Билећка трилогија: Дописнице са Титовим ликом

  • Најчешћа дописивања у то вријеме била су путем  дописнице с Титовим ликом. Плаве коверте су указивале на службену пошиљку, а бијеле су се користиле искључиво за љубавна писма. Али није их било често у продаји.

trilogija

У књижарама су се понекад могле наћи бијеле коверте „елегант“, које су биле у паковању по 12 комада, од финог папира за писање, у чијем се заглављу с десне стране обично налазио цвијет јоргована или руже.

Након ослобођења и успостављања нове власти у Билећи је прорадио поштански, телефонски и телеграфски саобраћај. Пошта и главна телефонска централа у почетку су биле смјештене у приземљу куће  у главној улици.Први телефониста била је Ксенија Биберџић, стасита, лијепа и комуникативна дјевојка, природно пријатног гласа, који је, са доста умјешности и шарма, допирао и до најудаљенијих мјеста успостављајући везе између знаних и незнаних.

Касније је премјештена у Селимовића кућу на Мери, гдје се задржала неколико година. Пошта је имала шалтере за писма, пакете и вриједносне пошиљке. Разносача пошиљки није било па су се дијелиле сваким даном послије 16 часова  на поштанском шалтеру. Ту би се окупили знатижељни, а највише је било нас дјеце.

Најчешћа дописивања у то вријеме била су путем  дописница с Титовим ликом. Плаве коверте су указивале на службену пошиљку, а бијеле су се користиле искључиво за љубавна писма. Али није их било често у продаји. У књижарама су се понекад могле наћи бијеле коверте „елегант“, које су биле у паковању по 12 комада, од финог папира за писање, у чијем се заглављу с десне стране обично налазио цвијет јоргована или руже.

Пошиљке су адресоване тинтолаписима (мастиљаве оловке) које су обавезно употребљавали у рачуноводственим пословима, а и у школама за писмене задатке.

Прве хемијске оловке добили смо од родбине из Америке педесетих година и само су их ријетки појединци посједовали. Било је и коверата намијењених за изразе саучешћа

tito 1

Факсимил дописници с Титовим ликом која је дуго била у употреби као једини образац дописивања.

Пошта је имала своје монтере који су радили на одржавању поштанских линија. Дуго времена радили су у својој одјећи. Међутим, како се Пошта почела модернизовати, и они су, као припадници државне службе, добили прве једнообразне униформе. Међу њима познавао сам Трипа Табаковића са Торича. Био је висок, кошчат и имао је велике бркове. Видјевши га у новој униформи и капи са шилдом, на којој је била црвена звијезда петокрака, а на њој златним словима исписано ПТТ, ми смо то превели као: „Поштар Трипо Табаковић“. У почетку сам помислио: Баш фино, сада и поштари имају своје иницијале на капи.

Послије тога сретнем другог монтера, обученог као и Трипо и са истим иницијалима. Помислио сам да је замијенио капу. Сутрадан их сретнем обојицу са истим капама и иницијалима. Стид ме било да их питам што су узели иницијале Триповог имена и презимена, па сам се код старијих распитивао и сазнао да је та сличност била у ствари производ моје заблуде.

tito 2

Билећа с почетка двадесетог вијека

 

Пошта је стизала два пута дневно возом на жељезничку станицу, у подне и предвече, гдје су сачекивани возови из Требиња и Титограда. Станична зграда подигнута тридесетих година прошлог вијека била је најпрометније овдашње мјесто. Поред ње су се даноноћно

смјењивали  путнички  и теретни возови, локомотиве се окретале преусмјеравајући правац кретања, путници су пунили боце водом, а у станичном бифеу Николе Лучића окрепљивали су се химбером од малина, а точила су се и жестока пића.

Сва та дешавања одвијала су се ван града јер је станица измјештена из градске вреве и била је „варош“ за себе. Ниједан воз није могао ући ни изаћи а да не прође контролни пункт – скретницу. Ту у кућици уз пољски телефон непрекидно је бдио човјек задужен да скретницом усмјерава возове на одређене колосијеке.

У сјећању су ми остали скретничар Милан Табаковић и његов брат Боривоје, чувар пруге, који је свакодневно обилазио одређену дионицу. Они су живјели у приградском насељу Мрежица, уз непосредну близину станице. Недалеко од њихових кућа често смо напасали краве, па смо били у прилици да упознамо сву љепоту домаћинског живљења. Гледали смо како у слободно вријеме ору, копају, сију и жању, како с коњима вршу пшеницу и на вјетру просијавају остатке сламе. Била је то права сеоска идила у друштву честитих домаћина.

tito 3

Усмјеравање возова скретницом на шест колосијека билећке жељезничке станице.

Човјек који је сваког дана у 11,30 и 16,30 преузимао писма, пакете и друге поштанске пошиљке звао се Војко Ковачевић и био је стална веза града и станице. Имао је коња Мишка и мала запрежна кола са дрвеним платоном на четири дрвена точка обложена металним оквирима. Платон је био толики да није могао примати путнике. И тако сваког дана, па и недјељом и празником, Војко је предано радио свој посао уз пјесму која је, уз топот Мишкових копита, хармонично одјекивала билећким улицама.

Слободан Вујовић Цуцо свој надимак је добио управо због Војкових кола. Док је био мали, често се качио за његово запрежно возило, а чим би га овај угледао, викао би: „Цуцо, Цуцо!“

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

Оставите коментар