БИЛЕЋКА ТРИЛОГИЈА: Чаша препуна жала

  • Најчеше би одсјео у башти хотела „Требишњица“. Ту би у хладовини багремова уз чашу пића лагано у мислима окретао листове свога календара на протекле дане и године. Пребирао је своја сјећања као да тражи дјетелину са четири листа. Затим би миловао чашу, према којој је имао нескривено поштовање, испијајући жал за бурном младости и тражећи утјеху због неостварене љубави.

vojo-nova1
Његова мајка никад није благословила љубав с прелијепом Папићевом, те су у крилу себичности умрле двије искрене љубави.

Четрдесет осма година прошлог вијека била је бурна, земља се обнављала па су у Билећи формиране омладинске радне бригаде за изградњу пруга и саобраћајница широм Југославије. Национално мјешовите бригаде нису се свидјеле многим породицама, поготову оним из којих су се тражиле дјевојке као добровољци, па је стваран одређен отпор. Због тога су вршени неумољиви политички притисци за што масовнији одлазак, тако да је одзив напослијетку постао све више „добровољан“.

Бригаде су свечано испраћане, а још свечаније дочекиване јер су биле двоструко ударне, а остајале су и преко устаљеног рока. Били су то незаборавни тренуци поноса и тријумфа младих, када се уз печеног вола у парку под багремовима славио ударнички рад.
Пјесмом су прозивали команданта:

Команданте црна ока,
Остали смо преко рока!

vojo

На крају ове улице смјестила се занатска радња Пере Лучића

И тако уз пјесму и игру весеље се отезало до касно у ноћ. Ударници су стицали привилегије, неко би добио посао, а сви су добијали карту за појачану исхрану. Ове радне акције имале су за циљ стварање братства и јединства међу младима из цијеле Југославије што се дуго одржало на жељеном нивоу. Склопљени су многи мјешовити бракови. Тако замишљен пројекат није могао да издржи први јачи друштвени потрес заједничке нам домовине на почетку деведесетих година.. Почело је да пуца управо по том шаву.

Многи су свакодневно облачили омладинску униформу, јер боље одјеће тада нису ни имали, па се стицао утисак да је читав град униформисан.
Само би недјељом својом пријеподневном шетњом ову униформисану средину освјежио мајстор Перо Лучић, вјечити нежења, власник самосталне столарске радње.

Обучен у свијетлоплаво одијело, копчано на два дугмета, са широким реверима и беспријекорно испегланом кошуљом, шеширом, краватом и плитким лакованим ципелама практиковао би пријеподневну шетњу градом. Послије би најчешће одсјео у башти хотела „Требишњица“. Ту би у хладовини багремова уз чашу пића лагано у мислима окретао листове свога календара на протекле дане и године. Пребирао је своја сјећања као да тражи дјетелину са четири листа. Затим би миловао чашу, према којој је имао нескривено поштовање, испијајући жал за бурном младости и тражећи утјеху због неостварене љубави.
Његова мајка никад није благословила љубав с прелијепом Папићевом, те су у крилу себичности умрле двије искрене љубави. Господски углађен, боемски расположен, остао је вјеран својој првој љубави. И чаши. Често је уз чашу знао заплакати, али и запјевати. Уживао је у својој омиљеној пјесми:како би га мисли одвеле у далеку Америку у загрљај својој неоствареној љубави..

Пратим бајну зору
Како дивно сја,
Без драгана свога
Остајем сад ја.
Отишо ми драги
У далеки крај
Кроз албанске горе
У туђ завичај.
И поздрав ми шаље
Сјећај ме се ти,
О јесенских дана
Састаћемо се ми.
Миловању нашем
Неће бити крај,
Зора ће нас наћи
Баш у загрљај!

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар