БИЛЕЋКА ТРИЛОГИЈА: Ноћне море (1)


  • Почело је тако што су јој на сан долазили анђели који на крилима носе малу предивну цркву, с каменом оградом и двориштем обраслим зеленом травом.

vojo nova1

На тој огради била су прострта два шарена ћилима. То би она испричала родитељима, а они су је тјешили као да се то дешава само доброј дјеци која вјерују у бога.

Кућа у главној улици у којој сам становао рађена је од клесаног камена, а у приземљу је била некад месница.. На спрату је осим стана била и омалена соба с посебним улазом, која је својевремено била љубавно гнијездо појединих билећких момака будући да су њени подстанари биле професорице и учитељице, рођене Конављанке и Мостарке.

Преко пута улице налазила се Станица народне милиције. У кућу се улазило одмах с тротоара, као и у већину кућа у овом низу.

Осим родбинских посјета наша кућа била је отворена и за друге путнике намјернике. Тако је на свом путу из Даниловграда према Гацку једног дана свратио учитељ Милисав.

Педесетогодишњак просиједе косе, широког лица с руменим јагодицама и добро одњегованим брковима у први мах подсјећао је на Стаљинов лик из Читанке за трећи разред основне школе. Он је послат да буде учитељ у гатачком селу Казанцима.

Ту није по својој жељи, али у Црној Гори одакле је дошао није био по вољи тамошњој власти па је по казни одрађивао учитељски позив у Босни и Херцеговини. Сваких петнаест или мјесец дана ишао би кући у Даниловград па би увијек свратио код мојих родитеља. Ту би преноћио, а увече је обично био расположен за разне приче које смо и ми дјеца могли да слушамо. Био је племенит и благе нарави.

Његов посао није био толико тежак колико су били тешки услови у којима је радио. Далеко од својих ближих, радећи по казни у забаченом селу и под сталном присмотром тамошње власти и њихових шпијуна, тај осјећај понижености није пренио на своје првачиће о којима нам је причао с пуно љубави и топлине. Волио их је као своју дјецу. И тако је трајало скоро двије године. Често нам је кад је долазио из Црне Горе доносио милоште, суве смокве и друго воће.

Међутим, једног недјељног поподнева, иако смо га с радошћу ишчекивали да дође возом, није се појавио. Штавише, није га било ни наредна два дана. Мислили смо или је болестан или му се нешто десило. А онда се појавио средином седмице, али није био расположен као обично.
Након што се здравио са свима у кући, мој отац прозбори:

„Милисаве, ми те ишчекивали још у недјељу, а ти, ево, тек данас. Било нас је забринуло да се није, не дај боже, шта лоше десило. А ево, фала богу, видимо те жива и здрава, па нас то радује.“

„Жив јесам, али што се здравља тиче, ту се баш не бих могао похвалити са добрим“, рече Милисав и настави:

andjeo

Бели анђео

Па, ето, кад сам прошлу суботу отишао кући, мислио сам да ћу се као и обично вратити у недјељу, али спријечила ме невоља мога брата који живи у сусједном селу. Његова седмогодишња дјевојчица, ученица првог разреда основне школе, већ данима преживљава необичне муке и страх због сна у којем је скоро сваку вече прогоне нека свештена лица. И све је то у почетку изгледало као дјечје дневно маштање од чега понешто дође и на сан. Све је почело прије непун мјесец дана. Често се ноћу будила, помало уплашена, јер је скоро сваке ноћи сањала необичан сан.

Почело је тако што су јој на сан долазили анђели који на крилима носе малу предивну цркву, с каменом оградом и двориштем обраслим зеленом травом. На тој огради била су прострта два шарена ћилима. То би она испричала родитељима, а они су је тјешили као да се то дешава само доброј дјеци која вјерују у бога.

Али током неколико посљедњих недјеља сан је почео све више да узнемирава и плаши дјевојчицу.

Наставак у следећу сриједу



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар