НАСЛОВИ

БЛОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Даме тврде – мушкарци су криви?!


  • Добро је. Чим пишем овај наредни, значи да сам преживео онај претходни. Онај, којим „и крив и дужан“ изазвах интересантну полемику и сијасет заслужених коментара и овде на блогу, али углавном на његовој ФБ страници (прочитај)…

women_against_men

www.huffingtonpost.in

У томе је ваљда и суштина сваког блога – гро читалаца је погођен у „тихо срце“ које тера мозак на „гласно размишљање“. У неким од тих коментара као да ми је несвесно наређено: „Пиши о мушкарцима – они су главни кривци!“ Наравно, нисам то схватио као наредбу већ само као жељу за другачијим видом размишљања. Из другачијег угла и „пола“ посматрања…

И поред свега, у претходном блогу не бих мењао апсолутно ништа осим наслова. Тако да бих, “оне памети”, коју и сада могу, али не желим, вратити, на постојећи наслов само нешто додао и блог би се фино звао ”Водич за удају неудатих, а одавно зрелих за удају КОЈЕ СЕ ЖЕЛЕ УДАТИ ”. Јер, велика је разлика да ли неко уопште жели и колико жели да се кроз удају оствари у улози супруге, госпође, жене или мајке. И мислим да би с тим насловом смањио температуру узаврелих тензија. Онако су се у том тексту и таквом наслову случајно пронашле и све оне даме које или нису никад желеле или довољно јако не желе ту улогу. Велика је то разлика која утиче на суштину целе приче.
Жене не би биле жене да у свакој неугодној друштвеној појави и ситуацији која се њих тиче не би виделе умешане прсте тих „ђавољих“ мушкараца. „Рече мени тако тај претходни блог.“ Ко је крив и ко је коме кривљи – тешко је то питање. Но, не бих га ја баш ни постављао. Нико није крив, нити може неко неком генерално бити крив за такве личне ситуације. Можда би и могао да на овоме свету постоји само један мушкарац и једна жена. У том случају и ја бих поверовао у ту очигледну и доказиву кривицу „оног другог пола“. Нема ту, побогу, никакве генерализације, нити подела на кривицу жена и мушкарца – сви смо у истом „чабру“!

Али, и даље тврдим да је највећи „кривац“ свакако онај ко се у тако некој ситуацији налази. Ја сам то у претходном блогу фино истакао, не с’ појмом „кривице“ него са употребљеним термином „палице одговорности“. Палице којом сам у оном „низу губитника“ солидно опајдарио све мушкарце „којих нема“ као и мушкарце „који не виде“. Па куд’ ћеш жешће а краће по њима/нама? Само што ниједна „фајтер дама“ није „приметила“ како у тим персонификацијама јавно кажем да је данас све мање „мушкараца“ у правом смислу те речи и како је доста оних “слепих поред очију“ који не виде толико слободних а квалитетних девојака око себе… Ок, не замерам.
Но, даме су свакако у праву. Само што појам „кривње“ преводим у појам „одговорности“ па кажем и да мушкарци свакако сносе одређени део одговорности у целој причи. Чу мушкарци, могао би о њима данима писати, један ми је итекако познат, „свирам дипле“ и борим се са њим више од 35 година.
Кад је у питању та одговорност, најлакше ју је пребацити у туђе двориште. А то што од тога нико нема никакве користи, то и није толико битно. Као да је битно где је, колико је битно да она нестане решавањем или превазилажењем тренутне ситуације. Потпуно безазлена прича. Жене је „шеретски“ ћушкају мушкарцима, мушкарци је „џентлменски“ петом враћају женама. Али, у свој тој играрији, хајде да видимо у ком грму лежи и тај „мушки зец“?

Jednakost-odgvornosti
Као мушко, морам признати да ми је жао што морам рећи да су мушкарци ипак у доста повољнијем положају по питању целе ове приче. Ко ли ће им га знати, можда зато и слабије „виде“, можда их и зато више „нема“, можда више извољевају, бирају, неозбиљно скачу с једног на други плен, остављају, освајају, глуме манекене, варају, скрасе се или не скрасе… Све они то раде зато што им се више може – „они су ипак мушкарци“ на чијој страни можда и нереално стоји неколико јаких животно-практичнијих аргумента, што биолошких, што културолошких, што физиолошких…
Весела жена, уколико жели да рађа, има ограничен животни период за то. Веселији мушкарац, уколико жели да прави децу, има такође ограничен, али непоредиво дужи период за тако нешто. Мушкарац, што је старији, има изгледа све „млађе очи“ и исти такав поглед. Зна да није никакав баук уколико се његов избор сведе на 10 или 20 година млађу девојку, без обзира колико он имао. Није ништа страшно, ни ако изабере доста старију девојку/жену од њега. Дакле, неупоредиво је шири опсег мушког избора у пракси.
Мушкарац, ако се којим случајем разведе, не трпи толику „друштвену жртву и осуду“ као разведена жена. Даље, самосталност мушкарца је извеснија и у друштву присутнија појава од самосталности жена. Очекивања и притисак породице је немилосрднији према дамама по питању тог „скрашавања“. Мушкарац као да има право на 100 грешака док се она једна женина рачуна и памти као фатална.
Све су то неке ствари које иду у прилог „галантнијем“ мушком погледу на текућу тему. Но, та и таква галантност, услед некоректне злоупотребе „мушког положаја“ зна да их снађе, опече и сасече да ни они најјачи мушкарци не знају шта их је снашло, опекло и сасекло. Мушкарци су у свом том широком лудилу избора изгубљени и „погубљени“. И често, ако не и чешће усамљенији од жена. Ја верујем да сада неке жене одахнуше мало…
Док жене бирају мозгом, мушкарац углавном бира оком, тј. очима које га збуњују и ништа не говоре. А како свашта види (зашта нисмо ми криви), са све већим страхом од свашта виђеног, пажљивије и жели. Самим тим, ретко брзо бира а још ређе се лако одлучује. Као, драге моје даме, када оно ви не знате шта хоћете од вашег партнера, ми нисмо сигурни какву жену уопште и желимо?! Или ово или оно, па обично сви желе све и на крају не добију ништа. Проста математика која на обе стране каже – поента је да не желиш све. Бар не све, у том једном кога си изабрао! Или кога тек намераваш изабрати.
Мушкарци или „њихова добра већина“ су катастрофа по једном питању које индиректно много кошта и тај женски, а „нескрашени“род. Мислим на питање реалности њихових сопствених изборних могућности од које су буквално оперисани! Због тога, доста њих „таквих“ тај „кредит сопствене нереалности“ враћају док су живи. Задња рата самоће им истиче по последњем удахнутом даху.
Жене су нереалне из других, дубинских, порива, док се мушкарци даве већ у плићаку својих „Монт Еверестних критеријума“. Као да нико нема или огледало или „педигре“ или радну или образовну или, све чешће, за сигуран женски избор – траженију банковну или имовинску карту. Чекају “момци” кад ће Винсент Касел оставити уплакану и промрзлу Монику испред баш њихових врата и њиховог топлог ћебета. А не знају да је она њега већ оставила. И чекају. И чекају. И још увек чекају. Као што ја чекам да завршим и овај блог, некоме завршен, а некима сигурно незавршен. Јер, овој теми дефинитивно краја нема док се год деца буду добијала том нужном “мешавином” полова. Тј. док опстанак и једних и других буде зависио од близине, опет – једних и других…

Аутор: Божо Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар