Билећка трилогија: Опатија нова дестинација


  • Сумњамо да имаш леукемију па ћемо морати неке претраге да направимо.

trilogija2

Ја не проговарам, а они ме легоше на један астал, пометаше по мени некакве штице, пребацише каише и почеше стезати. Стежу, кукала ти хеба, а ја се не дам. Притишћу крвнички, пукнуће каиши или ја. У главу ми навире нека мука, стисно ја зубе, али фали ваздуха, схватам да ћу умријети, хоћу да викнем, не могу, почиње све да ми се врти – и даље ништа не знам.

Кад су ме пробудили, веле да сам спаво три дана, да су из мене ишћерали леукемију и да ме држава о свом трошку шаље у Опатију годину дана да се добро одморим и да виде да ми се болест не поврати.

Capture

Опатија измишљено мјесто за одмор

 

У Опатији хотел, лијепа соба, поглед на море, све плаћено, иће, пиће, пара у џепу колико ме воља, и ја дан по дан почињем да врћем снагу. Мало-помало ја онај прави. Затежу мишице ко да су од челика, љето већ навелико, те ја на плажу. Тамо туриста ко жутих мрава. Много странаца, а и странкиња. Изврно се ја у плићак, а испод мене камена литица, равна, топла. Права бања. Размишљам да ли сам икада знао пливати. Знам да сам Сућеску прегазио неколико пута и неке друге ријеке, и то под пуном ратном опремом, али да ли знам пливати, нисам сигуран. Сјећам се да смо једном у Фатничком пољу упали у хладну воду и да смо се некако искобељали. Кажу да смо паски пливали. Ма идем, богами, да пробам. Уђох у воду, али пропадам, а једном ногом се одбасцујем од дна и тако се правим као да знам. Дан по дан и богами ја почех да плутам и држ-не дај, пропливам. Смијешно, споро, али плутам, други шибају ко луди. Гледам шта раде рукама, шта ногама и ево оваришем. Половином љета чини ми се не могу ни да ме стигну. Крчим кроз воду све до плутаче и већ ме примјећују, климају главом, као хвале ме, а ја за својим послом, све док ми пред очима не искрсну моје задужење. У костиму, љепота једна, као да је сами бог исклесо. Зино ја ко аветиња, нити зборим нит мрморим. Могао сам је докопати рукама. Она види да сам се ја одузео, једва примјетно се насмијеши и крену у воду. Како она мрда куковима, тако ја главом, ко да смо уларом везани. Повуче и мене, или сам се занио за њом. Уђох у воду. Шта да јој кажем? Личила ми је на неку швапску госпођу, а ја швапски не знам ни да бекнем.

Наиђем поред ње и не хтијући климнем главом и некако се насмијешим. Мора да сам жалосно изгледо. Гледала је пут мене, али ништа не рече.

За вечером дође за мој сто, очима и руком упита да ли је слободно. Климнух главом. Сједе. Гледа ме, гледам је. Полако нешто извлачи из ташне. Ако је пиштољ, уцмекаће ме. Потпуно сам неспреман. Читав рат прођох без ране, а она сад… Извади писмо, стави га на сто и полако лијевом руком гурну га према мени. Смијешила се неодољиво. Узмем одлучно коверат да видим шта ми потура. Вирим. Слике. Извадим, кад оно, бог ти јадан, ја у купаћим гаћама, сав натандрчен, пуцам од снаге, а она ме и даље гледа и смјешка се.

Све бих мого да схватим да и ја њу нисам сликаво по Сарајеву, а да све повежем, нисам био свјестан. Климнем главом у знак захвалности и проговорих изнебуха:

– Шта је ово?

– Ваљда видите. То сте Ви!

Ја поново гледам, као да ми није јасно.

– Зашто? Што сте ме сликали? – чудим се што говорим као да није сама, али учим. Још је Лењин говорио: учити, учити и само учити. Није ђавољом проговарао: радити и само радити.

– Не свиђа Вам се?

– Јесам ли ово ја? – као не вјерујем. Она клима главом, и ја, као захваљујем јој и питам колико кошта.

– Шта Вам је, побогу? Нисте ни Ви мени наплаћивали по Сарајеву – уфати ме

у невољи.

– Нисам имао прилике.

– Или нисте хтјели?

– Хтио сам, али знаш како је. Чојек се не пита сам са собом како би шћео –

видим да зна ко сам и не околишим. Ко први пуца, побјеђује.

– Да. И име сте промијенили.

– Може ми бит – стално  контам како да је заскочим – зашто не?

– Ваше право. Сада морам да идем.

Устаде, поправи мало хаљину, довиђења и оде. Мора да је осјетила два жара на леђима од мојих успаљених очију

– И да ти причу не дуљим, пофатамо се нас двоје у мојој соби. Шта ме снађе, јадо мој, од ње у кревету! Ја сам већ неколика мјесеца отворио тефтер и ударао рецке за сваку коју сам овдје погубио. Неке су и по три пута дневно улазиле у тефтер. Било их је, мислим, преко двије стотине. Овдје нико ништа друго и не ради него се ћера до миле воље. Нису ми могли боље мјесто одабрати. Зна Удба шта ради. Елем, ради она испод мене к’о парна машина. Једва се држим на њој. Прицапим се за њу свом снагом, а она још јаче баца. Чини ми се да ми је теже било спашавати се да се не обрукам и панем с кревета, него што сам имо муке док су ми леукемију изгонили. Више сам био у ваздуху него на њој.

Наставиће се



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар