• Почетком деветнаестог вијека многи Херцеговци због свакојаких невоља и оскудица дизали су сидро и одлазили у Америку.

Испловљавали су из грушке луке у Дубровнику. Била су то исцрпљујућа путовања која су до њујоршке луке трајала више од два мјесеца.

Најчешће се ишло у групама за које су поједини билећки трговци давали гаранције бродској капетанији о измирењу трошкова. У томе је у Билећи посебно предњачио богати трговац Владимир Мерћеп. То су били најчешће радници и сељаци који су ишли у Америку да би обављали тешке физичке послове. Били су то тегобни растанци с родбином и ближњима ношени мишљу када ће поновно видјети родну груду, свој камен, раздрагана прољећа, мирисне ливаде и пропланке. Одјекивала је и пјесма:

Да знаш, мајко, како ти је сину,
тешка срца иде у туђину.

Њихове дјевојке приликом испраћаја су саосјећале и пожељеле су да и оне пођу са својим најдражим. Стога су приликом њихова одласка пјевале:

Америко, клела бих ти путе,
Ал сам и ја наумила у те.

Америка је за многе била обећана земља, земља снова. Међутим, сурови послови и тешке наднице многе су поколебали па су се након што су скупили нешто новаца вратили у завичај, а неки су остали трајно.
За једног од повратника по имену Ђорђија,везана је прича из његовог боравка у Америци раних година деветнаестог вијека. Рођак му је послао гаранцију за пут “преко баре” и након два мјесеца пловидбе овај се обрео у Америци. Радили су разне послове по грађевинама у Гери зарађујући за живот, а нешто се остављало и по страни.
Једног дана Рођо га одведе на бокс-меч, који је тада у тој земљи био најпопуларнији спорт. Ђорђије је био кршан, висок преко два метра, дугих руку и крупних шака.

Грушка лука: Одласци ношени мишљу када ће поновно видјети родну груду

 Позив за награду од хиљаду долара

У арени која прима преко десет хиљада гледалаца окупило се те вечери више од пет хиљада љубитеља овог спорта, јер је те вечири боксовао првак Чикага са изазивачем из Њујорка. Овом мечу претходили су предмечеви аматера. Након неколико кратких уводних борби преко микрафона је објављено, уколико има неко из публике ко би боксовао с побједником из претходних борби, нека се јави, а награда је хиљаду долара.
Ђорђије, онако јак и снажан, пита Рођу да ли да се он јави на изазов. Рођо га наговори, те се Ђорђе пријави. Одмах му навукоше рукавице и спортску опрему и поче међусобни окршај. Црнац навалио у првој рунди, стјерао је Ђорђа у конопце, а Ђорђе заштитио лице бранећи се од канонаде удараца. Издржао је некако прву рунду и сјео у угао на столицу да предахне. Чим је гонг означио почетак друге рунде, црнац поново навали а Ђорђе опет заузе гард, покри лице, а овај удара у плексус. Ударци се одбијају као од камене громаде. Како се рунда примицала крају, публика је почела да звижди Ђорђу због неборбености. У паузи Ђорђе позва Рођу да му се пожали: “Ма ја не могу више трпит ове ударце и звиждање публике. Смијем ли ја њега ошинут?” На то ће Рођо: “Ошини него шта!”
У сљедећој рунди црнац навали, а Ђорђе поче да узвраћа. Сад се и публика подијели и поче навијати за Ђорђа. Понесен громогласним навијањем у једном тренутку омаче се Ђорђу десница па свом снагом удари црнца директом у чело. Сложи се човјек као свијећа. У публици на тренутак наста тајац, а кад судије почеше бројати, црнац се не диже. Настаде ерупција одушевњења и овације за Ђорђа. Окупише се судије, масери, љекар. Бројио не бројио, човјек се не диже. Приђе Ђорђе и лошим енглеским језиком прозбори: “Џаба вам га је махати, тако сам ја прије годину дана стричевог вола у мом родном крају ошино међу рогове и никад више није усто.”