Билећка трилогија: Улица која се најдуже памти


  • Овом причом завршавам серијал БИЛЕЋКА ТРИЛОГИЈА са осјећањем да сам у ових неколико мјесеци захваљујући порталу Слободна Херцеговина успио да у осамдесет прича и исто толико фотографија дочарам једно вријеме из далеке прошлости како је у једном малом херцеговачком градићу пулсирао живот. Захваљујем свима који су читајући моје приче пронашли своју завичајну сјету.

vojo-nova1

УЛИЦА КАМЕНИХ КУЋА била је главна. Као таква одмах у почетку имала је ознаке крај пута са уграђеним каменим стубовима на којима су означавали њену дужину. И данас један тај камени стуб више од једног вијека стоји у једној улици која се рачва из Обилића вијенца одолијевајући многим прохујалим годинама као свједок протеклог времена. Данас само опомиње неопрезног возача да га при скретању не закачи.

У тој улици биле су трговине, кафане, школе, уреди, библиотека, хотел, апотека, пошта, полиција, радионице, бријачнице, клубана, сластичарница… Становништво је овдје задовољавало све своје потребе због чега се ова улица и најдуже памти. Све се мијењало осим ове улица и камених кућа у њој. У тим мајсторски клесаним блоковима камених кућа и данас зрачи дух прохујалог времена стваран људском руком.

Била је и остала једино шеталиште, вечерње корзо, стаза првих љубави са кружним током кретања. У њој су се заустављали аутобуси с путницима, дочекивали и испраћали регрути и војници, студенти и ђаци. Њоме су се кретали сватовски коњи. У њој су раним јутром могао срести сељака с коњем натовореним дрвима и на лицу мјеста направити уличну погодбу.

Удаљеност кућа и њихових прозора од улице била је довољна да се погледи између момка и дјевојке могу укрстити, и то су били једини поклони у пролазу. Али на томе се најчешће и завршавало. Поједине дјевојке остале су заробљене вјечитим погледима и неоствареним сновима налазећи свој мир у дражи безнадног чекања. Њихова малобројност била је свакако угрожена преимућством младића и униформисаних лица па је тако било и на игранкама.

ulica

Улица камених кућа чувар успомена

 

Осим прозора у цијелој улици била су само два истурена балкона, од којих један и данас пркоси времену. Били су то прозори у свијет за оне који су избјегавали поподневне и вечерње шетње овом улицом. И сви су били двокрилни. Њих би најчешће запосјеле женске особе различитих узраста и занимања.

 

Сјећање и успомене

Војислав Гњато са коријенима из хумске из ковнице српског језика како је писао Јован Дучић, са овом збирком прича, сјећања и успомена показује ону праисконску везаност за тло, за језик, за родну груду чије је људе и догађаје из времена након Другог свјетског рата сачувао од заборава.И ако потиче из земље врсних приуповједача попут Моме Капора и Радослава Братића, Војислав Гњато ово дјело није писао са знатнијим литерарним претензијама, иако их не можемо занемарити, јер се у овим кратким причама и кратком и језгровитом народном језику, сачувана сва љепота једног времена, обиљежја и врлина једног мјеста и сва изворност и јасноћа нашег казивања.

Миливоје Бештић новинар 

ulica 01

И данас је незаобилазна

Теби што пјесму у мени роди

Хвала ти Господе што му дарива
љубав и милост која га је водила
његовој улици камених кућа.
Цести гдје га је мајка родила…
Хвала ти, Боже, што му повјери.
да овјековјечи наше старине,
наше храмове и наша звона
хвала за приче што их исписа,
а приче ме у прошлост предака води
Хвала ти Боже што га обдари
да пјесму у мени роди….
Здравка Бабић пјесникиња
„Разгледнице из Билеће“

Више од једног вијека овој улици тон је давала војничка цокула. И било гдје да се нађеш, њезин ехо би увијек одзвањао. На њој су остале успомене многих данас живих и мртвих расељених широм планете. И без обзира колико смо вољели Билећу њене улице камених кућа , носили је са собом куд год да смо ишли, у њој нисмо могли сви опстати, јер за будућност није била довољна само љубав према каменим кућама и шпалиру њених расцвјеталих липа и багремова. Овдје су се најдуже чекале кише које су враћале живот спрженој трави и испуцалој земљи.

У мојим причама изражен је дубок и болан жал за оном билећком душом коју смо његовали и гајили, и која је нестала можда дјелимичном кривицом и властите генерације, коју су „билећка раскршћа“ усмјерила на разне стране свијета и од ње начинила далеке „бисере расуте“.

Данас опрхвани многим недаћама и проблемима човјек је склон да помисли да је све у прошлости било боље и да су људи били срећнији и да је сада као у некој утопијској пројекцији питање среће помјерено у будућност пошто прошлост није могла да промјени човјекову садашњост.

Ми оновременици искрено смо вољели овај град, за разлику од странаца у пругастим одијелима и сивомаслинастим униформама, гдје је једнима био урезан у глави каменолом, а другима Златиште и Хаџибегово брдо. Једино им је Улица камених кућа остајала у трајном сјећању на допуштене изласке и кафанске ноћи. И док је с једне на другу страну ницао и ширио се нови град, нове стамбене зграде, спортске хале, фабрике, игралишта, ова улица остала је с каменим фасадама које стамено одолијевају времену да би свједочиле гдје је некад пулсирао живот који се тако дубоко урезао у наша сјећања да га никада не можемо избрисати из својих успомена.

Билећка прошлост је што неко рече као Свемир бесконачна и дубока и о њој можемо писати томове књига за разлику од будућности која је ограничена и глува.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар