„Карике на марике, ко набије, тај добије!“„Миш бијели,Срећу дијели“,

Преко пута мезаришта била је чувена кафана „Локва“ која је име добила по оближњем вјештачком језерцету у коме се сакупљала вода која је својевремено кориштена за хлађење машина оближњег Мерћеповог парног млина.

Прозвана је локвом пошто је у њој било мало воде. Мерћепови млини су током рата оштећени, али су уз мање поправке одмах прорадили. Чим се покренуо велики челични замајац, почела је да ради читава трансмисија каиша који су снагу мотора преносили на сита.

Народ је навалио са свих страна, из Херцеговине и Црне Горе. Мљело се даноноћно. Све је трајало неко вријеме, док је било резервних дијелова и нафте. А онда опет у воденице на Требишњици и Парежу, да би локва, окружена каменим зидом обраслим бршљаном, поново успављивала град крекетом жаба. Тад се родила идеја и потреба да се у Билећи започне прва велика инвестиција, изградња силоса, а затим парног млина.

Рингишпил на ручни погон

С друге стране локве био је слободан простор на коме је први пут педесетих година прошлог вијека гостовао путујући циркус с рингишпилом и разноврсним пратећим садржајима као што су: гађање дршке руже из ваздушне пушке, набацивање карика на разне флаше са жестоким пићем и соковима и друге пригодне награде. Један циркуски радник стално је позивао присутне:

„Карике на марике,
Ко набије, тај добије!“

„Миш бијели,
Срећу дијели“

Ови садржаји више су привлачили старије и војнике, док смо се ми тада дјечаци задовољавали рингишпилом. Тада је та справа радила на ручни погон па смо се по петорица смјењивали гурајући десет кругова у трајању три минута да бисмо зарадили једну бесплатну вожњу.

Рингишпил се није дуго задржао пошто је некакав момак с презименом Тркља из Подосоја у току једног поподнева освојио све награде на стрелишту и карикама и опухао све поклоне. Газда је нудио да га у замјену за освојене поклоне спријатељи с атрактивном дјевојком из њихове породице и да постане њихов члан будући да је добар стријелац. Овај, наравно, није пристао.

Ансамбл народне музике КУД „Владимир Гаћиновић“предвођени Живком Јањићем и Браном Кокољом

Било је то вријеме кад су осим биоскопа Билећане забављале разне артистичке групе, купачи на извору Требишњице усред зиме иако је вода у њој била исте хладноће и љети и зими, пјевачи  радио Сарајева и многи други, а нешто касније и чувена два ансамбла  КУД „Владимир Гаћиновић“ и то један народне, а други забавне музике који ће у наредних двадесет година  давати тон културном и забавном животу Билеће окупивши око себе младе раднике, ученике, занатлије, службенике, приређујући себи и грађанима Билеће незаборавне тренутке.