Билећка трилогија: Цеста


Чезнем да видим старе билећке куће,
да прошетам главном улицом,
да дубоко удахнем ваздух
и осјетим мирис испуцале земље и спржене траве.
Над Билећом је најљепше плаво небо.
Чезнем да осјетим мир,
сигурност и топлину херцеговачког камена.

trilogija

Тако је прије десетак година писала једна од кћерки покојне Анђелке Самарџић, рођене Билећанке, које већ годинама живе далеко од роднога краја. Не знам због чега, али ове ријечи и мене желе да врате у мислима и сјећањима да тај осјећај споре пролазности живота напишем тамо гдје сам прије више од пола вијека провео најљепше дане свога дјетињства и ране младости. Без обзира какви су били услови живота, свако дјетињство и младост остају у најљепшим успоменама. Зато и желим, као дужник завичају, да сачувам адресу гдје сам се родио и започео свој животни пут.
То је доба које сваки човјек само једном доживи, а носи га цијели живот у сјећању. Можда и због тога што ми се сада живот отима, а тад је трајао. Данас је вријеме трчање, јурњава. Живот је све бржи. Људи не знају куд су пошли, али знају да немају времена. Једе се брза храна, читају се само наслови у новинама. У библиотекама нико не чита обимне романе писане ситним словима, довољна је СМС литература. Најтеже је онима за које је вријеме новац. Неко је негдје написао једну ироничну реченицу: “Живот одузима људима страшно пуно времена.” И кад размишљам о прохујалом двадесетом вијеку, онда кажем: Живот је дугачак ако човјек не јури вријеме. И ја сам, седамдесет година касније, схватио да више немам времена и зато желим да напишем нешто што ме веже за најдужу улицу и њене камене куће, тротоаре, дрвореде, стамене људе, трговине, кафане, дјечије игре, јутра и вечери гдје сам провео незаборавно дјетињство, ту гдје је моја младост расипала снагу. У тој младости налазио сам довољно заноса, снаге и стрпљења, и тад ми је живот трајао и изгледао лијеп. То више нису само успомене које ме понекад дотакну – то је дио живота кога се увијек радо сјећам.
Живио сам у најдужој улици, или како су је некад звали Главна цеста, која се кроз Билећу савија у облику лука. На средини ове мале вароши цеста се рачва па се десним краком враћа ка лијевом и чини правоугли троугао. Некад је ту био празан простор кога су звали Калајев трг. Овај простор већ је поодавно попуњен каменим фасадама зграда и данас се назива Обилића вијенац.
На крају овог трга била су и остала четири значајна објекта, нијеми свједоци неповратно прохујалог времена. Два духовна: Црква светог великомученика Лазара и косовских јунака, затим градска џамија, и два материјална: градска чатрња и некадашње пазариште.
Остало је записано да до окупације Босне и Херцеговине ова варош није имала више од три дућана. Након окупације повећао се број кућа и дућана јер су се осим доградње војничког логора у околини градила многа војничка утврђења, тако да је трговина била веома жива.

cesta

ЦЕСТА – Ту је започела прије стотину година с првим трговинским радњама и гостионицама да би годинама мијењала своје камене фасаде

 

Почетак и крај ове улице означила је Аустрија. На почетку је изградила Павиљон, на средини Општину и Жандармеријску станицу и на крају улице Суд са затвором, тако да су с њене обје стране као опомена ницали симболи власти.

И назив улице годинама се мијењао, као и власт, да би се данас звала улица Краља Александра. За неке је она почињала од Павиљона и Општине уз благу страну до Обилића вијенца, а одатле низа страну до Суда, уколико се иде од југа према сјеверу.
Колико је била важна и незаобилазна, понекад се чини да је почињала са извора Требишњице, а завршавала се на гробљу у Подосоју.
Куће су ницале с лијеве и десне стране ове улице, негдје у низу, а негдје на осами, за разлику од Попарине стране гдје су куће углавном с лијеве, западне стране. Грађене су од клесаног камена, а и оне малтерисане такође су камене. Већина их је била на спрат. Стога је поглед на ове камене куће уливао људима поштовање према фино клесаним каменим блоковима који су били израз осјећања моћи оних за које су их градили. У то вријеме ова варош је живјела чудним животом, а такав начин живљења у овој улици траје и данас.

glavna

ГЛАВНА УЛИЦА – Колико је била важна и упечатљива, чинило се да је почињала са извора Требишњице, а завршавала код гробља у Подосоју. И данас је незаобилазна, иако је град добио нове градске улице и тргове

 

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар