• Згазих ријеч да нећу никад о њој, јер ово је ипак она. Како је згазих, одмах се и упитах зашто је икада и дадох кад је она, нажалост, саставни дио сваког и свачијег живота о којем то ја тобоже овдје пишем. А колико је има и колико наши животи данас од ње зависе, не бих требао ни о чему да пишем, н`о о њој!

Извор фотографије: www.srb.news-front.info

Политика. За мене једна од најјезивијих ријечи и појмова које моје уши данас могу чути и очи прочитати. Некада, када је настајала, та је ријеч вјероватно имала сасвим другачије значење. Тада је то била једна згодна, висока и учтива дама правих леђа, вила и невина дива, а сада је погрбљена дронфуља и курва невиђених размјера која шурује са сваким и свачим. Курва без чијих услуга које дебело сви ми плаћамо, нажалост, данас нико не може. Стога, не знам што се она више уопште зове и назива тим именом. Одавно се могла “похранити”, замијенити и описати са неколико других појмова који је у њеној позадинској основи данас сачињавају и представљају. Појмова који уједно представљају најважније оруђе у остваривању њених циљева: лаж, превара, обмана, завјера, моћ, богатство, опасност, сујета, болест, мржња, завист… И на крају рат. “Рат” против свог народа или рат против неког другог.

Шта је то што је моје “десетоножно пенкало” након годину и по дана скривања истјерало из шуме на политички чистац? Нико други, но наши западни сусједи, некад тзв. браћа, а нажалост изгледа – увијек заклети непријатељи. Ово посљедње ме боли, али сами су бирали и још увијек бирају. Ја се уједно и радујем и плашим да су званични представници Србије свих ових протеклих година некако заборавили на ту чињеницу. Или су, заокупљени првенствено собом и својим успјехом, покушали силом да је потисну. Колико год да се трудили, “браћа по Југославиној матери” не дају. Тјерају те из дана у дан у чињеницу да су они трајно одлучили да систематски сију, жању и да се хране неустрашивом мржњом према нама. Да ту мржњу својом досљедношћу, досадом и комплексом ниже вриједности буквално урезују и у главе оних њених суграђана којима није до мржње, свађе и лоших односа са својим сусједом. Јер, та држава својим чињењем, дјеловањем и медијском пропагандом мржњу према Србима практично своди на морање и националну обавезу својих грађана. Тужно да тужније бити не може.
Ако је с наше “државне” стране некада било истих таквих жеља, намјера и осјећања, сада и посљедњих година их сигурно нема. Заиста се самоиницијативно не бавимо њима са било ког аспекта осим оног економског. Ни периодично а камоли по угледу на њих – дневно, доследно и опсједнуто. Ако и има бављења, све су то саме реакције на нешто што упорно долази с њихове стране. У посљедње вријеме не долази, него навире… Да се собом баве колико се нама Србима баве, поред оног њиховог нестварно лијепог мора, још нестварнијих шпиља и острва, добре хране и музике, традиционално јаким католичким везама и свесрдном подршком западних земаља, они би данас били ЧУДО. Били би Швајцарска на Балкану која би по свим параметрима запријетила оној моћној алпској и средњеевропској. Да толико свемогућих ресурса улажу у себе и своје питање, колико у нас и наше, да су сами себи важни колико мисле да смо им ми важни, да себе воле колико нас мрзе, не би им краја било!
Но, они ипак имају само једну приоритетнију ствар и жељу од те да буду једна од најпожељнијих и најуспјешнијих земаља у Европи – бавити се Србима. Не аматерски, не повремено, не уријетко и онако из досаде… Него баш све супротно – посвећено се бавити Србима још од колијевке и губити вријеме на њих до једног научно-фанатичног нивоа. Без обзира што резултат свега тога реципроцитетно шкоди највише себи, свом народу, његовом духу и успјеху. Ја сам се 100 пута до сада запитао да ли су они тога уопште свјесни? Колико времена, новца, успјеха, живаца, глупости и своје среће троше на нас? Плашим се да нису. Да јесу, посустали би временом. Ставили би себе испред нас гдје им је, са њиховог аспекта, и мијесто…
И онако, најискреније, то је једино што ме у свом том односу искрено и радује. Радује ме њихово сљепило и занесеност којом иду три корака напред, два назад. Неко им је као нацији чудном заслугом дао све што им је могао дати, али можда је исти тај неко био шкртљив када је Хрватској као држави давао ту здраву националну свијест и етичку ширину за велике господске даљине. Они једноставно нису свјесни, ни шта имају и колико са тим могу. Како да буду кад то не виде и не стижу од бављења Србима с којима и лијежу и устају. То им је битније чак и од тога колику су њихови грађани успјешни, срећни, задужени, колико се даље задужују, како живе, колико их има незапослених, несрећних, болесних, расутих итд…
Да ли ће нечија опсесија прећи у манију и шта ће добро та манија донијети и једном и другом народу? Да ли ће наши западни сусједи бити опет толико наивни да их попут најопијенијих заморчића продужена рука запада, злоупотребљаваћи, користи и хушка на своје истојезичне сусједе и дојучерашњу браћу? А све зарад својих виших интереса на Балкану и преко њега покореног и издресираног – знатно ширих од њега. Знам да је сада мало и касно. Одавно су они њима скинули гаће и окренули леђа, за разлику од нас који невољно тек одвезујемо врпцу са њих…
Да ли ће? Надам се да неће, мада с њима се никад не зна! Да ли виде да опет и на крају све зависи од њих, њихове памети, рада и добросусједских односа, а не западне милостиње и прљавих интереса. Да све зависи од времена који ће марљиво посветити себи а не некоме другоме. Што је најгоре, они су убијеђени да њих запад воли и обожава. Да је то нека искрена љубав. А воли их утолико колико им је потребно да преко ње продате и нас што слабије ослабе мајку Русију. Сва се та прича генерално своди само на то. Имам утисак да наша браћа по матери онанишу са западом не ради њих јаких колико због нас слабих. Као да сви они нешто боље живе од те и такве државно-ситематске манипулације над својим народом који нема никакве, ама баш никакве користи од тога. Уместо да, као ми, евентуалну мржњу препусте сваком свом грађанину понаособ, сходно личним осећањима и оцјенама. Ко већ хоће, жели и мора, нека мрзи у “тишини и једнини”, ако га то већ храни и испуњава.
Не, никада ми неће бити јасно како можемо бити ближи тамо с неким афричким или косооким народом, друге боје и језика, а толико далеки и све даљи с оним народом буквално “из огледала”. Народом нашег западног сусједа. Народом лијепе њихове, Бог им дао, поред свих тих њихових љепота, и мало више државне мудрости, више љубави према себи и свом народу а мање мржње према неком другом. Бог има дао и сазнања да прихвате чињеницу да се “наш” рат, који ни њима, ни нама ништа добро није донио, завршио прије 21 годину. Да не ратују сами са собом јер у нама немају партнера за такве ствари. Ми смо заокупљени неким другим ратом, ратом за успјех и бољи стандард наших грађана. Ваљда су им то њихови шпијуни по Београду могли до сада дојавити, ако им они западни говоре другачије

Аутор: Божо Бобан Вукоје/Вукоје.рс