Билећка трилогија: Кратке приче


vojo nova1

Збуњена

Како вријеме одмиче, све се више осипа моја генерација и сваким даном све нас је мање. То је природан животни ток. Међутим, и оно што је преостало често дјелује збуњујуће. Тако недавно сретох своју вршњакињу и распитујући се за здравље она ми рече: „Све мислим да сам добро док не пођем до апотеке по неки лијек. Пошто тешко памтим те називе, ја све до апотеке изговарам у себи: линекс, линекс… Кад уђем у апотеку, толико се збуним да на питање апотекарице шта желим кажем оно што ми прво падне на памет: – бенсендин.

Воли паре

На свечаностима прије Другог свјетског рата у градској скупштини сваке године приређивано је представљање најзаслужнијих грађана Билеће па су дијељене награде и плакете за најуспјешнијег занатлију, трговца, учитеља или честитог домаћина. Тако једне године Тале Шеховић, познати билећки трговац мјешовитом робом, би проглашен за најбољег те му припаде награда и плакета као афирмисаном грађанину Билеће.
Захваљујући на плакети Тале рече: „Господине начелниче, ја ти више волим један динар него стотину ваших аферима.

 

trilogija

Живко Јањић графика;Билећа ресторан Никшић тридесетих година прошлог вијека

НИШТА БЕЗ ОСМОЉЕТКЕ

На портирници „Билећанке“некад чувеног текстилног комбината радио је својевремено човјек с осмогодишњом школом као портир. Једног дана дође човјек са захтјевом да преда молбу у Кадровску службу ради запослења.Портир га пита шта има од школе. Човјек одговори да је дипломирани инжењер текстилне струке. На то ће портир: „Џаба ти је предавати молбу, јер ако немаш завршену осмољетку, ништа ти то не вриједи.“

ОТКУД ЏЕЛЕТУША

У Херцеговини су обичаји да се жена кад се уда зове по дјевојачком презимену, а не именом. Тако Џелетушом зову жену која се дјевојачки презивала Џелетовић, Милојушу која је од Милојевића, Стајушу од Стајића, Батинушу од Батинића, Вујушу од Вујовића, Кундакушу од Кундачина, Салатушу од Салатића… Чудан неки обичај, који се и данас задржао у многим херцеговачким селима.

ГЕНЕРАЛИЦА

Након завршетка Другог рата многи политички затвореници који су боравили у Билећком логору током тридесетих година прошлог вијека добили су високе војне чинове
па су једну посјету Билећи искористили да евоцирају успомене на дане робијања када су на извору Требишњице остављали поруке илегалцима при чему нису заборавили ни помоћ тадашњег млинара Јевта Попаре.
Једна од супруга поздрављући се рече;
Здраво друже Јевто,
Бог ти помого, одговори Јевто!
Какав бог друже Јевто, нема бога.
Слава му и милост,прекрсти се Јевто.
Е мој друже Јевто бог не постоји нико га није видио.рече генералица,
Па ни ја у вас не видим ону ствар, а вјерујем да је имате , недаде се старац,


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар