BRANISLAV LEČIĆ ZA SH: Volio bih da se umnoži srpstvo Alekse Šantića!

BRANISLAV LEČIĆ ZA SH: Volio bih da se umnoži srpstvo Alekse Šantića!

  • Uz iskrene čestitke da Božić i Novu 2019. godinu  dočekate i proslavite u dobrom zdravlju, porodičnoj radosti, s vjerom u plemenitost i pobjedu smisla donosimo Vam razgovor sa Branislavom Lečićem, uglednim srpskim glumcem koji je svoju glumačku karijeru  obilježio i uspješnom ulogom Alekse Šantića, u televizijskoj seriji „Moj brat Aleksa“, u produkciji Televizije Sarajevo. Na kraju ove 2018. godine, a koja sažima 150 godina od Šantićevog rođenja i 100 godina vjere u ujedinjenu Jugoslaviju, razgovarali smo o Hercegovini, Šantiću, Jugoslavenskoj ideji, njenim razlozima i iskušenjima, te zašto je Šantić veliki pjesnik, da li je žrtva srpskoga naroda  u Velikom ratu postala velika zabluda, imaju li ideali svoj popravni ispit…
    Hvala g. Lečiću na profesionalnoj saradnji i ljubaznom dočeku u zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.

Branislav Lečić (FOTO: VEČERNJE NOVOSTI) http://www.novosti.rs/upload/images/2016%20II//10/20n/tv-Lecic-02.jpg

 

  • Na velike jubileje – 150 godina od Šantićevog rođenja i 100 godina od Proboja Solunskog fronta – srećemo se u zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Velika „Jugoslovenska ideja“ praktično je započela sa Krfskom deklaracijom 1916. godine, a dobila je punu realizaciju 1918. u proboju na Dobrom polju. Čitav jedan vijek naš narod je prolazio kroz iskustvo državnosti ove, kako god bilo, velike ideje. Zanima me kako Vi sagledavate taj državotvorni (pro)tok? Kako doživljavate ove jubileje u kojima smo se zajedno zatekli?

–Pre svega, Šantić kao pesnik i kao simbol slobodarske i bratsko-ujediniteljske misli, a on je pisao uvažavajući sve koji su živeli na ovim prostorima, bez obzira na veru i nacionalnu pripadnost, ostavlja dubokog traga u svakome ko je iole pročitao nešto od njegovog stiha. Šantića je svako mogao osećati svojim, bez obzira šta mu se dešavalo i koliko teška bila njegova lična životna istorija. A bila je teška kod svih naroda na ovim prostorima, specijalno u Bosni i Hercegovini. Svi smo mi bili pod nečijom čizmom i uticajima jačih od nas.
Jugoslovenska ideja se rađala u jednoj težnji za slobodom, oslobađanjem i ujedinjenjem. Tada se pojavljuju i neke bolesti za koje pre nismo znali, a to je traženje sopstvenih identiteta, onog što ucrtava naše male razlike, koje se glorifikuju kao nepremostive i ozbiljne, čak do granica zločinstva. To je deo, po meni, odrastanja celog ovog područja na nivo ozbiljnih naroda koji su spremni i sposobni da budu pre svega ljudi, tek onda narodi. Ma koliko je ta vrsta podela „korisna“ za manipulatore koji žele da se na sukobu i krvi drugih obogate, pozicioniraju i da bolje žive, moramo biti svesni činjenica da je samoostvarenja uvod u jedno ozbiljno društvo kome treba da pripadnemo, a to je svetsko društvo, u našem slučaju najpre evropsko. Činjenica je da vrednosni sistem ne može biti različit, bez obzira koje vere ili nacionalne pripadnosti bili. On mora biti univerzalan. I to je put. I za Južne Slovene, a i šire od nas. Neki narodi su to brže prošli jer su naprosto imali ubrzanje istorije, takav im je bio razvojni ciklus. To ne znači da je Južnoslovenska ideja mrtva i da je mi ne prepoznajemo, ali ne više samo putem poezije ili neke emocije zajedništva, već pre svega putem interesa. Sama činjenica da nam se nudi veliko tržište, koje je i kulturno i tržište roba, te svega onoga što proizvedemo i razmenjujemo, povećava naše kapacitete zarade i profita. I to je neki logos koji takođe predstavlja iskustvo. Tu kao narodi moramo brzo učiti. Evo, ja iz kulture znam jako dobro da ukoliko nemate mogućnost da proizvod na filmu ili televizijskoj seriji naplatite gledanošću, onda nemate mogućnost da to isfinansirate.

  • U osmom nastavku tv-serije „Moj brat Aleksa“, postoji scena kada Srpska vojska, ulazi u Mostar, novembra 1918. godine, a narod ispod pjesnikovog prozora kliče Srbiji i Slobodi. Šantić je oslobođenje Hercegovine dočekao u kući svog zeta Svetozara Ćorovića. U seriji se tada na prozoru pojavljuje Šantić, kao već bolestan, prosjed, isrcpljen, pozdravljajući masu koja kliče: „Živjela Srbija!“. On tada govori: „Živjela Srbija, ali živjela i Jugoslavija! Sve su to naše zemlje.“

–Pa, jeste. To je bila ideja. Na kraju krajeva, ako hoćete, neki to danas zovu i zabludom žrtvovanja srpskog bića za afirmacije Srpstva, ne samo u Srbiji, već i za Srbe u Bosni, Hercegovini, u Hrvatskoj i Dalmaciji, za plemenitost u smislu da je naše ne samo ono „gde srpska noga stoji“, već da je zemlja zajednička i da smo svi njome objedinjeni. Jugoslavija je bila taj san. Ne samo da su se svi Srbi sreli u jednoj državi, nego su i svim drugim južnoslovenskim narodima otvorili vrata kao braći po zajedničkoj sudbini, a bila je prilično slična, stradalnička. I to je bila suština ujedinjenja, kao iz one priče „jedan prut možeš da salomiš, ali sedam nećeš!“. Znači, Jugoslovenska ideja je bila i slobodarska i prosvetiteljska, ali u isto vreme bila je i jedna vrsta ozbiljne zaštite. Samo ujedinjeni bili smo u stanju da se odupremo onima koji umeju, ne samo silom, već i drugim suptilnim načelima, da nas privole da im služimo.

  • Da li je Jugoslovenska ideja žrtvovana zato što u našoj balkanskoj neukosti nismo bili svjesni da je odviše skupa, ili je ponižena i prodana upravo od onih najobrazovanijih među nama?!

–Eh sada, to je ozbiljno pitanje! Ja uvek mislim da se u neostvarenim i siromašnim, „tranzicionim“ istorijskim trenucima južnoslovenskih naroda, deo njihovog intelektualnog bića regrutovao u zaštitu tuđih interesa, a ne svojih. Nažalost je tako, ali to je praksisistički način razmišljanja – dok ja živim daj da se negde denem i da nešto zaradim, bez odgovornosti za sopstvenu naciju. Onaj istinski nacionalno-intelektualni deo bića, koji je uspeo da se vine u sferu brige o sopstvenom narodu i sopstvenom poreklu, svakako da je razmišljao o ljudskim vrednostima koje treba primeniti i nije birao egoistično. Taj deo intelektualnog bića nekada je bio znatno veći, a danas je neznatan zbog toga što caruje egoizam.

  • Viši ideali su stvar koju danas niko ne cijeni…

–Pa, ispostavilo se da kada želiš nešto univerzalno, kada hoćeš da se tvoja razmišljanja baziraju na interesima šireg kruga ljudi, uvek se tu nalazi i lična pozadina. Da li je to neki interes, ambicija… Interesi su danas široko zavladali, ali u okviru te šume mi idemo do svog otuđenja. To je opasna igra. Mislim da samo duhom ove stvari mogu da se kontrolišu. Zato je nužno osvešćenje, ne na nivou postojanja određenih ideja, nego na nivou racionalnog usklađivanja i razmišljanja, pravljenja ravnoteže između ljudskih emocija i zanosa, te racionalnih mogućnosti. To je ravnoteža koja nam je potrebna. To su i Šekspir i Sterija Popović, pa i mnogi drugi pisci govorili – „Mera, to je sve!“. A to znači, moramo se uskladiti. To i jeste odrastanje, naučiti uskladiti interes, sopstvene emocije i zanos.

  • Upravo to. Znači nismo imali ni kao narod, ni kao pojedinci mjere u „velikoj ideji“. Možda nas je zato i progutala.

–To jeste pitanje neodraslosti, necelovitosti. Kao da je bila u pitanju neka vrsta nezrelosti. Da, jedna nezrelost koja se manifestovala ozbiljnim žrtvama i velikim nesrećama, kako pojedinačnim i porodičnim, tako i celih naroda. Bez obzira koliko će neko reći da je stradanje na Balkanu jedan večni ciklus, ja ne mislim tako. Mislim da balkanski narodi istorijski i u tehnološkom razvoju, kao i u svemu što se dešava u smislu civilizacijskih promena, ipak više nisu atavistički okrenuti isključivo ruralnom sektoru. Bez obzira što se i danas prepoznaje pritisak, ipak mislim da će se on približiti oslobađajućem faktoru ujedinjenja radi interesa. Taj interes će biti prepoznatljiv i kroz ekonomiju, ali i kroz kulturne i druge vrednosti. Moramo očuvati i braniti naš identitet jer se međusobno razumemo. Bez obzira što su male razlike kod nekih jake i glorifokovane, što dovode do sukoba, mislim da je ovo celovit teren i da pripadamo jednom mentalitetu koji je međusobno prepoznatljiv. Treba da ga zaštitimo i da ga plasiramo na najbolji način. A kako ćemo to učiniti ako nemamo osećaja jedni za druge?!

  • Kad smo kod identiteta, koliko je na Vas uticalo to što ste odrastali u Šapcu, gradu koji je prvi podnio žrtvu u Velikom ratu? Šabac je bio sravnjen sa zemljom od austrougarske vojske, njegov narod je preživeo genocid, a to je prvi zabilježio Arčibald Rajs. Koliko ste kao dijete ovo ugradili u svoj identitet, u onom pozitivnom smislu?

–Pa, ja sam vrlo spontano, preko dede i cele porodice, i majčine i očeve, to spoznavao, rastao sam igrajući se ostacima ostacima oružja, što sabljama, što mecima iz Cerske bitke. Baš tamo gde je podignut spomenik srpskim junacima. Da bude stvar zanimljivija, moj deda je zidao taj spomenik, bio je građevinac i veliki zadrugar. On je bio neko ko je objedinjavao više porodica u zadrugu, bavili su se trgovinom, a imao je i konje, kasnije automobil i kamion. Pravio je put do spomenika na Ceru. Dok sam se igrao bila mi je pred očima slika da je tu Srbin branio svoj ponos, slobodu i dostojanstvo. Tamo na spomeniku stoje velika četiri slova „S“. Kao dete uvek sam se pitao šta je to, za mene kao klinca to je bio samo lep dizajn. Posle su mi objašnjavali, dok mi u mladosti nije sinulo – „Samo Sloga Srbina Spasava“. Moji su to meni tumačili ali ja to nisam razumeo. A kasnije sam shvatio do koje mere je ovo važno, to objedinjenje nije zapovest samo u ratu, nego zagrljaj našeg naroda u duhu. To je prosto duhovna vrednost srpskog naroda. Unutar nacionalnog bića postoje ljudi koji imaju glavu i identitet o kome razmišljaju. Dovođenje u pitanje određenih stvari unapređuje naciju. Ta želja za demokratizacijom, modernizacijom, ne znači automatski da to nisu ljudi koji su nacionalno opredeljeni. Oni samo predstavljaju iskušenje za sve nacionalne vrednosti. Kao što ni konzervativizam ukoliko je isključiv, sigurno nije dobar i koristan. Retrogradan je, zaustavlja razvoj nacije kroz životne protoke. Moramo da putujemo. Samo reka života može zadovoljiti naša srca, ali i pojedinačno i nacionalno. Tako da mislim da ni jedna ni druga strana ukoliko su isključive nisu smislene. Upravo u međusobnom prožimanju je rešenje, zato što se modernizacijom otvaraju prostori razmišljanja, i za kreaciju i za prilagođavanje, a konzervativni duh čuva vrednosni sistem koji u tome opstaje. Ukoliko konzervativizam vuče, a modernizacija trpi, može da se desi da vrednosni sistem koji hoćemo da sačuvamo, u stvari izgubimo.

 

  • Što se tiče Vaše glumačke karijere, započeli ste je ulogama u kojima ste postavili značajne kriterije. Recimo, uloge socijalno neprilagođenih osoba, prestupnika. Igrali ste i Hajduk Veljka u seriji „Vuk Karadžić“. A onda se desila prava glumačka kruna sa ulogom pjesnika Alekse Šantića u tv-seriji, „Moj brat Aleksa“. Ta Vaša uloga „oživjela“ je velikog pesnika, njegov život, emotivnost, njegovo rodoljublje, te osjećajnost surovog podneblja Hercegovine, prikazavši ga za kolijevku srpske poezije. Kako je došlo do Vašeg izbora za glavnu ulogu i u kakvom Vam je sjećanju ostalo snimanje serije u Mostaru?

–Ja sam u trenutku izbora uloge bio u Londonu, i to ne na kratko kao turista, već sam učio jezik i percipirao jednu kulturu koja nije samo britanska, London je grad koji prima različite kulture. Kao mladom čoveku koji je tek bio završio akademiju i iza sebe imao jedan glumački opus u pozorištu, bilo mi je jako interesantno da kroz pozorište, muziku, operu, kroz balet, izložbe, performanse, džez i rok koncerte otkrivam nove vrednosti i proveravam sebe gledajući druge kako rade i stvaraju. U tom trenutku je do mene došlo i ta vest. Ne znam kako su me našli, to mi je bilo prosto čudno. Aca Jevđević mi je poslao tekst, želeli su da ja to igram. Bio sam oduševljen, prihvatio sam jer Šantić je pesnik ne samo zbog poezije, već pre svega zbog ličnosti. Šantić je nešto što mi je jako blisko, drugo istog smo porekla. I moji Lečići su Hercegovci, ta činjenica mi je dodatno bila interesantna, želeo sam da se malo pozabavim sopstvenim korenima i otkrijem i taj deo priče mog identiteta. Jako mi je prijalo to snimanje. Tada sam u Mostaru obišao sve što se moglo obići. Kad god sam imao slobodnog vremena zalazio sam na razne „staze i bogaze“. Za razliku od današnjeg doba kada se snimaju tv-sapunice, u kojima naravno i ja učestvujem zbog egzistencije, a mnogo ih ne uvažavajući, setim se „starih“ serija koje sam radio, a jedna od njih je sigurno i „Aleksa Šantić“. Imalo se tada vremena i za druženje i za promišljanje. Jer kada odete na ekskurziju da upoznajete lik, vi upoznajete i mesto gde je on živeo i tragove života kuda je prošao, i ljude, čak one koji su ga poznavali, i delo, i knjige… Imate vremena da čitate pored toga što snimate, da se stalno razvijate i da se prosto osetite kao on. E to je meni serija omogućila. Ja sam uživao u svakom kamenu Hercegovine jer sam ga gledao Šantićevim očima. Tada sam probudio ne samo Šantića nego i Hercegovca u sebi.

  • To se i vidjelo, Šantić je kroz Vas naprosto oživio. Vi ste to jako dobro odigrali, ostali ste upamćeni kao neko ko je najbolje donio ovu ulogu do sada. Da li se sjećate Saborne crkve u Mostaru? Iduće godine biće njeno osvećenje nakon ratnog rušenja i obnove…

–Kako da ne. Bio sam ja kod nje i dok se obnavljala posle rata. Dolazio sam u Mostar da podržim Klub „Alekse Šantića“, igrao sam i neke predstave da bih napravio malo harmonije između jedne i druge strane, koliko je to bilo moguće.

  • Kako su vas dočekivali „tamo“, na drugoj strani?

–Ja nemam problem kao glumac u kontaktu sa drugim stranama, zato što su ti ljudi očigledno u stanju da prevaziđu nacionalno i da me gledaju kao umetnika koji je igrao ne samo Šantića, nego koji šalje univerzalnu poruku koja je svima bliska i simpatična, možda i otrežnjujuća. Sa druge strane jako dobro znam kome pripadam. Ono što zbunjuje većinu ljudi je to što se kod nas, nažalost, patriotizam doživljava kao jedna vrsta političke kampanje, ili neke druge, koja donosi korist pojedincu. Za mene su to demonstratori nacionalnog osećanja, ti „Veliki Srbi“ koji se busaju u prsa. Ja nisam taj, ne pripadam tom klubu. Znam da se sa srpskim osećanjem i nacionalnim poreklom ne trguje. Nisam birao zemlju niti majku, ali sam ponosan što sam Srbin, što mi je majka Srpkinja, a otac Srbin. Ne zato što ja to veličam, nego zato što je to moja priča. Zato što oko toga nema razgovora, nema diskusije. Zato što se to jednostavno afirmiše, jer kako drugačije da voliš sebe ako ne voliš svoju naciju i one kojima pripadaš. Mislim da je jako važno da čovek zavoli sebe, a to je poreklo i vera kojoj pripadate, samo tako možete zavoleti i druge. E, ja bih voleo da se takvo srpstvo kod nas umnoži, da se osvesti, jer to jeste Šantić. Šantić nikoga nije mrzeo, niti je ratovao protiv bilo koga, a bio je i uzoran Srbin i častan pravoslavac.

  • Ova serija je zapamćena i po tome što se nije prikazala do kraja na Televiziji Sarajevo, počeo je građanski rat. Kada pogledamo čime nas danas „hrani“ televizija, moram reći i pozorište, čini se kao da je među nama tih ratnih godina prva poginula klasična ljepota, onaj zdravi odgoj sa kojim narod postaje rodoljubiv i čovjekoljubiv.

–To što se dešavalo kod nas, ne samo sada nego istorijski, je najveća zabluda i najteži oblik manipulacije koji nam se dešavao. Ne smemo više postajati materijal za obračune drugih. A ja vam tvrdim da smo iz neznanja, iz neprosvećenosti, iz neproduhovljenosti, iz onoga što nam nedostaje svima, a to je renesansa duha, bez obzira da li je neko musliman, Hrvat, Srbin, ili katolik, pravoslavac, jevrejin. Tema je da mi ovde prevaziđemo taj oblik manipulacije, da shvatimo da je ovo naš teren. Ukoliko čovek želi da pobegne on će otići i kad je društvo idealno. Ali govorim onima koji osećaju ovo svojim. Dakle, svi oni treba da se bore da više ne budemo materijal za tuđe poslovanje. Na kraju se sve završava time što nas podele, mi međusobno iskrvarimo, ratujemo, produžimo mržnju, a u stvari živimo gore. I ekonomski gore. I nemamo više onaj zamah i veličinu razloga zašto postojimo. Mi moramo prosto da se ujedinimo oko činjenice da smo Balkanci, koji i te kako imaju šta da pokažu kroz svoju patnju, kroz svoju krv i svoj ogromni talenat. Jer samo tada ćemo biti samosvesni, tako ćemo vaspitavati svoju decu da sve sa relativnom silom posmatraju. Da li će te neko nagovarati da budeš Veliki Hrvat ili Veliki Srbin, Veliki Bošnjak, stvar je određenog interesa, identiteta, ali nije suštinska, zato što se mi moramo proširiti na područje razumevanja, a to je Balkan. Mi se međusobno razumemo. I kad smo zajedno jači smo, i više možemo braniti i hrvatske i bošnjačke i srpske interese ukoliko i to zatreba.
Niko ne traži da mi jedni druge obožavamo, volimo, ali je činjenica da se razumemo i da jedni od drugih zavisimo, da smo prve komšije i da to treba da negujemo, da uspostavimo dobre odnose. Zato što kad smo u zajedništvu imamo veću šansu da se u svetu bolje predstavimo, da se zaštitimo i da, ako hoćete, više zaradimo. Da svi bolje prođemo. Znači, udruživši se imamo veće šanse da sačuvamo sopstvene identitete.

Foto: Beta/Branislav Božić, Nemanja Pančić PREUZETO SA www.kurir.rs/data/images/2018/02/13/22/1406107_branisal-lecic-branislav-boyic-beta-beta-branislav-bozic-copy_ls.jpg

  • Ne mogu da ne pomenem i Nebojšu Glogovca, našeg Hercegovca i velikog srpskog glumca koji nas je iznenada napustio. Bio je član ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta, sigurno ste se družili i zajedno igrali.

–Za Glogovca mogu da kažem da mi je otišao zaista veliki drug i prijatelj. Nije lako to podneti! Prvo, zato što je u pitanju mlađi čovek od mene. Sledeća stvar, što je bio talentovan do bola i zato što je još i te kako imao šta na sceni da kaže. Prosto je otišao, jako brzo, iznenada. Šokirao je sve. Ja prosto nisam ni stigao da shvatim, a on je nestao. Mislim nestao je fizički, ali moje uverenje vezano za smrt je uvek bilo pod velikim znakom pitanja. Možda zato što sam rastao na tom Ceru i što je tema ginjenja i smrti bila kod mene prisutna od ranog detinjstva. Nikada se nisam plašio smrti. Vidim da drugi imaju panične strahove na samu njenu pomisao. Naravno to su različiti stepeni obrazovanja i pristupa ovoj temi. Kod mene to ne postoji kao vrsta straha i opterećenja. Mislim da ne znamo odgovore. Ne možemo nestati, samo se energija pretače, smrt to su njena vrata. Neka vrata iza kojih još niko nije vratio, jer tako bi odao tajnu. A nema logike i da se vrati, ovde je već bio, razred je prošao ili pao. Moje je uverenje da smrt ima svrhu i da je ona u ravni života. Verovatno da život ne bi ni bio prepoznat kao inspiracija, kao izazov, da nema i nje. To je isto kao i sa zlom. Ako ga nema, mi suštinski ne znamo šta je to dobro.

  • Pošto smo se dotakli Vašeg hercegovačkog porijekla, kada Vam kažem „Hercegovina“ , glumac u Vama počne koji monolog?

–Odmah se stvori pesma, „Ostajte ovdje“!

  • Zašto moramo Šantića čuvati na univerzitetima, u školama i prije svega u sebi?

–Zato što je Šantić veliki, veliki pesnik i veliki čovek!

Razgovarao i tekst uredio: Goran Lučić

 

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo
O autoru

Ostavite komentar




* Zakon o javnom informisanju – član 38: Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo.

Mišljenja iznijeta u komentarima privatno su mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Slobodna Hercegovina