• Следеће године навршава се седамдесет година Билећке гимназије.Када је грађена почетком педесетих она је у своје темење сабрала вјековну жудњу и жељу билећких Херцеговаца да се отисну у свијет знања, Билећка гимназија била је и остала расадник квалитетних кадрова, стручних и надарених људи.

Билећка гимназија није изневјерила наде својих градитеља.Под њеним сводовима сусрели су се , у дјелотворном споју, природна бистрина њене дјеце и упорност, стрпљење и ентузијазам њених професора

Само у пола вијека њеног постојања из њених клупа изашло је више од 2ооо матураната .У њеним разредима знање је даривало више од 100 наставника и професора. Поход на знање огромна већина билећких гимназијалаца крунисала је касније дипломама виших и високих школа.Десетине и десетине љекара, инжињера, истакнутих привредника. Више десетина стигло је и до највиших научних звања, магистара и доктора наука те универзитетских професора.

Билећка гимназија – Сваки њен ученик могао је након завршетка понијети солидно и поуздано знање које му омогућује успјешно даље школовање и солидно сналажење у животу.

У сусрет овом јубилеју ево једно сјећање накадашњег њеног матураната а данас уваженог проф.др Момчила Инића са Онколошког института у Београду поводом педесет година њеног рада.

„Увек, када се враћамо у прошлост и када о њој говоримо то не због ње саме него због наше садашњости и будућности.Како је прошло пола века од оснивања Билећке гимназије и тридесет година како је моја генерација у њој полагала испит зрелости покушаћу бар на кратко да освежим нека сећања на тај период.

Сигурно је, да су нам свима те најлепше године брзо протрчале поред нас, а у настојању да сагледамо шта је у њима остало од Билеће и билећке гимназије, као и шта је у њима остало од нас, видећемо да смо пуно тога изгубили, али и да смо најдрагоцијеније сачували.

Остала је љубав према малој сиромашној варошици, али прелепој и чистој, са доста сунца и камена, богатој, племенитим, мудрим , кршним и поносним људима.

Остала је љубав према најдужој понорници и њеном живописном врелу испод Билеће, љубав према херцеговачком кршу и небу као и драга успомена на „најдужу жуту кућу“ у граду, малу жељезничку станицу, и једину асвалтирану улицу, стару оронулу зграду са биоскопском двораном.

Радујем се што данас школа носи име Голуба Куреша, нашег професора математике и физике, сјајног педагога, праведног и строгог , али изузетно драгог.

Истини за вољу она се може звати и по професору Мојсију Милошевићу који нас је учио животу из историје истинама, по професору Радославу Гњату који је најзаслужнији за моје професионалнио и и животно определење и индиректно одговоран за за све моје неуспјехе и успјехе у раду.

Давно смо сазнали да је земља округла, али смо од професора Луке Шутоње научили да прецизно одређујемо стран е света и показао нам је паралеле и мердијане живота по којима се ваља кретати и висине којима треба стремити.

Школа се може звати и по професору Мирку Домаћиновићу који нас је учио „мртвом“ латинском језику или по професору Вељку Бабићу који је филозофску мисао фантастично пренио на своје ученике.

Велике заслуге припадају и професору Сеаду од кога смо сазнали којом брзином треба претрчати стазу живота и како савладавати препреке.

Такође дужно признање треба одати и професорици Стани Марушић јер смо чистоћу духа сачували учећи Његоша, Дучића и Станковића. Подједнако ценимо и све остале наше учитеље који су заиста били изузетно квалитетни људи, добри, племенити,праведни радни, људи од ауторитета и угледа.

Иначе гимназија и школа резервних официра биле су главна интелектуална снага, покретач и ослонац свих културних збивања у граду.

Школа је кипила од младих, здравих, лепих и паметних ђака. Највећи порок био им је пушење, а цигарете су куповали на комад у „Даниловој трафици“

Изгледа да је ретко где на овим просторима природа толико уложила у људе и подарила им све што није могла дати суровом“ каменом мору“ које их је окруживало.

Билећка гимназија била је и остала расадник квалитетних кадрова, стручних и надарених људи.

Сви се тако понекад и поново враћамо животу, и прошлости спуштајући се најдужим и највећим понорницама, враћамо се извору и коренима.“

(Монографија Билећка гимназија 1946- 1996)