Билећка трилогија: Жене долазе


  • Шесдесдесетих година прошлог вијека Билећане је изненадила вијест да долази двјесто плесачица стриптизети и да ће гостовати три дана.

trilogija

Причало се по кафанама али нико није знао праву истину све док на кино„Побједи“ није истакнута реклама да се ради о филмској представи „Жене долазе.“ Очекивања нису изневјерена без обзира на гласине и сви су с одушевљњем одгледали овај филм. Једино вјечите младожење, досљедни својим сновима, нису гледале ову представу.

Филмски распоред се знао унапријед за тридесетак дана будући да је то мјесечним планом одредила “Кинема” из Сарајева. Кино је имало само једну апаратуру, па је послије сваке ролне прављена пауза. Била је то прилика да се прозивају појединци,што је изазивало смијех код присутних. Поготову би прозивке учестале у вријеме зимских ферија када су многи студенти и ђаци долазили кући. Биле су то као дневне новости.
Међу првим кино-оператерима био је Азиз Ковач, електричар, а касније је тај посао преузео Бранко Капор, који је био и директор, а у његовом посједу била је и јавна разгласна станица преко које су давана потребна обавјештења. Он је одређивао које ћемо плоче и преносе утакмица слушати као и друге забавне садржаје. Из тог времена остало је сјећање на тада популарну пјесму “Ла палома”.

Мој брод
Када је пошо у далек туђи свијет,
На растанку нико мени не даде цвијет.
Нека ти бијели галеб тад долети
И наше љубави нека те чар подсјети.

Звучници су били распоређени по граду на најпосјећенијим мјестима: на хотелу “Требишњица”, у пијаци и на Обилића вијенцу. У то вријеме у Билећи је повремено боравио Новак Капор, грађевински техничар, који је био и врстан умјетник аматер. Посебно је знао да вјешто уради копију новчанице због чега је имао и неприлика. Радио је велике паное којима су најављивани филмови.
Једна од најбољих најава била је за вестерн филм “Жене долазе” који се приказивао три дана. Пано дужине пет метара био је постављен на згради биоскопа, тако да су пролазнике са улице могли да заинтересују ликови стриптизета које су дјеловале изазивајуће. Најава је била сасвим оригинална.Најава је посебно изазвала одушевљење међу припдницима билећког гарнизона Школе резервних официра
Током три дана и три ноћи, колико је трајало приказивање требало је одгледати преко двјеста стриптизета, плесачица са Дивљег запада, и осјетити ту атмосферу каубојског живота и по први пут чути и видјети кан-кан плес. Улазнице су биле унапријед распродате, а многи су филм гледали и по три пута уживајући у раскоши плеса, игре и женског тијела.

bile

Билећа шездесетих година прошлог вијека

Цијела прича свела се на то да су сви гледали филм, али само је један човјек имао среће да свих двјеста љепотица окачи о врат и два пута проноса од кина до жељезничке станице. Био је то домар кина који је морао да пјешке о врату донесе и однесе пет посебно пакованих ролни. Причао је да су му нудили превоз, али је одбио јер, каже, нити је имао нити ће икад имати прилику да оволико жена носи о врату и “осјети топлину” женског тијела. Једино вјечите младожење, досљедни својим сновима, нису гледали овај филм. Филмови оваквог садржаја као и ратни филмови, поготово руски, били су најгледанији. И данас се сјећам догађаја када смо као ученици гледали руски ратни филм “Ми из Кронштата”. Када су се на великом платну појавили кадрови с тенковима који се крећу у правцу сале, већина из првих редова почела је да бјежи. Била су то прва филмска искуства.
Иначе, међу првим филмовима били су наши: “Славица” и “Барба Жване”. На познату мелодију из филма “Славица”, у коме су главне улоге играли Ирена Колесар и Северин Белић, тада смо сами срочили текст:

У мају мјесецу
Четрдесет пете
Марјан је Славици
Направио д’јете.

Славица се гузи,
А Марјан је гађа;
Пјевају морнари
Са Титових лађа.
У то вријеме у хотелу “Требишњица” појављује се прва музика уживо с пјевачицом, што је дало нови замах ноћном животу, поготву за лица на служби у Казнено-поправном дому. Први хармоникаш и пјевачица били су брачни пар, солидни и привржени једно другоме, али то није одговарало гостима јер су тражили уз наручену пјесму слободније узвраћање, што није ишло, па су газде обезбиједиле слободне пјевачице које су знале да заиграју и на столу. Многе се нису дуго задржале, јер су их Гачани често преотимали, те су се на тај начин многи привремено и приженили
Ова прича остаје да би свједочила како је некад пулсирао живот који се дубоко урезао у наша сјећања да га никад не можемо избрисати из својих успомена.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар