Билећка трилогија: Цигарета може главе да ме кошта


  • Студенте сам некако провукао преко отока, отишли су након три мјесеца кући и било ми је много лакше.

trilogija2

О томе су одлучили негђе тамо, али прижељкујем да су и моји извјештаји нешто значили. Коначно, поставих глупо питање:

– Откуд ти? – и одмах виђех да сам лупио, а он се уснама једва насмијеши и очима одговори. Могло се закључити да је његово присуство овђе сасвим  очекивано. Још смо тренутак ћутали.

– Како могу да ти помогнем? – није моје да причам о разлозима ако то сам не инсистира. То је било потпуно јасно собним старјешинама, а знао сам и како се тамо исповиједало.

Capture

Најтраженија затворска роба

 

– Цигар – проговори, а мене као да муња погоди. Знао сам да је страствени пушач, пушио је суво храстово лишће, правио је „кубе“, како је знао рећи, а како да му дам када је строго забрањено. Цигар може да ме кошта главе. Смијем да му дам да пуши док се исповиједа, али да носи, а сигурно је то тражио, иако није реко, не смијем. Дао сам му да запали. Ставио је за ухо. Нијекао сам главом. Мораш овђе да пушиш, а могли бисмо и да попричамо.

Опет се насмијешио. Овђе за многе дана већ одавно нема, а мрак је пун оних који су отишли. Знао сам да за сада немамо о чему. Цигар је био једини разлог посјете. Или је нешто друго од чега је одусто кад ме је угледо? Не знам.

– И зет ти је са мном – рече као успут, иако је знао да ће ме то погодити. Знао  сам да је од велике приче, што на уму, то на друму, и природно је да амо доспије. Нисам коментарисо. А Пеку је стало само до цигара. Шта да упишем у извјештај? Управо то. Кажем му:

– Добро. Ево ти кутија, ако те уфати собни, реци да сам ти ја дао, другоме никоме, поготово мом зету. Раструбиће свима, а онда више неће бити ни мене ни цигара.

Кутију је ставио у џеп и изашо без ријечи.

Након десетак дана појавио се и зет. Пошто сам га очекиво, није било изненађења. Пеко га је већ на неки начин најавио.

– И ти? – рекох. Виђело се да нисам изненађен.

– И ја – рече помирујуће.

– О чему ћемо овђе нас два?

– О цигарима – опали ми шамар. Значи Пеко му је реко. Увијек је истину говорио и мого сам претпоставити да ће и у овом случају. А како би мого и да сакрије? Звали смо их Пеко и Павле, задиркивали их, ко бива у њих смо гледали ко у свеце.

– Нестало – велим.

– Како нестало? – видљива је невјерица код зета, а онда сагну главу:

– Хм, знам. Добро, онда да идем – лагано се подиго и крено према вратима.

Прећуто сам. Изашо је.

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар