Билећка трилогија: Слика из излога (2)


  •  Тог поподнева био је подређен предстојећој ноћи. Адреналин се све више појачавао. Најважније је било како напустити дом а да не буду примијећени. Предвече су се састали и договорили. С гашењем свјетла у спаваоницама њих двојица искачу кроз прозор, а оне ће их чекати на излазу из женског павиљона

trilogija2

Ни једна ни друга нису биле из Требиња; једна је Дубровкиња, а друга Сточанка.

Наравно, требало је да ноћ буде без кише, да нико не зна за њихов план и да их нико не примијети. Иако средина дана није обећавала жељену ноћ, већ од послијеподнева почели су да се разилазе облаци који ионако нису мирисали на кишу, тако да је до вечери небо било ведро, а залазак сунца наговјештавао је и сљедећи сунчан дан.

Тог поподнева био  је подређен предстојећој ноћи. Адреналин се све више појачавао. Најважније је било како напустити дом а да не буду примијећени.

Предвече су се састали и договорили. С гашењем свјетла у спаваоницама њих двојица искачу кроз прозор, а оне ће их чекати на излазу из женског павиљона. И чим су се свјетла погасила, они су  се извукли и састали се на договореном мјесту.

Стаза до ријеке водила је низбрдицом изван насеља. Нико од њих није познавао пут, па су насумице ишли да би се након петнаестак минута зауставили поред ограде коју су прескочили.

А онда испред њих се пружила прекрасна зелена ливада с неколико воћних стабала. Изгледала је раскошно, моћно, а стабла  као створено да се под њим рађају љубави. Мјесец, тај вјечни пратилац ноћи, купао се у бистрој и скоро нечујној Требишњици. Све је мирисало неком свјежином која је допирала с ријеке. Небо је било ведро, пуно звијезда, тих ноћних љепотица које се појављују само кад се рађа љубав.

Једно стабло са широком крошњом смјестило се уз саму ријеку. Под његовом крошњом запосједнули су травњак као да ће логоровати.

Што је ноћ више одмицала, било им је све забавније. Звуци гитаре одзвањали су у ноћи. Бирали су стихове који изражавају љубав.

Capture

Требишњица ријека одбјеглог дјетињаства

 

И тако ред пјесме, ред приче, вријеме је брзо пролазило.

Поноћ само што није. На великом сату Гимназије већ су се приближиле казаљке једна другој. Срећа је била надохват руке. Мислио је  како ће годити топлина загрљаја у већ прохладној ноћи. Тренутке своје узбуђености смиривао је на жицама гитаре бирајући најљепше изразе ријечи пјесмом о љепоти, сунцу, мору, љубави. Како је ноћ одмицала, уз ријеку је било све свјежије. Пун мјесец само на тренутке заклањао би покоји облак који се ужурбано кретао ка истоку. Њих двије прислоњене једна уз другу упијале су ријечи пјесме које су све више постајале заводничке. У једном тренутку црнокоса, сва у грчу од неког силног очекивања, рече: „Ено казаљке на сату само што се нису поклопиле.“ Она није морала чекати да се казаљке поклопе па да има осјећај да неко мисли на њу. Његове мисли биле су већ одавно упућене према њој. Пао је приједлог да, кад се казаљке на сату поклопе, свако од њих мора да замисли неку жељу и након тога да је јавно саопшти. Он  и даље пребирао молове на гитари који су пратили сваку изговорену ријеч и ноћ чинили романтичном. И управо кад  се спремио да изустим своју жељу, примијети три црне силуете уз зидану ограду која су их  дијелила свега неколико метара. У том тренутку страх је ипак надјачао њихове жеље. Те три црне силуете приближавале су се лаганим кораком. Један међу њима био је повисок, а двојица нижи, али широких рамена.

. Како су се примицали, једна од дјевојака препознаде једног од њих и рече: „Издаја! Знам ко су: васпитач и два домца пратиоца.“ Одмах су се подигли са земље и стали ишчекујући реаговање.

– Добро вече – рече васпитач.

– Добро вече – одговори црнокоса.

– Одкуд ви у ово доба овдје и ко је организатор?

– Ја! – одговори црнокоса дјевојка.

– Па знате ли да сте грубо прекршили домска правила због чега можете да будете избачени из дома, а пријете вам и казне у школи?

– Знамо – рече црнокоса и замоли их да се врате  без њихове пратње.

– Ми нисмо дошли да вас спроводимо – рече васпитач – већ сам одговоран за ваше понашање у домским просторима.

Даље расправе није било. Рекоше да ће све оставити за сутра када ће извијестити управу дома. И тако наставише пут према дому, потиштени због оваквог финиша који их је снашао мимо сваког очекивања. Кретали су се уз жељезничку пругу па се пут одужио. Наочиглед пратње наставили су шинама држећи се за руке као два мјешовита пара. Међутим, примијетио је он  необичну незаинтересованост црнокосе за цијели случај, као и ноншалантан однос према васпитачу, што је  осталим вратило самопоуздање да им се неће ништа посебно десити, осим што им је пропала прекрасна јунска ноћ на обалама предивне Требишњице.

Сутрадан се причало на све стране о њиховом „подвигу“. Двојица питомаца грађевинске школе за двије цигарете добијене од економа дома пријавили су њихов ноћни излет. Почела су и саслушања пред управником. Знали су, крај је школске године па су мали изгледи за неке драстичније казне. Међутим, њега је ипак заинтересовала та индолентност црнокосе према пријетњама васпитача. Претпоставио  је да има према њему загонетан имунитет којим се брани. Биле су то, дакле, симпатије које је васпитач већ дуже времена показивао према овој дјевојци, која је својевремено била доведена до ивице када се могла пријећи граница овлашћења или искушења према њеној љепоти.

Он је, ипак, морао посљедњих неколико дана да напустим дом па је преостало вријеме школовања завршио путујући возом из Билеће. Била је то довољна казна.  И тако су се растали без суза, без ријечи и наде у поновни сусрет. Када је  касније долазио у Требиње, зауставио би се пред фотографском радњом. Њена слика  је још красила излог.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар