БИЛЕЋКА ТРИЛОГИЈА: Загонетна рерна


  • Оно што је било на столу и није било по неком мом избору, али овај дјечак који се није одвајао од мене стално ме упозоравао на шпорет и рерну, иако су га непрестано опомињали да не смета, да се склони.

vojo-nova1

Он је, међутим, био упоран. Непрестано ми је шаптао: „Чико, да знаш шта има у рерни.“ И тако под његовим сталним притиском почела је и мене копкати знатижеља: сигурно је неко добро печење коме не бих могао одољети. Мислио сам да ово домаћини чувају за главно јело. Погледам према шпорету, али не видим да у њему гори ватра. И кад год би домаћица понудила да ми сипа у тањир, ја сам се почео размишљати о ономе што је у рерни?

Уз здравствену станицу са стационаром, која је била смјештена у Грабовицама, Билећа је педесетих година прошлог вијекау имала и Ветеринарску амбуланту која се налазила у приземљу Дангубића куће у Попариној страни. Амбуланту је водио ветеринар Никола Ласић, а уз њега је радио и Илија Вуковић, ветеринарски техничар. Доктор Ласић, или како су овдашњи сељаци ветеринаре звали „тирац“, живио је у Лучића улици са женом и двоје дјеце. Загорац поријеклом, био је господских манира и понашања. Био је одан послу и породици. У то вријеме Билећа и околна села обогатили су се крупном стоком добијеном као хуманитарна помоћ, па су ветеринарске интервенције биле честе. Пошто је техничар Илија био један од омиљених фудбалера „Херцеговца“, често смо се дружили, посебно понедјељком након утакмица, па смо ту у службеним просторијама амбуланте коментарисали протекло коло фудбалског првенства. Доктору Ласићу, иако је у послу био педантан и уредан, није сметало наше окупљање у службеним просторијама, а често се и он укључивао у разговор.

војо

Мирушко језеро

Тако нам је једне прилике испричао необичну догодовштину која му се десила приликом посјете у селу Мируше када га је након интервенције домаћин позвао на свечани ручак.“Било је то у новембру, о Аранђелову дану, у вријеме када се спрема пастрма. Негдје пред крај радног времена уђе човјек и сав узнемирен рече: ‘Докторе, помагај ако бога знаш. Већ два дана свиња приспјела за клање одбија храну и полијеже. Човјек дошао с коњем и понудио да одем на терен пошто није било другог начина да се помогне. Иако нисам ишао на терен, осим у ријетким случајевима, јер све послове на терену обављао је мој техничар, ипак сам се одазивао на позиве када се радило о тежим случајевима. Ветеринарска амбуланта није имала превозно средставо па сам тако узјахао на коња и полако са домаћином јахао скоро сат и по до Мируша.

Пошто сам успоставио дијагнозу и одредио лијекове, домаћин ме сврати да нешто поједем. Ненавикнут да у таквим приликама једем по кућама, а некако сам био и огладнио, ријеших да се послужим. Чим смо ушли у кућу, на огњишту су пуцкетала дрва на разбукталој ватри. Осим укућана било је ту и двоје-троје комшија и ближих рођака. Атмосфера неочекивана, свечарска.
Домаћин узе чашу да наздрави, рекавши: ‘Докторе, данас је мени крсна слава, Свети архангел Михајило, па, ево, десило се, а тако је Бог хтио, да нам будеш драг гост. Вјеруј, докторе, због славе сам одгађао да тражим помоћ; мислио сам прездравиће. Али видјели сте и сами, да сам даље чекао, било би касно.
Домаћица је већ била поставила јело. Била је ту чорба, на столу је било сира, сарме и других ђаконија. Домаћин је имао троје дјеце, а једно од њих, дјечачић, можда је имао шест година, слободније ми је пришао, а оно двоје су се стидно скривали иза стола. Тако смо брзо успоставили контакт. Питао сам га како се зове, иде ли у школу, а он мени стално показује прстом на рерну фијакер шпорета. Оно што је било на столу и није било по неком мом избору, али овај дјечак који се није одвајао од мене стално ме упозоравао на шпорет и рерну, иако су га непрестано опомињали да не смета, да се склони.

Он је, међутим, био упоран. Непрестано ми је шаптао: „Чико, да знаш шта има у рерни.“ И тако под његовим сталним притиском почела је и мене копкати знатижеља: сигурно је неко добро печење коме не бих могао одољети. Мислио сам да ово домаћини чувају за главно јело. Погледам према шпорету, али не видим да у њему гори ватра. И кад год би домаћица понудила да ми сипа у тањир, ја сам се почео размишљати о ономе што је у рерни. Био сам увјерен да се ради о прасећем или јагњећем печењу.То је вјероватно домаћица спремила да на крају засладимо.

И тако, док смо пили и наздрављали, овај мој малиша мало-помало, чим искористи прилику да не разговарам са домаћином, он мени опет: ‘Јао, чико, само да знаш шта има у рерни.’ Како је ручак одмицао, све сам био гладнији. Посматрам оне радознале дјечије очи која свијетле као у мачка. Вријеме је већ увелико одмакло, а мени ваља опет с коњем натраг. Сад и ја постајем нестрпљив. И кад сам одбио све понуде, ишчекујући прави залогај из рерне, позвах дјечака и рекох му: ‘Иди реци мами да видимо шта има у рерни.’ Мали, дочекавши тренутак свог нестрпљивог ишчекивања да коначно покаже шта је у рерни, сав раздраган скочи и отвори је узвикујући: ‘Чико, да видиш, омацила се маца!’ Ми смо се на крају само погледали, док је дјечачић уживао у своме открићу.“

Објављено 2006 у Билећким вињетама
Извор: Слободна Херцеговина



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



О аутору

Оставите коментар