НАСЛОВИ

Да ли се појављује „Госпа“ у Међугорју ?


  • Није у права папа Фрања када негира постојање и појаву Госпе у Међугорју. Тамо се заиста појављују жене са дjецом у наручју које иду по тим Херцеговачким гудурама и обилазе насеља западне, али и источне Херцеговине.

 

 

pb

Фото: Жељко Кузман

Пише: Миленко Чабрило

Само то није једна жена и није мајка Божија. То су мајке малих анђела које су неки зли људи у зла времена живе бацили у неку од јама Херцеговачких. Душе тих мајки заједно са њиховом дјецом траже умировљење и упокојење достојно невине жртве.

Људи то различито виде и тумаче у источној и западној Херцеговини, и то често у складу са потребама актуелне политике и времена у коме живе.

У источној Херцеговини се те појаве тумаче као сан у коме се чују позиви дјеце очевима да их ваде из те таме и достојно сахране у гробљима са прецима. У страху од репресије новог „народног режима“ ти очеви нису имали храбрости да током 50 година чују и прихвате тај позив. Чак су себе убјеђивали да је то само сан, па у свом лудилу и прихватили идеју да душа људска и не постоји и да Бог не постоји. То је био неуспјешан покушај да побјегну од самог себе у неки туђи свијет и прихвате материјалне вредности као једини смисао и циљ овоземаљског живота. То покушавају и данас нове генерације, што је и главни узрок депресије, болести, таме и безнађа у којем живи добар дио нашег народа.

Са друге стране, у западној херцеговини је фрањевачки ред римокатоличке црке изузетно утицајан и може да обезбједи привид душевног мира својих вјерника кроз неке активности које су стране људском разуму али и Божијим законима.

Свјесни су ти идеолози и креатори највећег зла на херцеговачком камену да је крв узаврела у овом камењару и да ће једног дана морати избити на површину.  Да би донекле умирили своје слуге и следбенике, они су ове душе „видели“ као саму мајку Божију која је дошла у посету својим следбеницима и борцима за заштиту имена њеног сина. Ишли су и корак даље, па су прогласили за свете све оне убице, кољаче и монструме којима је ђаво у срцу помрачио ум и натерао их да чине бестијалне злочине над недужним женама и децом, а само зато што њихови преци не прихватише ђавола за господара. Нема ту ни помена од истинске Хришћанске религије.

Ако се изузме потреба негирања свога корјена и прихватања ислама као религије, остају нејасни мотиви знатног броја муслиманског живља да се придруже бестијалним злочинима над својим комшијама и  браћом по крви.

Знале су ове сатанине слуге да је лаж једина њихова нада, а новац једино средство којим се купују душе нестабилних и грешних људи, па су кроз цркву своје вернике позвали да се поклоне мајци Божијој која је дошла да их спасе и да им опрости. То им је донијело материјално благо кроз туристичке посете хиљада преварених верника из целог света.

То је иста она црква и исти сотонини свештеници који су благосиљали кољаче и убице деце, па им после извршења задатака и свесрдно у име свога послодавца сотоне и оберучке давали опрост и благосиљали учињена недела. Наравно да је то представљено као опрост самог Бога и мајке Божије на коју се позивају у својим обраћањима својим слугама. Не могу их назвати вјерницима, јер су они обманути и прихватају лажи и неистине, а то није вјера већ заблуда. Права вјера је заснована на истини и истинољубљу, на љубави према сваком човеку који је у суштини и сам Бог.

По неким неписаним Божијим законима, све што људи добро или лоше учине у овоземаљском животу, мора да се врати њиховим потомцима обично у трећој генерацији. Отуда и постоји једна изрека која има исто значење а различит израз у 36 језика света, а у српскм језику гласи: „Из опанака у опанке у три генерације“.

Вероватно је то разлог што се у задње време појављују и неки заговорници идеје да се негира постојање Госпе у Међугорју. Међу таквима је и сам папа Фрања. Ако из те кухиње долази таква идеја, то може бити само знак да духови херцеговачких мученика увелико ометају миран сан њихових крвника или њихових потомака и да је приспео дуг на наплату.

Ово је трећа генерација потомака злочинаца, која је уместо покајања, покушала новим злочином крајем двадесетог века негирати и покрити стари злочин. Ово је генерација која ће морати платити цех за све зло што учинише њихови дедови у њихово, или сотонино име.

Црква Христовог васкрсења као шанса

 Изградња цркве Христовог васкрсења је можда последња прилика да се створе услови за покајање без кога нема ни опроста.

Опрост не могу дати људи, па макар они носили било које одело  овоземаљско (или мантију) и позивали се на било коју цркву и религију. Опрост је само на Богу, а људи могу и морају само да траже опрост од Господа за зла и недела која починише.

Ова црква је позив на покајање свим Херцеговцима. Источним да траже опрост од својих предака и своје деце што им не пружише достојну сахрану и смирај души све до сада, а западним да у име својих очева траже опрост за злочин који они починише овим малим анђелима.

Једино тако ће престати тумарање душа мајки са децом по Херцеговачким врлетима које све више узнемирују Херцеговце и све мање дозвољавају миран сан нити једном Херцеговцу био он на истоку или западу овог камењара.

Једино тако ће и сама Мајка Божија имати разлога да заиста дође међу ове људе и да им покаже своје милосрђе и љубав, а душе ових невиних жртава наћи свој мир и упокојење.

Иста мајка и иста историја

 Васкрснуће Пребиловачких мученика више не може негирати ни сам папа, као ни било који човјек који је било када прошао кроз овај део кугле земаљске. Та истина, та Божија правда се осећа у сваком камену, у сваком грму земље Херцегове, у свакој капи воде која понекад од срамоте и тежине крви коју носи и у земљу понире да би се опрала и чиста изашла на светло дана.

Зато је ово прилика да се сви вратимо неколико генерација уназад, да се у име Божије истине и правде, у име љубави и мира наших потомака и наредних генерација установи потпуна историјска истина и да се таква преноси покољењима. Вријеме је да из подрума и подкровља изнесу старе иконе и кандила која су склонили, али сачували, преци оних који тврде да нису то што јесу.

Вријеме је да се јасно каже да је право сваког човјека да исповједа вјеру какву он жели, да одабере нацију којој мисли да припада, да одабере државу у којој ће да живи, али и да утврди и зна гдје му је коријен, шта је и гдје је његов завичај и ко су његови преци. Ту истину није тешко сазнати, али је у многим случајевима тешко прихватити.

Чињеница да је некада неко чинио злочин како би прикрио ову непатворену истину, не смије утицати на то да се истина ипак не сазна и не испољи. Много је теже признати него сазнати истину, управо из разлога што је повезивана и још се увијек повезује са неким злочинима који се управо ради сакривања те истине учинише. Ти злочини су чињени на свим странама без обзира ко се у неком времену сматрао и осећао као победник или као губитник у неком рату и времену.

Данас је бар лако установити генетску сличност људи и народа у целини, па ко не верује да у динарском подручју живи исти народ нека уради ову анализу и побије историјске чињенице о промени вере појединаца и целих породица под различитим утицајима кроз историју. Под истим тим утицајима, као верне слуге (а ретко господари) ти људи су се различито изјашњавали око припадности неком народу и нацији. При том често нису знали ни шта значе ти појмови и нису разликовали појам вјероисповести, нације и народности. Понашали су се већином као вјерне слуге и изјашњавали онако како су им господари савјетовали, препоручивали и наређивали, и молили се Богу кога су им понудили они господари.

Логично је да у рату између два господара учествују и саме слуге. То су биле прилике да слуге покажу своју оданост и вјерност господару, често кроз монструозност злочина према слугама другога господара. То је била и прилика за испуњење животног сна слугу, да се понекад и сами осјећају као господари па да барем у једном тренутку могу да суде о животу и смрти других људи и узму Божију правду у своје руке. Неки се толико осиле и отму контроли господара, да тај осјећај задрже до краја свога биједног живота.

 

Поштујмо жртве злочина ма чије да су

Вријеме је да се јасно саопшти у име које идеологије су вршени злочини на свим странама. Величине тих злочина се не смију мјерити бројем жртава, већ њиховим мотивом и циљем. Не смију се негирати жртве ни једне етничке нити вјерске групе нигдје, а посебно не на овом малом хереговачком простору. Негирање и прекрајање историјских чињеница је довело до понављања злочина три пута у једном вијеку.

Чињеница да су појбедници писали историју а самим тим негирали све њихове жртве и злочине које су они чинили пре, током и после другог светског рата, не сме бити занемарена нити утицати на истину да су то ипак жртве неке идеологије и неке политике у неком злом времену. Само никада није установљено и велико је питање ко су побједници и шта је побједа у многим ратовима на овим теренима.

Мао Це Тунг рече: Политика је рат без пролијевања крви, а рат је крвава политика“. Ово је прилика да ми сагледамо ту крваву политику која, већ по ко зна који пут, доводи до лудила људи и сатаниног пира на овом херцеговачком камењару.

Жртве су жртве без обзира на име крвника и циљ због кога је злочин извршен.

Нема разлике између жртава усташког злочина у име НДХ, четничког злочина у име слободне Србије као и комунистичког злочина у име велике Југославије.

Ако се вратимо само пар десетина година уназад, злочини су чињени у име Аустроугарске, у име Србије, у име Француске, …

У чему је разлика? Па само у имену господара који је наређивао злочине како би себи направио неке материјалне користи, опљачкао неке друге народе или просторе, проширио сферу утицаја и повећао свој капитал. При том је вјера или вјероисповест увек била добар основ за мобилисање слугу и мотивисање истих да гину у име неког Бога или његовог изасланика, а за рачун овоземаљског господара.

Једини исправан начин да се жртве и преци поштују јесте да се установе истине о њиховом страдању и попишу њихова имена па и имена њихових крвника ако је то могуће. Бројеви су ствар статистике коју су измислили господари како би израчунали цијену коју су платили за неки циљ. Цијена се изражава у талирима или људским животима. Бројеви не говоре и не откривају ништа, док се имена  односе на конкретне људе са њиховим животима ма како кратки и ма какви били. Битно је установити да су постојали и страдали за неку идеју, у неком времену и за неког господара. Из тога се могу извући поуке, али из бројева не могу.

Нека овај храм буде позив на отрежњење, позив на разум, позив на спознају и прихватање истине, позив на покајање за сва зла и све злочине које учинише наши преци и ми сами нашој браћи и нашој дјеци,  у име неких злих господара истока или запада. Нека то буде позив на прихватање једне и једине истине да има само једно сунце које излази на истоку а залази на западу и један једини Бог који ће судити свима нама. Његов суд је праведан и достижан а судиће нам по нашим дјелима и по количини исказане и показане љубави према својим ближњим и љубави према самом Богу и Богочовеку. Ма како га звали, и ма на које пророке његове и апостоле се позивали, он увек остаје један и једини.

Нека ово буде мјесто где ће моћи да моле за опрост сви часни људи који желе мир себи, својој дјеци и свом покољењу, и гдје ће наћи мир свака душа која је дошла у миру са собом и љубави према ближњима.

Нека овај храм буде и мјесто спознаје и упозорења да се злочин не исплати, да сви дугови дођу на наплату и да људи не могу да суде јер им није дато да то чине.

Молимо се Господу да учини да ово буде пелцер љубави и истине, измирења и васкрсења свих праведника који страдаше у борби са злом ма у  ком облику се оно појављивало. Надајмо се да ће овај храм бити спомен на коначну побједу над сотоном у овом малом делићу кугле земаљске где су се често рађали велики људи а много чешће чинила велика злодјела и умирала мала деца.

 

 

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар