Билећка трилогија: Касарна за 1700 војника


  • За више од 160 година свога постојања не зна се чија све чизма није глачала његове плочнике. То је град у коме су се смјењивале многе војске и за њега везане бројне приче, а огроман простор од скоро 107 хектара подсјећа на праву ботаничку башту. И не само војске. Међу његовим зидинама многи су одробијали дио свога живота.

trilogija

Све је почела Турска изградивши неколико зграда, а онда наставила Аустроугарска чије су јединице запосјеле Билећу у октобру 1878. када је ту стигло око 1330 војника и старјешина, а уз њих још доста жандарма и чиновника. Од тада па до 1914. године Аустрија је изградила шеснаест објеката. Краљевина Југославија изградила је осам, а нова Југославија у периоду од 1952. до 1988. двадесет девет објеката. То су углавном биле двоспратнице од којих су понеке дуге и до стотину метара, тако да се у више од 40.000 квадратних метара могло смјестити око 1.700 војника.

Гимназија руских бјелогардејаца

У вријеме Првог свјетског рата ту је био смјештен пријеки војни суд а у подземним просторијама таоци су ишчекивали када ће бити изведени на вјешала. Памти се и то да је двадесетих година прошлог вијека у касарни било смјештено мноштво руских бјелогардејаца, цвијет руске интелигенције, који су побјегли испред Октобарске револуције. У Билећи су основали и своју гимназију, коју су похађали и поједини млади Билећани. Ту је 1940. године формиран и логор за наjистакнутије комунисте, међу којима и неколкио чланова Централног комитета КПЈ: Моша Пијаде, Иво Лола Рибар, Иван Милутиновић и Коста Стаменковић.

logor

Билећки логор данас дјелује као ботаничка башта

Голооточки становници

Логор, или Касарна, како су је касније звали, служио је и као затвор за информбировце у периоду 1950-1954. године, који су у Билећи у то вријеме изградили већи број станова и других објеката. Овај војнички логор претворен је у камену тврђаву из које ни птица није могла да полети. О томе у књизи „Да се не заборави“ Радојке М. Томановић записао је њен брат Вукашин сјећање на затворске дане проведене у Билећу.

„Транспортовање за Билећу почело је у марту 1952, а ја сам био у групи која је са Угљана кренула у мају. Укрцали су нас на брод, дали по комад хљеба и затворили. Брод је сутрадан пристао уз сами колосијек жељезничке станице у Дубровнику. Свуда около кордони милиције. Прелазимо у теретне вагоне који су били постављени на колосијеку. Закључаше нас, и ту чекамо вече. А онда композиција крену на сјевер. Не знамо још куда нас воде. Нагађамо. Била је још ноћ када се воз зауставио пред жељезничком станицом у Билећи, на Златишту, надомак логора. А од воза до логора дупли кордон милиције и удбаша с машинкама на готовс. Према већ устаљеном систему распоређују нас по касарнама и тако се успоставља онај исти начин живота какав је био на Гргуру и Угљану.

logor 2

Билећки логор – многи су овдје одробијали дио свог живота

Одмах је отворен нови каменолом. И почела је изградња огромног зида око логора, с кулама, стражарницама, пушкарницама. Са горње стране логора стакло. Све је то ноћу добро освијетљено. Радио сам у каменолому, носио трагач. Преносили смо камен из каменолома до зидина које опасују логор. Нама Билећанима нијесу дозвољавали да идемо на радилиште изван логора. А било је доста тих радова. Изграђен је стамбени блок између логора и града, канализација од града до Требишњице, фабрика за прераду метала на крају града, фудбалско игралиште у самом граду, тениска игралишта за исљеднике, стамбена зграда за самце. Сва су та градлишта била опасана високим оградама од бодљикаве жице, с осматрачницама и мноштвом милиције.“
На сваком градилишту било је такво обезбјеђење да је било немогуће побјећи. Па ипак људи су се у очајању одлучивали на такав корак. Душан Дожић је са градилишта стадиона побјегао наочиглед стражара. Међутим, није бјежао. Сакрио се у некакву купину недалеко од града. Потјера је у међувремену била протутњала све до Видуше. Открило га је дијете које је ту чувало козу. Претрпио је Дожић доста мука послије тога. Али, преживио је и дочекао слободу.Какав су стаутус имали најбоље говоре ови стихови:

Издајници, издајници, ви људи без части,
Стид вас било, стид вас било народа и власти.

Посебна је прича ко је све у овој касарни боравио и војевао. Старији Билећани знају да је командант касарне у првим годинама аустријске окупације био извјесни генерал Галгоци, поријеклом Пољак. Народ га памти као Гргоција због блиских веза са истакнутим вођама тек завршеног српског устанка. Око 1930. године командовао је бригадни ђенерал Тоскић, а непосредно пред Други свјетски рат Бајо Станишић.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар