ДАНАС ЈЕ СКОРО СВЕ БЕЗВРИЈЕДНО И СКОРО СВЕ ИМА ЦИЈЕНУ: Иван Петровић, уредник и аутор часописа "Идентитет"

ДАНАС ЈЕ СКОРО СВЕ БЕЗВРИЈЕДНО И СКОРО СВЕ ИМА ЦИЈЕНУ: Иван Петровић, уредник и аутор часописа „Идентитет“

 

„Нека цвјета хиљаду цвјетова, нека се надмеће хиљаду школа мудрости!“,  говорио је Мао Цедунг.

Ова теза могла би бити основом живота и свијета, под условима да сваки цвијет нуди своју боју, мирис и личносност (лик који носи његова суштина), да свака школа тражи свој пут истине и добра. И народ је као цвијет, вриједан управо онолико колико олтаре смисла украси посебношћу, племенитошћу, истрајношћу.

Лаке и брзе народе, те укрштене биљке без истинског плода, дани оплијеве и у ноћи бацају. Само стари и велики (не нужно многобројни) народи имају јасан образ, икону, одраз свог историјског ходочашћа кроз вријеме и постојање, вриједан мирис душе (неразрушиву духовност из које цвату и ходе, и којој цвату и ходе).

Можда никада као данас није било тако тешко сачувати иконичност и мирис душе, јер (анти)дух цифрократије (владавине броја) систематски сервира естетику нестајања из своје поливинил флашице упросјеченог обескорјења. Човјек је број, народ је сума.

Од Видовдана прошле године у Београду излази часопис за друштвено-политичка питања и културу „Идентитет“, српско слово личносности, мирис духовног зрна са дланова зрелих и утемељених народа.

Добили смо част и прилику да разговарамо са уредником и аутором „Идентитета“, г. Иваном Петровићем, који је за читаоце портала Слободна Херцеговина говорио о српском идентитету, путевима његовог сазнања и одбране, те о великим тумачима „зрна“ из кога ниче небески цвијет идентитета.

Разговарао: Горан Лучић

 

– Представите нам часопис „Идентитет“. Која је његова мисија?

Часопис је настао са жељом да у овом духовно обамрлом времену истакне свест о постојању идентитета и културе, и то културе схваћене у оном оплемењујућем и исконски вредном облику, а не у модерном свеобухватном и често девијантном контексту која, по речима Јулијуса Еволе, представља „робу за промет“ и „привезак `демократије` и `слободног света`“. У таквом свету где преовлађује популарна култура и политичка коректност, настојимо да понудимо алтернативни „бревијар“, односно да представимо све оне теме о којима се у јавном мњењу не говори или су запостављене, било да је реч о друштвеним, филозофским или политичким концептима.

– Шта подразумјевате под „идентитетом“?

Идентитет је полазна тачка и одредница сваког живог бића. Такође, идентитет је подложан и упливима, променама, метаморфози, па и дегенерацији. Сходно томе, многи мислиоци сматрају да смо закорачили у „Мрачно доба“ (тзв. Кали-Југа), што се може поткрепити наводима из Вишну-Пурана, древног хиндуистичког списа који нам пророкује: „Природна богатства и побожност ће се смањивати сваког дана, све док свет не постане сасвим искварен. У овим данима биће материјалне имућности која ће наметати разлику, страст ће бити једини разлог сједињавања међу половима, и лаж ће бити једини начин да се успе у пословању. Земља ће бити цењена једино на основу минералних богатстава која су у њој похрањена, незаконите радње ће бити општеприхваћен начин стицања за живот, једноставно прање сматраће се довољним прочишћењем…“

Колико су ови пророчки наводи тачни, остављамо читаоцима да процене. Управо се у овом древном спису обзнањује да „Мрачно доба“ са собом неминовно носи и губитак идентитета, те да ће најгори завладати. Овакав друштвени ток не предвиђају само хиндуистички списи, већ и пророчанства абрахамских религија, као и заступници цикличних теорија, од којих је најпознатији теоретичар суноврата Освалд Шпенглер.

Сходно данашњој ситуацији, неки ће рећи да је Србија увелико у „Мрачном добу“, док је глобална флоскула о беспотребности идентитета, духовне и националне одреднице присутна више него икад, а све под плаштом „демократије, универзализма и људских права“, обличја који се селективно примењују. Отуда је важно поседовати идентитет и свест, или ћемо постати робови моћних сила и конзумери њихових отпадака, ако већ то и нисмо.

– Живимо пред галопом глобализма, у свим областима живота и рада управо је „идентитет“ главна мета „духа времена“. Како се чува и брани идентитет (под условом да га имамо)?

Добро сте рекли – „под условом да га имамо“. Као прво, ми још сасвим не знамо шта смо – јесмо ли Срби или Југословени. Иако је та вештачка творевина прогутала више Срба него вишевековна османска окупација, и даље има „Срба“ који непромишљено заговарају „братство-јединство“, пројекат који је двапут пропао у прошлом веку, остављајући несагледиве последице по српски народ, било да је реч о духовном или територијалном аспекту. Модерна манија југословенства данас представља „еуроунијатство“, односно безрезервно залагање за улазак у Европску унију, иако је, према свим параметрима, то брод који тоне. Као да су суседне земље попут Бугарске, Румуније и Хрватске решиле све проблеме чланством у ЕУ! Не кажем да треба направити зид око Србије, нити да не постоје споља позитивни примери на које се можемо угледати, али је нужно пре свега саздати „кућу на својој њиви“, а не да земљу продајемо странцима и мултинационалним компанијама, да рмбачимо за минималац, док „елита“ (у економском смислу) ужива у плодовима нашег мукотрпног и често беспоштедног рада. Србија је постала стециште за јефтину радну снагу и добар провод. Ниједна држава се није уздигла од страних и често краткорочних инвестиција, па тако ни Србија не представља изузетак, а чињеница је да многе компаније и напуштају нашу земљу након што су искористиле повољности и субвенције које им је ова „држава“ дала.

– Шта је то српски идентитет?

Српски идентитет је све оно што карактерише српски народ – његов језик, писмо, обичаји, задужбине… – укратко, његова материјална и духовна култура. Такође, ту су и наше добре и лоше навике. Има наших људи који мисле да смо „Богом дани“, а има и оних који мисле да смо „најгори“. Можда нас је најбоље описао чувени Арчибалд Рајс, наводећи подједнако и добре и лоше карактеристике. „Чујте Срби“ је књижица по којој треба да се оријентишемо.

– Сваки идентитет исходи из неког цивилизацијског круга, и обрнуто. Православна цивилизација је велика тема о којој мало знамо, а којој као Срби безусловно припадамо. Да ли сте истраживали ову област?

Наравно, већ у премијерном броју пажњу наших читалаца привукли су текстови о православном Исланду, Галипољским Србима и рођеном Аустријанцу и православном свештенику Драгошу Брајеру.

Наиме, мало је познато да је Исланд била једина ненасељена земља све до открића и насељавања православних ирских пустињака с краја VIII века. Како је ирско монаштво било свеобухватно – базирано не само на повлачењу из света, већ и на покајничком егзилу – тако су се ови пустињаци обрели широм северног Атлантика, стигавши, по неким наводима, све до Винланда (викиншки назив за Северну Америку). Касније ће неколико „православних таласа“ запљуснути Исланд, а данашња генетска истраживања наводе да је чак ¼ данашњих Исланђана ирског порекла, међу којима несумњиво има уплива и православних Келта.

Када је о Галипољским Србима реч, интересантно је да је та популација сачувала идентитет готово пола миленијума у туђој и не тако пријатељској средини, а да га је изгубила управо у Југославији, где су многи и силом уписивани као „Македонци“. Данас, у Пехчеву, свега неколико особа се изјашњава да су Срби.

У прилог православном ареалу истиче се и чланак о поменутом Драгошу Брајеру, Аустријанцу кога је Први светски рат довео у Србију, где ће се оженити Златијом, ћерком народног посланика и проте Николе Крупежевића из Велике Крсне. Претходно је, у Цркви Светог Саве у Бечу, прешао на православље, а љубав према српском народу исказаће и жељом да приступи српској војсци на Солунском фронту. Након рата, постаће свештеник, а у смедеревском крају остаће упамћен и по изградњи Цркве Светог Георгија у Јасенку.

У надолазећим бројевима извршили смо категоризацију часописа, те смо се и подробније посветили овој богатој тематици. С тим у вези, представили смо кључне мислиоце „Генерације 1927“ („Млада генерација“) – можда и најперспективније и најпродуктивније румунске генерације до данашњих дана. За духовног вођу ове генерације сматран је професор Нае Јонеску, а у том периоду изникли су Константин Нојка, Мирча Елијаде, Емил Сиоран, Ежен Јонеско, Петре Цуцеа, Мирча Вулканеску, Петру Комарнеску и многи други мислиоци, који су своја становишта испољавали од политичког и историјско-философског дискурса, па све до прозног.

Када говоримо о православним мислиоцима, морамо отворити и двери руске културе, одакле произилазе многи писци боготражитељског пута, почевши од бисера руске и светске књижевности – Достојевског и Гогоља, па до философа и аналитичара друшвено-политичких прилика – Берђајева, Иљина, Трубецкоја, Леонтјева, Данилевског, Соловјева, Вишеславцева, Флоренског, Солжењицина и других. У наредним бројевима подробније ћемо се посветити овим руским боготражитељима, а представићемо и српске философе који су дуго били у сенци комунистичког и овог назови „демократског“ система.

– Ријеч идентитет је ипак туђица. Да ли у српском језику постоји за њу одговарајућа замјена?

Колико процената, или боље рећи промила, Срба зна за реч „тождественост“? „Идентитет“ је реч увелико прихваћена у српском језику, како од филолога, тако и од „обичног“ народа. Тачно је да та реч није изворно српска, али језик је жива ствар, а не музејски експонат. У историји се често дешавало, зависно од утицаја, да један народ од другог поприми неке карактеристике или одреднице. Па и хришћанство (осим ако не верујемо неким сулудим теоријама да је „Исус био Србин“) и шајкача (коју смо купили од „мрских“ Аустроугара) на које смо поносни, нису српски „изум“, али јесу временом постали део наше културе и традиције. Одбацивати због тога и једно и друго – било би крајње сулудо. С друге стране, има и оних који по сваку цену користе стране речи (чак кад за тим и нема потребе), и то оне које нису ни прилагођене српском говору, што је још један извештачен ток. Свака крајност је несврсисходна, па тако и по питању језика.

– Да ли „Идентитет“ излази у Републици Српској и Црној Гори?

„Идентитет“ је увелико присутан и у овим српским земљама, где је наишао на веома добар одзив и позитивне коментаре. То и не треба да чуди, јер прекодрински Срби су скупо платили слободу на крају ХХ века, те се самим тим и другачије опходе према сопственој култури, традицији и идентитету. Као што је некад Црна Гора била Пијемонт српства, тако је данас Република Српска. Надајмо се да ће се и остале српске земље угледати на њу, а ако овај часопис било како доприноси томе – ми смо поносни и задовољни.

– Колико често часопис излази?

Прво штампано издање објавили смо на Видовдан прошле године, а последње, пето по реду, уочи овогодишњег Сајма књига, на коме смо такође били присутни и заинтересовали многе посетиоце. У припреми су и посебна тематска издања, а прво у низу, које ће бити објављено паралелно са шестим редовним бројем, носиће назив „Идентитет 100 година после“, и биће посвећено „последицама“ Уједињења и друштвено-политичким приликама, као и преиспитивању идентитета. До сада смо, у просеку, штампана издања објављивали једном у три месеца, а план је да од наредне године будемо учесталији. Активни смо свакодневно и на друштвеним мрежама – у првом реду на фејсбуку (www.facebook.com/casopisidentitet), али и на инстаграму (www.instagram.com/casopisidentitet). Сајт (www.identitet.rs) је у фази дораде и нова опремљенија и приступачнија верзија биће доступна до краја године.

– Шта можете поручити нашим читаоцима који живе и носе идентитет?

Читаоцима портала „Слободна Херцеговина“, од којих су и многи пореклом из ове кршевите и поносне српске земље, поручујем да и даље држе до свог идентитета, јер српство није само Шумадија, екавица или шајкача, већ и ијекавица и икавица, и фрула и гусле или гајде, и Морава и Дрина и Неретва. Херцеговина је земља која је дала немерљив допринос целокупном српству, било да је реч о бојном пољу или о писаној речи. Велики Црњански је рекао да је Херцеговина дала „највише духа и лепоте сваке врсте“, а можда се ова Милошева мисао најбоље испољава у књижевном стваралаштву Јована Дучића и Алексе Шантића, двојице врсних Херцеговаца који су, свако на свој начин, исказивали најлепше стихове посвећене завичају, отаџбини и жени – трима елементима чији се идентитет константно негира у овом модерном и капиталистичком добу где скоро ништа нема вредност а скоро све има цену. Паунд је сматрао да су баш због тога храмови свети – зато што нису на продају, а ако мислимо да опстанемо као народ, у ту мисао морамо уврстити и земљу: Херцеговину, Републику Српску, Србију и српство уопште.

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар