Да ли Лукина задруга чека нову епоху


  • Када се помене име Луке Ћеловића Требињца, најчешће асоцијације су трговац, банкар, добротвор. Оно што је о Луки до сада написано од њега је направило и горостаса међу патриотима. У посљедње вријеме, пошто се јавила идеја о Београду на води (када су кренули натписи о Лукиним грађевинама на подручју Савамала), о њему се говори и као визионару.

lujo-naslovna

Лука Ћеловић: Требињац банкар, добротвор и патријахални демократа

И даље, најмање се пише о Лукином политичком ангажману а поготово о његовим трговачким и финансијским подухватима. Отуд, мало је познато каква је била судбина Лукиног највећег прегнућа, његове велике пословне и јавне мисије – Београдске задруге? Осим велелепног здања, шта је од Задруге остало?

Зна се каква је судбина Лукине задужбине, али заиста се шкрто писало о судбини оног што је Лука створио у свијету трговине и банкарства. То је, наравно, тема која се готово поклапа са судбином Беoградске задруге али, увелико, и са Лукиним политичким ангажманом.

Неке нове увиде и одговоре на претходна питања дала је проф. др Весна Алексић у свом раду “Београдска задруга и њена улога у привредном развоју Србије крајем XIX века” (Банкарство 6, Београд 2012).

Оквир за разматрање основних идеја овдје се повезује са банкарством и са осигурањем. Наиме, када је 1871. године са радом отпочео Београдски кредитни завод, који је у прво вријеме настојао да кредитно потпомогне занатлије и ситне трговце, почео је да се повећава број угледних акционара из редова београдских трговаца. Али, читам на истим страницама, како је расла пословна дјелатност, у банци је све мање било зајмовног капитала кога су уз повољне услове могли да добију најсиромашнији варошани.

У таквој атмосфери испливала је Задруга чије се златно доба директно повезује са Луком Ћеловићем Требињцем.

-Помажући најрањивију групу српских трговаца и радника, она је унапређивала и идеју штедње која је у оно време у Србији била готово непозната. У Правилима Задруге из 1882. године каже се да она „има за циљ, да кредитом притиче у помоћ трговцима и занатлијама, чиновницима уопште у Београду и његовој околини, и да им да прилику, да могу уштедети оне суме које положе у друштвену касу. (В. Алексић).

Међутим, током 1882. и 1883. године, ствари су кренуле мимо плана. Уплата тзв. “првог кола” започела је споро, “посебно међу оним друштвеним слојевима којима је Задруга била намењена”. Народ, очито, није имао повјерења у банкарски сектор (као што га нема ни данас). Људи су се бојали да ће Задруга брзо пропасти (као што је пропала Прва српска банка). Ипак, Задруга је некако испливала, и почела да ради “на општу ползу народну”.

У првим годинама њеног рада, највише експонирана особа био је привредник Ђорђе Вајферт, међутим, године 1890, на збору задругара, он подноси оставку. О разлозима се дуго нагађало. У тексту В. Алексића коначно и тај ребус је ријешен: Вајферт је поднио оставку због сукоба интереса (дакле, због нечег што се данас, и поред закона из тог домена, тешко утврђује).

Вајферт је био веома поштован. Отуд, његов одлазак створио је велику празнину. У његову предсједничку столицу седам година нико није хтио да сједне. Његову дужност, на смјену, вршили су чланови управе.

Vajfert

Ђорђе Вајферт – због сукоба интереса напустио Задругу

И тада, као и данас, политичка ситуација била је нестабилна. Логично, та нестабилност директно се одражавала на рад Задруге.

-Године 1892, када су сукоби унутар Радикалне странке довели до тога да радикалски првак Пера Тодоровић у својим „Малим новинама“ објави вијест да се Задруга, која више ничим није одражавала тежњу ка међусобном помагању и штедњи, налази заправо на ивици пропасти, велика већина улагача у веома кратком року затражила је хитну реализацију својих депозита. Задруга би у том времену вјероватно пропала, да нису интервенисали “чланови управе предвођени Луком Ћеловићем” (В. Алексић). Иако Задруга није почивала на слабим темељима, иако њен капитал није био ни сумњив ни токсичан, тадашње прилике „судећи бар по првом ефекту тог препада (под.а.)”, Задругу су могле опасно уздрмати или покопати.
Ћеловићу, наравно, то није био ни први ни посљедњи велики стрес. Осим оног што је објективно условљавало рад задруге, односи политичких снага у држави били су веома битни за функционисање ове финансијске установе, јер је она била “прононсирана институција једне јаке политичке партије” (Радикалне странке, В. Алексић).

Њени улагачи и касније ће реаговати слично у неколико прилика. Чим би се јавила нова политичко-парламентарна криза, Задруга би се заљуљала, али, ипак, тих година успјешно је сачувала и свој углед и своју финансијску стабилност. Радикали су стално били уз Задругу и њено пословање ипак су чинили стабилним. Не због одлука које су доносили у оквиру државне администрације, него, углавном, због чињенице што су у управи Задруге били Лаза Пачу, Kоста Стојановић и Kоста Таушановић, радикали и тада угледни привредници.
За разлику од данашњих прилика, када се партијски кадар гура по свим правцима без обзира на његов углед и стручност, тада се то радило одмјереније и селективније.

Задруга је ојачала свој углед и тиме што је унијела иновације у сектор осигурања. У Србији почетком 90-их година 19. вијека није постојало ни једно једино домаће осигуравајуће друштво. Зато, задружно oдјељење осигурања доживљено је као нешто што је ново и неспорно има национални значај. Људе у то није било тешко увјерити јер су до тада послове осигурања обављала страна осигуравајућа друштва. Наравно, уз незаобилазне владине концесије. Зато, није био риједак случај да се продају полисе на страним језицима. Уз такве полисе ишле су и велике злоупотребе. (В.Алексић).

nesto-lujasevo

Београдска задруга – антологијски примјер модерне архитектуре с почетка 20. вијека

Оснивање домаћег осигуравајућег друштва у оквиру Београдске задруге у српској јавности дочекано је са великим симпатијама.
„Само предузеће толико је важно, да немамо потребе говорити у његову препоруку. Београдска задруга овим ће послом потиснути акцију страног капитала у томе, те спречити толико извлачење новца из земље. А шта да кажемо о спекулацијама, које су водили агенти страних друштава с коминтентима у Србији? Ни више ни мање, него смо личили на обетовану земљу, у којој је сваки странац по својој вољи разапињао мреже својим спекулацијама, да у њих хвата необавештене клијенте осигурања.“ („Трговински гласник“) – (Овај опис као да се односи на наше вријеме, када страни банкари и из овакве БиХ извлаче стотине милиона еура профита?!).

Љубомир Ст. Kосијер у свом чланку за загребачки часопис „Банкарство“ подробније објашњава односе Задруге и државе, подвлачећи да је Београдска задруга и послије 1906. године „стављала своје услуге Држави на располагање у временима, када је ова то од завода тражила, а то је било редовно у моментима, када је политичка ситуација уветовала такво држање једне партијски орјентисане, да не кажем, партијски експоноване институције“.

Једна од најтежих ситуација у којој се нашао тим Луке Ћеловића била је везана за анексију БиХ која је у великој мјери узнемирила улагаче. Опет, неконтролисано и панично почели су да повлаче своје улоге из банака.

„Беше наступио моменат, у ком је Задруга имала да покаже како стабилност и сигурност, тако и ликвидност својих послова“ (Извештај Београдског завода за 1908, В. Алексић).
“Гледано из данашње перспективе, она је у томе у потпуности успела. Након анексионе кризе па све до почетка Првог светског рата, сви њени послови ишли су узлазном линијом. Већ 1910. године повећан je акционарски капитал са милион на два милиона и 500 хиљада динара (Љ. Ст. Kосиер).”

Познато је да је ту финансијску драму Лука смиривао и властитим капиталом. Додуше, првих година 20. вијека њен углед је неупитан и у сталном је порасту, јер, уз нове активности, од 1905. до 1907. године, Задруга је изградила велелепну палату у Kарађорђевој Улици (која је недавно обновљена). Палата је изграђена од армираног бетона. У тадашњој Србији то је била мало позната технологија. У зграду су, у амбијенту са много класицизма, постављене скулптуре и орнаменти Фрања Валдмана.

“Истовремено, била је то прва зграда у Београду која је имала репрезентативни хол са монументалним степеништем, свечаном салом и немачким скулптурама. Палата је била дело врсних архитеката па тако и данас представља антологијски пример модерне српске архитектуре”.(В. Алексић).

Након балканских ратова, у које је Ћеловић био уплетен и својим новцем и својим идејама, интензивирана је привредна активност у Србији. Ондашњи “пословни свет добио је прилику за све веће пословне подухвате” (В. Алексић).

„Тражења за новцем изазвана овом активношћу у пословима, била је у току целе године необично жива. Главни извор нашег новчаног саобраћаја, Народна банка, морала је, да би могла подмирити тражњу за новцем, употребити сва ванредна средства, која јој за такве прилике стоје на расположењу, а оптицај њених банкнота попео се у току године 1911. на досад још никада достигнуту висину“ (Извештај Београдског завода за 1911).

Београдска задруга искористила је конјуктуру и повукла нове потезе. Одмах је основала филијале у Скопљу и Солуну, пласирајући своје кредите у ширем региону. Само за двије године (1910-1912), њен кредитни портфељ скочио је за 100%.

-И даље је словила за најјачи новчани завод у Србији после Привилеговане народне банке у чију је управу, те 1912. године, коначно ушао тада већ дугогодишњи председник Лука Ћеловић који је за председника задруге изабран 2. 2. 1897. године.

Треба напоменути да је Лука Ћеловић у том периоду био и највећи акционар Задруге. То је његова дефинитивна финансијска позиција која ће му омогућити углед једног од најбогатијих и најутицајнијих пословних људи на Балкану.

Занимљиво је да Лукина позиција у Задрузи од самог почетка није довољно расвијетљена. Није јасно зашто је он тек 1897. године сјео у Вајфертову столицу? Слично питање у својој књизи „Успон Београда“ поставио је и Миливоје Kостић:

„Питање је како се једва писмени магазаџија Лука Ћеловић могао наћи у друштву интелектуалаца за члана управе и, посебно, за председника… Никако другачије него са великим бројем акција.

Оно што други нису могли, он је предвидео: да ће Задруга остати подуже једини популарни завод у Београду и да ће се развијати, па је уписивао више удела, а и куповао је што је било понуђено на продају. Од саме Задруге добијао је зајам у 4/5 курсне вредности удеонице – акције, а срећа га је послужила да је курс стално био у порасту и да је могао на зајам да добије више него што је била куповна вредност акције. Тако је продужио да ради цео свој век и доживео је да Задругине акције котирају равним курсом са акцијама Народне банке иако им је првобитна номинала била пет пута мања од Народне банке“.

Ово много говори и о задрузи и о Лукиној позицији на финансијском тржишту ондашње Србије. Са Задругом, расла је и његова финансијска моћ и његов утицај. У једном тренутку, и преко Радикалне партије, а и у оквиру разних националних пројеката, Лука је осјетио потребу и нашао више различитих прилика да утиче или потпуно контролише неке веома значајне догађаје и процесе.

Проф. др Весна Алексић у свом раду (“Београдска задруга и њена улога у привредном развоју Србије крајем XIX века”) подвлачи: поред пословне умешности којом је брзо умножавао свој капитал, оно што је неоспорно помогло Ћеловићу да временом постане један од најбогатијих људи на Балкану, свакако су биле веома блиске везе са челницима Радикалне странке, чије је политичке идеје прихватио још у младости.

Како је Лука дошао у близак контакт са радикалима?

Као што је познато (јер се истиче у свим његовим биографијама), након избијања босанско-херцеговачког устанка (1875), вратио се у Требиње и опасао сабљу. Стицајем околности, овај устанак подржавали су родоначелници будуће Радикалне странке Адам Богосављевић и Јеврем Марковић, док се српска влада, на челу са кнезом Миланом Обреновићем устезала да званично подржи устанике.

С друге стране, у самом устанку се, под псеудонимом Петар Мркоњић, борио и будући краљ Петар Kарађорђевић. Након избијања српско-турских ратова 1876. и 1877. године, Лука Ћеловић је, иако лакше рањен, и ту био активан судионик. Ти догађаји, неспорно, вишеструко су обликовали Ћеловића. О томе своје мишљење дали су добри познаваоци Лукиног времена…

-Ови преломни историјски догађаји у Србији већ тада су оцртали две оријентације, односно два типа демократије: народну, самоуправну демократију и либералну демократију. Први тип демократије ослањао се на традицију, то јест на патријархалну демократију у српској задрузи и општини, помоћу које се српски народ одржао под Турцима; други је полазио од индивидуалних права човека али с обзиром на тадашње стање српског друштва: аграрни карактер, неразвијеност класа и недовршеност националног ослобођења и уједињења. Први тип демократије за који се здушно и често бескомпромисно залагала Радикална странка у повоју, био је младом и недовољно образованом Ћеловићу много ближи и разумљивији. И управо отуда и његова везаност за ову странку и њен политички програм. Истовремено, сложеност политичких прилика у Србији након стицања самосталности није много сметала младом трговцу уколико је могао да се ослони на помоћ својих много имућнијих земљака, браће Kрсмановић и породице Паранос. Лука Ћеловић је тако већ 1880. године започео самосталан посао у трговини на велико да би две године касније већ уложио први значајније стечен капитал у удеонице новоосноване Београдске задруге за међусобно помагање и штедњу (извор: Л. Перовић, М. Kостић, из поменутог рада В. Алексић).

Весна Алексић закључује да је успон Луке Ћеловића у Београдској задрузи био у првих петнаест година готово беспријекоран. Прије свега, он је био члан њене управе од 1883. године, а један је од оних који су је у буквалном смислу спасавали својим капиталом (примјер из 1892. године).

Ипак, веза са Радикалном странком, од које је Задруга имала доста користи, на крају је имала и своју цијену.

– Наиме, када је дошло до великог унутарпартијског сукоба између Николе Пашића и наводних „антидинастичких елемената у странци“… међу којима се нашао и Таушановић, Београдска задруга, на челу са Луком Ћеловићем, своју лојалност странци демонстрирала је тако што је човека (Таушановића, оп.а.), који јој је омогућио огроман пословни успех, оптужила за наводну малверзацију акцијама Задруге приликом оснивања Српске банке у Загребу. Он је због тога осуђен на вишегодишњу казну затвора али је, због лошег здравственог стања и огромног притиска београдских привредника, помилован већ 1900. године. Умро је годину дана касније. На самој сахрани, самостални радикал Љуба Живковић, жестоко је напао и за његову смрт оптужио управо Луку Ћеловића (?!).

Богаство Задруге
Лукину сахрану је организовао Београдски универзитет, једини покојников насљедник. Опраштајући се од Требињца, записала је Радица Момчиловић, потпредсједник Београдске општине Војислав Зађина, је рекао: „За Луку Ћеловића се говорило да није много побожан. Али, Лука Ћеловић се може упоредити са јеванђелским богаташем. Лука Ћеловић је био богаташ, али је разлика између њега и јеванђелског богаташа у томе што је јеванђелски богаташ користио богатство за своје личне потребе, а Лука Ћеловић је својим богатством помагао друге“.

Поред друштвених, хуманих, трговачких и патриотских активности – забиљежила је Радица Момчиловић – бавио се и естетским уређењем Београда. У тада запуштеној и поплављеној Савамали, први је подигао своју породичну кућу. Учествовао је и у изградњи палате Београдске задруге, велелепног здања хотела „Бристол“ и Берзе. На свом имању је подигао велики, леп, први европски парк у Kарађорђевој улици, према железничкој станици.

После Лукине смрти пронађено је и „Основно писмо о оснивању Задужбине Луке Ћеловића Требињца“, у којем захваљује „Богу и свим добрим пријатељима који му помогоше да стекне имање у Србији која га је примила као свог грађанина, уверен да наука и привредни рад уз неговање младог нараштаја најбоље обезбеђује културну и политичку будућност народа“.

Према бројним изворима, Лука Ћеловић се налазио под сталним притисцима, иако је Задруга баш у његово вријеме, послије Привилеговане народне банке, постала најмоћнији финансијски завод у Србији.

Године 1912. године, када је Лука коначно био примљен у управу Народне банке, “био је изложен тешкој критици представника Самосталне радикалне странке у Народној скупштини. Њихов главни идеолог и познати књижевник Јован Скерлић јавно га је оптуживао за стварање банкократије у Србији, под којом је подразумевао утицајне политичаре који су само захваљујући својим јаким политичким везама бивали постављани у управне и надзорне одборе банака из којих су извлачили веома високе тантијеме и тако се безпризорно богатили („Народно благостање“, 1929,477). Напади на Ћеловића су се наставили и након завршетка Првог светског рата, када се сазнало да је управо као члан управе Народне банке искористио њену евакуацију у Марсеј да би истовремено тамо евакуисао и сву имовину Београдске задруге коју је, након завршетка рата 1918. године, вратио у Београд (Годишњи извештај Народне банке)!? – (Ово са знаком упозорења подвлачимо у годинама кад из опљачкане и измождене БиХ страни банкари извлаче стотине милиона КМ годишње).

Непремостива празнина
Да ли је Ћеловић био фрустриран својим оскудним образовањем? Разни аутори потенцирају баш тај детаљ. Често понављају оно опште мјесто везано за његов брзи успон у пословном свијету (необразовани Херцеговац без паре у џепу долази у Београд и тамо постаје мултимилионер, најбогатији човјек на Балкану).
Проф. др Весна Алексић пише да је Ћеловић “осећао непремостиву празнину свога образовања и дуго је из ових разлога био изузет из учешћа у многим културним, јавним и политичким збивањима. Истовремено је трпео и огромне притиске због свог енормног богатства које није, попут Ђорђа Вајферта, улагао у истраживања и развој индустрије, већ готово искључиво у градњу велелепних зграда по Београду.

Нападан са свих страна, Лука је свој мир налазио у “изградњи великог броја својих здања у запуштеном делу Београда, који је некада био познат под називом Савамала” (В. Алексић).
Али то није све. Од 1902. године постаје организатор и финансијер бројних акција у оквиру ослобађања Јужне Србије и Македоније и њиховог уједињена са Србијом. Било је то вријеме када Лука ступа у ближе везе са великошколцима. Од 1905. године, ношен својим патриотским идејама, у блиским је односима и са студентима Београдског универзитета.
-У оно време српски високошколци били су врло утицајан и незаобилазан фактор који је активно учествовао у политичком и националном животу земље. Сам Ћеловић, иако му је недостајало солидно и потпуно образовање, чврсто је веровао да је наука основа будућег живота Србије и то је свакако основни разлог што је сву своју имовину тестаментом оставио Београдском универзитету (М. Kостић, 38).

Ипак, иако је његова оријентација била тако далекометна, Ћеловић је почео да губи корак. Хроничари тог времена, хладно и наизглед непристрасно, примјећују да ни Лука Ћеловић ни Београдска задруга нису успјели да се прилагоде новим друштвено-политичким околностима насталим након завршетка Првог свјетског рата и оснивања Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

-О Задрузи се тада у стручним часописима писало као о типичној институцији београдске чаршије, „управо најтипичнија чаршијска установа у београдској средини или ако баш хоћете она је та средина, та патријахална оса свега онога, што је у садашњем обновљеном Београду задржало карактеристику изразито српског национализма и оног предратног чаршијског менталитета (Љ. Ст. Kосиер).

Задруга умјесто зеленаша
-Све до почетка 80-их година 19.века – (В. Алексић) – у Србији није постојала ниједна државна ни приватна финансијска институција којој су за зајам могли да се обрате најсиромашнији слојеви трговаца и занатлија. Једини извор зајмовног капитала био је зеленашки капитал који је долазио од богатих варошких трговаца и високих државних чиновника…
Могућности јефтинијег кредитирања сиромашнијих слојева трговаца и занатлија нису се нарочито поправиле ни сапојавом првог приватног новчаног завода – Прве српске банке, која је 1869. године основана са учешћем страног капитала, да би послије само двије године била угашена. Умјесто ње, на сцени ће се појавити Београдска задруга која ће значајно утицати на развој Србије…

Тада, подвлачим, Луки Ћеловићу и управи Задруге замјерало се што су, наводно, “изгубили јасноћу својих циљева” и што се “понашају више као посматрачи него као активни учесници у новим привредним околностима, за разлику од Извозне банке која је опсегом својих послова готово загосподарила простором Србије унутар нове државе”.
-Чак су и загребачки економисти предлагали да Београдска задруга искористи ауторитет и популарност који је имала у свим слојевима српског друштва и да окупи око себе сав или бар већи део српског провинцијалног банкарства. Предлог је заправо био да Задруга уради исто што је у прекосавским крајевима учинила Прва хрватска штедионица када је у питању била концентрација малих хрватских банака, односно оно што су урадиле Српска банка у Загребу и Српска централна привредна банка у Сарајеву, концентришући сав српски капитал на тим просторима. Задруга, ипак, није учинила ништа (Фонд Београдске задруге, 759).

-Због тога се још 1924. године о њој писало као здању које „сличи на једну сфингу, која мирује и чека на неко ново, на неко боље време, прикривајући у својим тешким каменим темељима велике мртве капитале а могуће и неотворени економски тестамент једног Kосте Таушановића или Лазе Пачуа… могуће да чека на једну нову епоху националне историје“ (Љ. Ст. Kосиер, 383).

Над овом опаском треба застати. Поготово данас кад банке губе сваки (морални) кредибилитет међу грађанима, и одржавају се само силом свога нова.

lujasevo

Задруга након обнове

Питање је да ли је Лука заиста изгубио корак, или је Србија наново почела да заостаје, и тако све његове замисли чини беспредметним?
Овдје нема одговора, нема га ни ауторица најновијег рада о Београдској задрузи, мада, без сумње, Лукини савременици су га имали (?!).

Лука Ћеловић је умро 1929, исте године када је отпочела Велика свјетска економска криза “која свакако није могла да допринесе да нове и младе снаге у Задрузи коначно промене њену дугогодишњу устаљену традиционалну пословну политику. Ново повећање акционарског капитала 1936. године дошло је сувише касно (Правила Београдске задруге, 1936).
Мада је радила још десетак година, Задруга није била ни сјенка оне некадашње. Њен значај кога је имала у Kраљевини Србији потпуно се истопио. Године 1946. управа задруге вјероватно је урадила оно што су од ње тражиле нове власти: спојила се са Јадранско-подунавском банком, Извозном банком и Београдском трговачком банком. Заједнички назив те творевине био је “Југословенска извозна и кредитна банка”.

Тако, и у административном смислу избрисан је сваки траг Београдске задруге. Све што је задруга имала пренесено је на државу, односно на нову банку. По истом принципу, сличним методом, увијек с најбољим намјерама, ликвидирана је и Задужбина Луке Ћеловића Београдском универзитету.
Епилога нема. Да ли само зато што живимо у времену банкократије која је много ексклузивнија, моћније и бездушнија одо оне у Лукино вријеме. Задужбина је и даље мртва, иако се о њој, каткад, без нарочитих амбиција, напише који редак у новинама…

Охрабрујући изузетак је овдје често цитирани рад Весне Алексић, који је објављен као дио истраживања на тему “Изазови и перспективе структурних промена у Србији: стратешки правци економског развоја и усклађивања са захтевима Европске Уније.

 

Извор: Неђо Марић/Глас Требиња



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар