БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Кап мира међу нама

БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Кап мира међу нама

  • Има право и ако неко помисли да је ово постао блог једног лијеног Херцеговца, али далеко од тога. Истог тог Херцеговца, у међувремену је живот тако квалитетно мљео, дилемама драо, искушењима калио и инспирацијом вјероватно припремао за неке будуће текстове. Да пишем што морам или што је вријеме да пишем, заиста не могу и не желим. То не би било писање какво је до сада било и какво желим да буде. А и не живим ја од писања, оно “живи” од мене. Тако да је “вријеме” само онда кад га, поред инспирације, успијем пронаћи за писање.

извор фотограифије: srbija24.com

Тај проклети рат. Јесам га често овдје помињао, али нисам никад писао о њему. А на толико тога је утицао да је практично промијенио ток живота и судбину комплетног живља на овим херцеговачким просторима. Логично, урадио је то и много шире, али ја овдје убирем сазнања и осјећања само са ових мојих “родногрудних” простора. Пишем ове ријечи из моје Билеће па сам ту увијек под неким наглашеним утисцима… Тренутно у њој постоји више локалних разлога за тугу, о некима сам већ писао и како ствари стоје – писаћу опет, али овога пута сам их унатраг прескочио и отишао мало даље, у још већу несрећу која је тих 90-тих задесила наш фини и честити народ…

Слушам ја данас један веома пријатан и срдачан разговор између мог оца и пар комшија муслиманске вјероисповјести из Калесије код Тузле, који су се стицајем околности привремено населили у кућу до наше у Билећи. Ту су већ пар мјесеци због ангажовања на изградњи пута у сусједној Црној Гори. Како чух од мајке, тај “мултиетнички разговор” је постао и незаобилазна свакодневница између двије куће и “двије нације “у билећкој Медаковини. Колико је то само био један нормалан, људски и комшијски разговор између људи који су се можда прије 25 година гледали и преко нишана, а не преко комшијске ограде. И који, хипотетички речено, “сутра” опет могу тако да се гледају… Или они, или ја са њиховим синовима, потпуно свеједно. И у том тренутку сам по ко зна који пут “прогутао” најкиселију бесмисао тих проклетих ратова који су се одиграли на овим нашим просторима… Боже не дај их више никад и не дозволи!

Знам да су се они, тј. обичан и нормалан народ и тада ишта питао, да рата никада не би ни било. Као што, такође, знам да га никада неће ни бити ако се они буду питали. Но, и од та два сазнања ми је јасније оно да се обичан народ суштински ништа и не пита у својој држави. Они живе своје животе тако како живе док неке велике спољне силе преко оних плаћених, домаћих и умишљених не одлуче да тај народ у том и том тренутку треба да удари један на други. Практично да постане гомила заморчића потребних за неки њихов политички експеримент са геостратешким интересима…

Није тако лако грађански рат често изазивати, народ се ипак умори од ратовања колико год га отровали и завадили. Тако да они сачекају коју деценију од претходног, а у међувремену не сједе скрштених руку. Изазивају онај по мени још бесмисленији – “истоетнички”. Преко прљаве и болесне политике, финансираних странака и купљених политичара доводе у рат Србе против Срба, Муслимане против Муслимана, Хрвате против Хрвата. Наравно, све вријеме брижљиво чувајући канту бензина и дувајући у ону мултиетничку жеравицу да којим случајем кукавица не затрне.

У том рату “Срби против Срба”, наша, заиста јадна и несрећна Билећа предњачи у читавој РС. Ја мислим да је дошло буквално до нечије главе, само је питање дана. Сви вишегодишњи и непролазни симптоми разно-разних “хајванлука” указују на то. Телевизијске камере далеко најинспиративније гутају волте својих батерија управо пред билећким назови политичарима као да је у питању представа најгледанијег свијетског циркуса, а камоли институција и скупштина која треба да буквално спашава рањену судбину све мање од 10-так хиљада душа. Но, нека за сада тога рата…

 

Лако срачунах да сам имао нејаких 11 година кад се почетком деведестих закувао онај још озбиљнији. Још лакше израчунах да је моја слатка супруга тада храбро пузала ка својој првој. А мало дуже ми је требало да дођем до цифре које су биле на плећима мојих вољених родитеља кад се заратило? Кад сам израчунао да су то практично садашње године њихове дјеце која се на још неки начин могу сматрати омладином, још ме већа језа ухватила. И бол и туга… И бијес и срџба! Љубав, брак, срећа, суживот, породица, троје дјеце, посао, каријера, заједништво, најбоље и можда најљепше године, планови, намјере… Све је то на неки начин прекинуто тим проклетим ратом који нас је задесио. Не само нама и њима, него буквално нама и свима. Не знам да ли је у том тренутку дјеловао бесмислен, вјероватно није чим се тим жаром толико дуго ратовало, али у овом данашњем не може бити бесмисленији. Међу мноштвом других и свакодневних примјера, и тај један прости, данашњи више него срдачни комшијски разговор, не да иде него хрли у прилог свом бесмислу протеклог ратовања…

Чиме свима нама да неко плати практично заустављен живот на том, ратом захваћеном, простору. Чиме нашим родитељима да плати трајни губитак оног много љепшег, срећнијег и безбрижнијег живота који су имали у својих претходних четрдесет и више година. Чиме да им плати неко тог момента трајно спутану и судбински ограничену будућност њихове дјеце која никада неће имати ни оно што су они имали бар у својој младости… Чиме неко некоме да плати што се и дан-данас “избјеглим тијелом” смуца и по бестрагу свијетском духом својим лута… Далеко од огњишта које више и не постоји осим у сјећању које проклето не блиједи. Чиме то може да се плати што некоме дијете, а некоме унуче, тражећи неки други језик, на наш матерњи помало штуца и блиједо га гледа. Што му праунуче, осим можда само презименом, никад бити неће оно што је он сам и ђед му био… Нема те цијене, а ни тих пара којим би се могла надокнадити толика неправда нанијета према људском роду и свакој људској души понаособ…

Но, хајде, човјек по својој природи ипак воли те проклете паре па би се за све то могла одредити нека цијена, само кад би неко био спреман да плати те личне милијарде, али шта ћемо са свим оним људским животима који се изгубише у том рату. За њих цијена не постоји. Живот дјетета, сестре, мајке, брата и оца нема цијену. Није то ни слобода како је сада неко утјешно назива. Можда јесмо једни од других, али нисмо ми ни сада слободни, ко год то тако мислио. И у овом тренутку, сви смо ми власништво некога ко нас, зарад своје дебеле гузице у даљини својата и по потреби ћушка и одриче. Наше границе нису ништа друго него ивице једног све рђавијег кавеза који ће, плашим се, опет некада доћи на ред за отварање. Само да заморчићи још мало одморе и међу собом се покољу….

Неки ће несрећници можда бити спремни и жељни тога, али хвала Богу – практично сам убијеђен да на свим странама преовладавају они који би жељели да остатак свог живота проведу у миру, сами са собом и једни међу другима… Молим Бога да тако и остане кад она бјелосвјетска сотона опет крене по ону канту бензина. Биће јој џаба само ако јој сви ми, паметнији и разумнији, претходно угасимо ону жеравицу коју одавно пири међу нама. Нека овај текст буде само једна кап на њу, а ви, вашим будућим осјећањима, ставовима и понашањем каните још коју… До њеног задњег дима!

АУТОР: БОЖО БОБАН ВУКОЈЕ
ИЗВОР: ВУКОЈЕ.РС 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар