• Тек почетком рада Школе резервних официра (1957) Билећа поприма нове облике културног, спортског и забавног живота.

Стижу бројни глумци, музичари, режисери, фудбалери, с којима се одмах успоставља тијесна сарадња. Билећа убрзо постаје центар културних и спортских догађаја. Тих дана у “Гаћиновићу” познати београдски глумац и режисер Војо Мирић режира “Сеоску учитељицу” у којој главну улогу тумачи Илинка Кека Дунђеровић, ученица четвртог разреда гимназије, а на даскама билећке позорнице одјекују кораци “Шпанске игре број два” у извођењу Душка Трнинића, првака југословенског балета. Ђуза Стојиљковић, познати београдски глумац, тада популарном пјесмом “Ноћас нису сјале” мамио је уздахе Билећана и Требињаца у препуној сали кина “Побједа” уз пратњу Гарнизоног оркестра у којем су били познати трубачи, кларинетисти, бубњари и све што је у то вријеме било врхунско у југословенској џез и забавној музици.

Билећка позоришна сцена тих мјесеци врвјела је познатим глумцима. У разним приликама смјењивали су се Љуба Тадић, Реља Башић, Душко Јанићијевић, Ратислав Јовић, Миле Петровић… Они су били носиоци главних улога у позоришном комаду “Небески одред”, драмом у три чина, с којом су осим премијере и неколико реприза у Билећи обишли и сва већа мјеста у Херцеговини. Билећа је у то вријеме била у центру културних збивања с обзиром на привремено присуство елите југословенског глумишта.

Забавни живот постаје све разноврснији. Гостују позоришта из Мостара и Никшића. Ансамбл “Ладо” из Загреба запалио је и одушевио препуну салу извођењем народних пјесама и игара. Филмски репертоар бива све квалитетнији јер је и бројна публика с већим прохтјевима. Тога љета велики концерт у Гарнизону приредили су Тереза Кесовија и Миро Унгар. Завидно је било бити тада у Билећи.

Суморне и монотоне суботе и недјеље у којима смо се некада убијали од досаде сада су се претвориле у праве празнике радости, пјесме и весеља. Све кафане и гостионице раде, рекло би се иглу да бациш, нема гдје да падне. Хотел и преноћишта су свакодневно попуњени, те се у граду тражи слободан кревет. Билећа је узаврела и атмосфера у њој је велеградска.

Размилило се мноштво питомаца по градским улицама и трговинама. Купују се четке, креме, сапуни, цигарете, жилети. Пред Поштом дугачак ред. Чека се слободна телефонска кабина. Неки су одлучили да послијеподне проведу гледајући филм у “Побједи”. Многи су одшетали до жељезничке станице да дочекају најављену посјету или да у станичном бифеу прекрате вријеме. Пред фотографском радњом редови војника. Сви су жељели да се сликају за успомену из војске. Ахмет Кораћ, фотограф аматер, већ је у касарни организовао фотографисање. Једина сластичарница била је под правом опсадом, у реду се чекало слободно мјесто.

Билећа тада није имала довољно кафана и гостионица да би задовољила потребе ових људи, њених привремених суграђана, као што је био случај у вријеме старе југословенске војске када су овдје грађени хотели и кафане са билијар-салама, када су из Пеште и Беча ангажовани музичари, пјевачице и плесачице за потребе тадашњег официрског кадра.

У Брацовој кафани све је узаврело од пјесме, пића, жена и весеља: Душко Јанићијевић, глумац Југословенског драмског позоришта, на столу рецитује стихове “Ходи, друже, да те питам / коме њене руке машу” уз пратњу гитаристе инжењера Бранка Јефтића. За сваким столом монотону сивомаслинасту униформу разбијају свјеже боје хаљина њихових дјевојака и жена.

У том колориту осјећа се мирис дима и нафталина. Кафана је на ногама! А Брацо, точи ли точи! Само повремене посјете дежурног официра и његове пратње потврђују да је све под контролом. У Гимназији игранка. Свира мали војни оркестар са чувеним југословенским кларинетистом Словенцем с надимком Сос, а пјева популарни Ђуза Стојиљковић.

КНЕЗ ИВО ОД СЕМБЕРИЈЕ у извођењу КУД-а “Владимир Гаћиновић” 1954. године.Стоје: М. Попадић, М. Чомић, Љ. Гњато, Ж. Јањић, Р. Џелетовић; средњи ред: А. Кресо, Л. Капор, П. Бабић, Б. Кокољ, Ф. Капичић;сједе: А. Звиздић, М. Гњато, Ђ. Јањић, М. Вуковић.

 
Зима која је овдје доста блага те године није била наклоњена питомцима. Било је хладно и вјетровито са снијегом и обилном кишом. Многи од њих тражили су предах у топлим просторијама у “Гаћиновићу” и ту режирали поједине представе, обучавали нас у свирању гитаре, или су уређивали сцену за поједине представе. За нас Билећане то је била изузетна атмосфера у којој су се стварала нова пријатељства. Једно такво пријатељство с академским сликаром Светом Ђурићем, који је радио декор за сцену “Сеоске учитељице”, одвело ме у мају 1958. у Београд, што је на крају и опредијелило мој будући животни пут.

Прије поласка у Београд у просторијама “Гаћиновића”, гдје су спремали позоришни комад, Љуба Тадић, првак Југословенског драмског позоришта, тадашњи питомац Школе резервних официра, прилично завидно ми је рекао: “Е да сам сад у Београду па да седнем у хладовини београдске кафане и попијем хладно пиво да ми језик одрвени.”

Забаве су трајале до касно у ноћ, док важи војничка дозвола. Било је то вријеме које је тешко ријечима описати, то је требало доживјети. Ова мала херцеговачка варош захваљујући својим новим становницима обиљежавала је суботе и недјеље на велеградски начин.

Остали дани у седмици за ове нове становнике били су дани искушења на стрелиштима Златишта, Дубовца, Торича и других кота и полигона. Тих шест мјесеци дружења с питомцима брзо су прозујали и испраћени са доста сјете и драгих успомена.

Било је и оних којима су дани проведени у билећкој касрни остали у најљепшој успомени. Стога је Боро Граховац својевремено написао пјесму “Успомена из војничких дана”:

Да се сликам иш’о сам у град
Да из војске имам успомену,
Бијах војник у Билећи млад,
Сретосмо се на љутом камену.

Шетајући дугим улицама
Од језера до Матов’ана
Родила се љубав међу нама,
Успомена из војничких дана.

Пели смо се на Коло баљачко,
Сликали се сред Баљачких страна.
Ја понесох срце дјевојачко,
Успомену из војничких дана.

На камену блиста панорама,
Гледамо је ја и моја Стана
Док сјећања навиру у нама,
Успомене из војничких дана.

Забавни оркестар КУД „Владимир Гаћиновић“шесдесетих година прошлог вијека