Билећка трилогија: Цигарета може главе да ме кошта

Билећка трилогија: Цигарета може главе да ме кошта

  • Студенте сам некако провукао преко отока, отишли су након три мјесеца кући и било ми је много лакше.

trilogija2

О томе су одлучили негђе тамо, али прижељкујем да су и моји извјештаји нешто значили. Коначно, поставих глупо питање:

– Откуд ти? – и одмах виђех да сам лупио, а он се уснама једва насмијеши и очима одговори. Могло се закључити да је његово присуство овђе сасвим  очекивано. Још смо тренутак ћутали.

– Како могу да ти помогнем? – није моје да причам о разлозима ако то сам не инсистира. То је било потпуно јасно собним старјешинама, а знао сам и како се тамо исповиједало.

Capture

Најтраженија затворска роба

 

– Цигар – проговори, а мене као да муња погоди. Знао сам да је страствени пушач, пушио је суво храстово лишће, правио је „кубе“, како је знао рећи, а како да му дам када је строго забрањено. Цигар може да ме кошта главе. Смијем да му дам да пуши док се исповиједа, али да носи, а сигурно је то тражио, иако није реко, не смијем. Дао сам му да запали. Ставио је за ухо. Нијекао сам главом. Мораш овђе да пушиш, а могли бисмо и да попричамо.

Опет се насмијешио. Овђе за многе дана већ одавно нема, а мрак је пун оних који су отишли. Знао сам да за сада немамо о чему. Цигар је био једини разлог посјете. Или је нешто друго од чега је одусто кад ме је угледо? Не знам.

– И зет ти је са мном – рече као успут, иако је знао да ће ме то погодити. Знао  сам да је од велике приче, што на уму, то на друму, и природно је да амо доспије. Нисам коментарисо. А Пеку је стало само до цигара. Шта да упишем у извјештај? Управо то. Кажем му:

– Добро. Ево ти кутија, ако те уфати собни, реци да сам ти ја дао, другоме никоме, поготово мом зету. Раструбиће свима, а онда више неће бити ни мене ни цигара.

Кутију је ставио у џеп и изашо без ријечи.

Након десетак дана појавио се и зет. Пошто сам га очекиво, није било изненађења. Пеко га је већ на неки начин најавио.

– И ти? – рекох. Виђело се да нисам изненађен.

– И ја – рече помирујуће.

– О чему ћемо овђе нас два?

– О цигарима – опали ми шамар. Значи Пеко му је реко. Увијек је истину говорио и мого сам претпоставити да ће и у овом случају. А како би мого и да сакрије? Звали смо их Пеко и Павле, задиркивали их, ко бива у њих смо гледали ко у свеце.

– Нестало – велим.

– Како нестало? – видљива је невјерица код зета, а онда сагну главу:

– Хм, знам. Добро, онда да идем – лагано се подиго и крено према вратима.

Прећуто сам. Изашо је.

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина