове посвећене завичају, отаџбини и жени – трима елементима чији се идентитет константно негира у овом модерном и капиталистичком добу где скоро ништа нема вредност а скоро све има цену. Паунд је сматрао да су баш због тога храмови свети – зато што нису на продају, а ако мислимо да опстанемо као народ, у ту мисао морамо уврстити и земљу: Херцеговину, Републику Српску, Србију и српство уопште.

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина