БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Као да никада покојници бити нећемо?

БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Као да никада покојници бити нећемо?

  • Не знам ко ће и одакле ово да чита, не знам да ли се то исто дешава и у њиховим срединама, али морам писати о једној веома ружној “српској појави”… Појави, усљед које треба да се добро запитамо докле смо ми као људи догурали и докле ћемо као такви заиста стићи?

Уосталом, ако не поштујемо покојнике којима смо дошли на сахрану, како ћемо поштовати живе с којима и даље судјелујемо у животу?

Дуго ово траје. Дуго ова тема мени надолази на папир. Храбрио сам се ја да је то само случајност или пука пролазност, али више немам куд. Немам ја више ниједан аргумент за ту моју храброст. Зато ћемо се сада сви погледати у очи и увјерити колико знамо и можемо да будемо “мали људи”, без обзира на нашу висину, тежину, пол, старост, улогу и статус у друштву… И без обзира колико смо били блиски са тим покојником и породицом му. Искрено, волио бих да се сада обрукам и да ме сутра сви „изрешетате” коментарима да сам полудио и скроз погријешио тему. Да сам једноставно залутао у њу и да се то само пред мојим очима дешава. Али…

Сви ми обављамо ту часну дужност и одлазимо на сахране. Вратите сада филм уназад са било које сахране све до оног момента када свештено лице заврши опело и када ковчег са покојником из капеле треба да крене пут своје посљедње станице. И баш тада настаје онај моменат који много боли и који, својим непоштовањем, много вријеђа, како самог покојника, тако и његову уцвијељену породицу. Вријеђа људско достојанство и сам тај чин тужног растанка са једним овоземаљским животом:

Молим вас приђите да узмете цвијеће. Молим вас има још доста цвијећа унутра, да ли неко може да га понесе? Молимо све млађе да дођу да узму цвијеће. Побогу приђите и узмите ово цвијеће. Госпођо, узмите још молим Вас, видите да неће други. И све тако у круг, са разним варијантама једног те истог смисла – узети у руке свежањ цвијећа и стати у поворку која ће испратити покојника на његов вјечни починак.

Извор: opanak.net

Мора ли то да се дешава? Да пријеко пожељни мир у тренутку посљедњег опроста породице са одром покојника, готово обавезно, прекидају поклици и дерњава комуналних радника или некога од чланова породице да присутне буквално моле да приђу и узму тих неколико стотина грама или килограма цвијећа у своје наручје и стану у поворку. Исте оне присутне који су из поштовања и љубави према покојнику само пола сата прије тог чина то исто цвијеће купили, донијели и спустили поред ковчега. И сада им је толико тешко да га узму и понесу у колони, да је то напросто невјероватно.

У том самом моменту када цвијеће долази на ред, можете лако примијетити како се маса удаљава од капеле, како се окрећу главе као да их обад гања и како се људи праве луди да је то толико дегутантно и застрашујуће. Зато се тај чин ношења цвијећа до гроба покојника претворио у једну ружну српску трагикомедију чији смо сви учесници, само неко режисер, неко глумац, а неко статиста који све то нијемо посматра и не реагује. А сви такви помало глуме да поштују и покојника и породицу му, наопако мислећи да су их испоштовали само ако су дошли на ту сахрану. Међутим, није то тако. Не само да их некад не испоштујемо, него разним немарењем често се дешава да их још и вријеђамо.

То одбијање ношења или боље рећи неношење цвијећа је само један од видова наше некултуре и непоштовања приликом чина сахране. А, има још. Били бисмо ми на коњу да смо само ту запели. Дерњава испред капеле за вријеме опела је честа појава. Телефоне слабо ко искључује па се дешава и да звијезде Гранда запјевају у сред тог тужног и часног чина. Има и оних који су на сахрану понијели двогледе па опело посматрају “крозањ”. Толико су далеко од капеле, дешавања и покојника да се човјек пита зашто су уопште и долазили. Разговор у посмртној колони зна да се води као да је у кафани. Ни смијеха не мањка никако. Доста њих у самом старту и напусти поворку и врне се кући или опет у неку кафану. Шта ли друго себи кажу него: Ајмо даље, виђени смо овдје. Побогу, на шта смо то спали?

Да ли је толико тешко постало ту сахрану испоштовати до самог краја како доликује и пред Богом и одром покојника. Па не иде се на сахране сваког дана, неће нам те исте руке отпасти због мало цвијећа у њима. Уосталом и математика никада не спава –  ако ништа, ко је купио цвијеће, а нико га није присиљавао и гонио да га купи, нека, брате мили, приђе и узме да га  носи. Који си га ђаво куповао ако ти га је тешко однијети до гробног мјеста. Ниси га сигурно куповао да остане у капели или тамо гдје си га спустио!

Овако без икакве самилости доказујемо низак ниво људског достојанства. На сву њихову муку, и породицу покојника бепотребно доводимо у ситуацију да чекају и по пет минута док се господа или не накане или не натјерају да приђу и узму мало цвијећа у руке. Још више боли и сама помисао  да то неће да ураде за њиховог покојника. Срамота! Срамота, браћо Срби, велика срамота!

Једину капљу разлога видим у свјесном сазнању да нам се гробља вртоглаво шире и разумљиво је да су раке сада све даље од капела. И да је тешко “носати” толико цвијеће. Истина, та “стаза цвијећа” јесте све дужа и дужа, али је зато и стаза људскости у нама све краћа и краћа. А, сви занемарују ту чињеницу да ће једног дана, када и ми дођемо на ред, ова прва стаза бити  знатно дужа него што је сада и да ће “плакати” за овом другом стазом. Ако је сада прекинемо, прекинућемо је за сва времена… Па ко је схватио – схватио је!

АУТОР: БОЖО БОБАН ВУКОЈЕ/ ВУКОЈЕ.РС

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина