• Прије Другог свјетског рата Билећа је имала двије врсте грађана: господу и сељаке.

Сељаци су живјели на селу а господа у граду. Послије рата ствари су се искомпликовале па се и на селу нашла господа. Називали су их кулацима и нису се добро провели у том историјском тренутку. Ситуација са господом нарочито се замрсила кад су поједини другови послије рата одбацили своје другарице и као дио ратног плијена поженили се кћеркама бивше господе. Било је и отпора.

Познатој дами из билећке господске трговачке куће у замјену за смањење вишегодишње затворске казне њеном оцу, коју је издржавао као државни непријатељ у затвору Фоча, нуђен је брак с једним од уважених другова, што је она одбила пркосећи тадашњим уцјењивачима штитећи на тај начин част свога оца, свој понос и господски интегритет.
Остатак предратне билећке господе могао се након рата препознати једино по шеширима које су задржали као дио гардеробе а не као конкуренцију “титовкама”.

Нестали су дућани са фирмираном гардеробом, јер је у рату све опљачкано. Приватне радње су угашене, а први знаци нове моде јавили су се тек крајем педесетих када су почеле да ничу продавнице одјеће “Вартекс” и продавнице опанака, тениски, чизама и ципела “Борово”.

Било је то вријеме у коме су сви словили као другови и другарице, али није било једноставно свештеника ословити са “друже прото”.

Још се памти виц о томе како је Мика Шпиљак, некадашњи предсједник Владе Југославије, приликом аудијенције код папе на његову љубазност “Поздравите госпођу” узвратио: “Поздравите и Ви своју!” Изненађеној пратњи се оправдао: “Па нисам могао рећи другарицу, ипак је то папа!”

А данас? Умјесто другова вратила се господа. Неко нам је намјестио ситну превару. На томе дугом путу нестали су неки атрибути господе.

Сада је свако господин, било да живи на селу, било у граду. Међутим, у Билећи још увијек постоје потомци пријератних господских породица које су тај статус фамилијарно задржале, без обзира на то што су изгубили иметак.

Они су сачували достојанство подносећи ударце којима их је живот овдје шибао. И данас одолијевају јефтиним кинеским крпицама које се нуде на свакоме мјесту под овим небом. И у градском гробљу прекрасни мермерни споменици толико су нагрђени кичастим пластичним цвијећем свих боја те се стиче утисак да су људи изгубили сваку мјеру уобичајеног господског манира.

Сјетих се некадашње комшинице, предратне госпође козметичарке, с помадама за вјечну младост. У ормару је чувала плишане вечерње хаљине, а у резбареној кутији преостали накит јер је већину тога замијенила у вријеме прве појаве динара. Данима је живјела од успомена протеклог времена, све док беспарица није пресрела чежњу. Са сјетом је причала о светосавским баловима који су се одржавали сваке године поводом Савиндана.

За балове су се припремали током цијеле године. Поред европских модерних хаљина ту су присуствовали многи у народним ношњама. Дјевојке су држале лепезе а на посебној свиленој пантљици привезану књижицу у коју су исписивале редослијед игара и имена каваљера којима су коју игру обећале. Биле су то прилике да се дјевојке надмећу у грациозности, вјештини покрета и елеганцији. Биле су то гламурозне и помпезне церемоније.

Из фото-атељеа Дедијера: Билећка господа с почетка двадесетог вијека

КОЛОВОЂА

Посебан миљеник тадашње вароши коловођа на светосавским баловима био је млади учитељ и велики српски родољуб Лука Стијачић Брада, који ће стасати у великог учитеља и просвјетитеља. Био је пријатељ краља Александра Карађорђевића. Када су 1935. године италијански фашисти отпочели империјалистички поход на Абеснију, Лука је послао телеграм цару Хајле Селасију у којем је изразио жељу да његова војска побиједи агресора. Остало је записано да је посљедња светосавска академија у Билећи одржана уочи Савиндана 1914. уз успјешно извопђење Балканске царице уз учешће врсних глумаца аматера: Николе Мијановића, Косте Милошевића, Сава Хамовића, Војислава Гаћине, Богдана Мијатова, Славке Кокољ, Даринке Џомбе, Славке Димић, Савете Папић и других бројних глумаца.

Данас смо у ситуацији да морамо разликовати господина од Господина. Овог посљедњег красе достојанство, култура понашања и изржавања, пристојност у опхођењу, дијалог, разумијевање… Треба имати среће па срести таквог господина. Колико ће требати генерација да прође да се добије такав производ да би се из опанка ускочило у лаковане ципеле или како се у вријеме другова говорило “ципела бечка а нога грмечка”. Ипак господа постоји, и они су бољи дио нас, оно чему треба да свакодневно тежимо.