БЛОГ ВЕСНЕ КАПОР: Видовдан и дани око њега

БЛОГ ВЕСНЕ КАПОР: Видовдан и дани око њега

  • У петак, на Видовдан, у некој од пословница Теленора или Телекома, није ни важно, у центру Београда, велика гужва.

Унутра много деце, испред исто. Једни седе у климатизованом простору, под вештачким светлом, други нестпљиво чекају да уђу, део су неке кампање, очигледно. Oд малених ногу творе се потрошачки робови. Искрено, о чему је било речи не знам. Волела бих да је о Видовдану. Као што није, сасвим сигурно. Претпостављам да је била нека презентација у којој се помоћу његове висости – паметног телефона, са свих страна објављују радосна лица, која обзнањују да су у самом центру збивања, у срцу света, века и живота. Та знатижељна, недозрела лица, упијају бујицу порука и радости са екрана, и шта ће после тога, него веровати да је поседовање једини могући начин живота. Нико им при том не открива тајне стварности. Поручује се само: поседуј и путуј. У току је преобликовање света и човека, по мери, не хуманистичког принципа- да свима буде добро, него да крупном капиталу буде најбоље од сваког корака сваког од нас. Цеде нас као дреновину. Волела бих да је неко ту, унутра, тој деци рекао, данас је Видовдан, наш заветни дан. Волела бих, али „надање се наше закопало“. Нестаје свет какав смо знали.

Лане сам била у Грачаници у ово време. Концерт Филхармоније којом је дириговао Бојан Суђић, не може се речима ухватити. Силина осећања којом су нас даровали, кроз музику, речи које смо потом измењали, љубав чврста и густа као срж, концентрисана као годови стабала из прича о Завету и вечности. Ћутала сам у Грачаници, мук је био дубок као време, осећало се да се додирују висине земље и дубине неба; осећало се да се додирујемо раменима, ми живи, и они, сви, са оног Поља (“Поље као ниједно/Над њим небо/Под њим небо. В.Попа), сви, што држе бедеме. Мук којим смо се молили, и сад опомиње језом. Задрхтим, на спомен тог јутра. Било нас је много, и није се осећао страх. Само једна мисао: одавде се нема куд. Ни данас не могу да опишем тај осећај, записала сам, и понављала, само: Ко није био не зна, ништа не зна. Ко је био разумеће све, пући ће му пред очима време.

НАСТАВАК ТЕКСТА ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЈЕ 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина