БИЛЕЋКА ТРИЛОГИЈА: Један глас – један опанак


  •  Причало се да је прије Другог рата уочи избора кандидат Радикалне странке Петар Капор имао обичај да својим бирачима дијели лијеви опанак – десни ће дати послије избора, па би их народ након избора спаривао. Његов опонент Јефто Попара дијелио је паре.
    Јефтов рецепт је ипак био поучан. Народ воли паре више него опанке.

 vojo nova

 

Прелијепа грађевина са четири стана прављена у необичном стилу грађевинске архитектуре, са вртом, малим цвјетним парком и уређеним баштама, извучена од главне улице, била је кућа породице Сава Димића, који се пред Други свјетски рат одселио у Београд. Кућу је градио и тридесет четврте године завршио чувени херцеговачки неимар Сава Вујевић.Ту је у једном стану живиоПетар Капор радикал прије рата, оштар на језику, није могао ни у овом времену а да не дође у сукоб с властима. Имао је још прије рата велико искуство у политици кроз вјечну борбу власти и опозиције.

Причало се да је прије рата уочи избора имао обичај да својим бирачима дијели лијеви опанак – десни ће дати послије избора, па би их народ након избора спаривао. Његов опонент Јефто Попара дијелио је паре.

Заједно су прослављали Јефтову побједу у ресторану „Никшић“, власништво Риста Стијачића.

Кад су изашли из хотела, Петар пита Јефта:

– Како их подмити?

– Парама – одговори Јефто.

На то ће Петар:

– Курва народ, курву му мајку је..м. Ђе замркне, не осване!

Народ воли да га лажу, говорио је Петар. Ко љепше лаже, боље пролази.

Јефтов рецепт је и поучан. Народ воли паре више него опанке.

 

Неостварен амерички сан

 Предратни трговци Јошо Вујовић, Спасоје Комненић, Лазар Јањић, Тале Шеховић, Ристо Стијачић и Душан Попара нису проглашени непријатељима, осим Душана, па су сачували главе и имовину, али нису могли и предратну дјелатност.

Тако су Јошо и Лазар, повратници из Америке с течним знањем енглеског језика, чували краве и козе, па им се једно вријеме придружио и Спасоје те су тако сви постали каубоји. Ваљда им је то био неостварени амерички сан, кога су вољом народне власти у поодмаклим годинама „доживјели“ у слободној Југославији, а Спасоје је својевремено био и „слободан ловац“ на дивљач по Билећком пољу.

Њима су се с истим статусом придружили и Милош Вујевић, Божо Тркља и други власници некретнина. Избјегавши судбину оних који су јутро слободе дочекали у заједничкој гробници на „Мери“, ови кравари имали су више среће, или је тако изгледало. Преживјели су случајно јер је у тренутку њихове судбине у град ушао командант Љубибратић и забранио даља погубљења. Талу Шеховићу, предратном богатом трговцу, „напредна билећка омладина“ је пјевала:

Нема више капитала, Тала, Тала.

То погубљење угледних занатлија и трговаца, извршено без закона и пријеког суда, оставило је потомцима тешке посљедице јер су изгубили своје најмилије и имовину, али је оставило и мрљу на карактер тих револуционарних промјена.

 

Capture

Билећа између два рата

Дуго се препричавала Петрова досјетка о извођењу представе „Херцеговац чуда ствара“ када се затекао у Београду на некој прослави радикала с колегом Шпиром Јокановићем.

Наиме, све се одиграло на брзину. Славећи побједу радикала, Петру и Шпиру понестало je пара да се врате у Билећу.

Смисле и плакатирају приредбу у неком синдикалном дому, а на позорницу поставе велико буре у које је Петар улазио и излазио вичући: „Сад ме видиш, сад ме не видиш“. Кад је сакупљено довољно пара за пут, Шпиро је са улазних врата махнуо руком, а Петар је рекао: „И више ме никада нећете видјети“. Након тога одмах је пала завјеса. Изиграни посјетиоци пријавили су полицији превару, али паре се више нису могле вратити. Петар и Шпиро дали су се у тутањ. Бројне су догододовштине везане за Петрове мудрости.

У вријеме када се прије рата бавио трговином, остала је иза њега порука будућим трговцима и муштеријама који робу узимају на књигу.

Уочи рата муштерија затражи од Петра да јој на вересију дâ печу ботане. Петар рече свом сину Мишу који му је помагао у дућану: „Сине Мишо, пиши: Печу ботане однијела жена с Баљака, ја је знам!“

Петар је био мудар и није хтио да се име ове муштерије коју добро познаје повлачи по књигама дужника чиме је заштитио и њега и себе. У то вријеме све је мирисало на рат. Требало је већ тада мислити шта послије тог зла.

Међутим, јутро слободе 1944. године нису дочекали неки угледни трговци и занатлије у Билећи. Платили су главом од дужника записаних у књигама.

Петар је жив и здрав дочекао ослобођење. Претуривши толике године живота у политици, трговини, борећи се за власт и против власти, Петрова порука младима гласила је: „Курвај се, коцкај, пиј… (за дрогу није знао), али политиком се никад немој бавити.“


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар