Билећка трилогија: Чекаоница страха – Зашто је заобишла Херцеговину


  • Сљедећег мјесеца обишао је Херцеговину, у јулу сјеверозапдни крај (Травник, Јајце, Бихаћ, Гламоч) и тако се у августу запутио на сјевер, низ ријеку Босну, преко Жепча, Маглаја и Добоја до Дервенте.

trilogija
Иако је и њу исчекивао нису се срели, разлог је био друге природе.јер су јој намјеру претекли други наредни догађаји.
Вративши се одатле на ушће Усоре, одлучи да отпутује тузланском жељезницом, мада су тад већ сваког дана стизале вијести о чудном понашању незване гошће. Заноћи у дотрајалом „дрвеном хотелу“ у Добоју, сличном онима у другим мјестима куда је путовао, само што је овдје имао собу непосредно уз клозет, па је током ноћи осјећао мирис карбола. Увече су га упозоравали да одустане од пута и промијени маршруту. Али он није марио за њихове упуте, јер то што о њој причају сматрао је да се не односи на њега. Наредни дан освануо је суначан, без иједног облачка. Чим је јутарња магла подигла своје бјеличасте завјесе у овој котлини на ушћу ријека Босне, Спрече и Усоре, он је без колебања и пун веселих мисли кренуо на жељезничку станицу гдје је купио возну карту за Тузлу. Сам је на станици чекао воз, који је требао стићи по њега. Та самоћа није му баш пријала.
Воз је убрзо стигао. А онда, на његово велико изненађење, дочекала га група чиновника и жандара, које раније није видио јер су се били скупили иза његових леђа. Као да су чекали неког монарха, мислио је у себи. Недостајале су још само заставе и музика.
Међутим, званично поздрављање било је тихо и једнако за све путнике. Сви су били позвани, боље речено прозвани, да најприје пријеђу у чекаоницу. При томе се интересовање за циљ и тајанственост пута сваког путника испољило на тако дирљив начин, да нико није одолио, него су сви радо све казали, а неки и документима потврдили.
Међутим, ни у овом није било ништа нарочито. У окупираној земљи, каква је Босна била, вршили су се слични обреди по пропису у многим станицама, и то веома често.
Али кад су сви ишчезли у чекаоницу треће класе и кад су се за посљедњим затворила врата, до њега је допрла ријеч „карантин“. И ту задрхта. Кроз његово тијело прођоше жмарци. Пође према прозору чекаонице, обриса руком замагљено стакло и с невјерицом гледа унутра. Чудан призор. Из гомиле путника изводе једног по једног и подвргавају га не баш пријатној процедури.

BILECKA 00

Стара жељезничка станица Добој мјесто чекаонице страха

Изабраног би стављали поред човјека који је имао скривену кутију, а у руци је имао шлауф. Из тога шлауфа прскао је млаз течности као снажни пљусак, а несрећна жртва није смјела употријебити свој кишобран. Извођење је личило на обуку ватрогасаца пред којима је путник представљао запаљену кућу. Само што је „ватрогасац“ стајао на мјесту, а „кућа“ је морала да се окреће, по наређењу.
При том наређење није давао „ватрогасац“, него срески љекар. Говорио је њемачки, али је умио да псује и гунђа на матерњем језику.Насупрот њему стајао је као скамењен прислонивши нос на стакло и гледајући у чекаоницу. Тако је већ сасвим био заборавио на воз. Одједном се разлеже писак локомативе.
Шчепа свој пртљаг и пожури да ускочи у воз.
Али наједном помисли: Кад се буде враћао из Тузле, задесиће га оно што и остале. И у том тренутку напусти га дотадашња куражност. Отишао је на благајну да му замијене карту и вратио се у Сарајево. Била је то неумољива пошаст, звана к о л е р а, која је по Европи чинила страшни помор.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар