Билећка трилогија: Чаролије


  • Како је пулсирао живот у овој малој херцеговачкој вароши педесетих година прошлог вијека. Због чега је пропала најaвљена посјета Карл Малдена Билећи.

vojo nova

Билећка свакодневица педесетих година прошлог вијека није могла да прође а да у њој не учествују фризери и брице у чијим радњама се двевно највише размјењивало информација. Била је ту државна бријачница, смјештена на Обилића вијенцу, а касније су отворене и прве двије приватне – Абаза и Сутка Хаџића, непосредно уз Томанину кафану, те Мухарема Хаџића на Обилића вијенцу. Када се расформирала државна бријачница, отворене су самосталне бријачке радње Љуба Стијачића, Хида Шеховића и Шефка Шехуте Хаџића.

Брицо Љубо Стијачић био је један од угледних Билећана, који је важио за изврсног мајстора свог заната, а дао је значајан допринос културном животу Билеће тога времена.

Начитан, са израженим смислом за глуму, сам је поставио и режирао многе драме и комедије, а често је био и носилац главних улога. Уз његово присуство прикраћивали смо досадне јесење и зимске дане на пробама у КУД-у „Владимир Гаћиновић“.

Пекара је била државна и у почетку ју је водио Але Звиздић. Осим државног предузећа „Столар“ биле су и приватне столарске радње Лаза Капора, Мушана Вилића и Пера Лучића. Обућарску радњу држао је Никола Миљановић, а послије њега обућу су поправљали обућари из Требињске задруге, предвођени мајстором Пером. Златара, урара и оптичара у то вријеме није било. У Билећи су биле двије ковачке радње, Бајра и Рамиза Ковача, у којима су се израђивале пољопривредне алатке, откивали косијери, мотике, српови, лопате, косе, сјекире, плугови, раоници, затим калиле потковице и поткивали коњи. Билећа је имала и Задружни шнајдерај у коме су били познати кројачи Милан Радмиловић, Бајро Чамо и Аника Јањић. Посебно су се у то вријеме кројила и шила одијела од сукна у кројачкој радњи Жарка Милошевића.Били су то уникатни мајстори. Метражну текстилну робу, ботану, глот и штоф, продавао је предратни газда и трговац Тале Шеховић, а богат избор женске одјеће могао се наћи у државној продавници коју је водила Ксенија Самарџић.

Capture

Билећа педесетих година прошлог вијека

Фотографску радњу држао је Мишо Попадић у некадашњем атељеу Вида Дедијера. Градско купатило било је смјештено у Соколани и радило је једном седмично. Имало је туш-кабине, а вода је наизмјенично била час топла, час хладна.

У кући Сенке Самарџић била је организована производња сода-воде, кабезе и крахера. Сода је пуњена у плаве и бијеле стаклене сифоне од пола и два литра и била је незамјењива у угоститељским објектима и домаћинствима.У то вријеме није се знало за киселу воду па је сода вода знала да поправи и најгоре вино.Шприцери су били незамјењиво пиће.

Осим градске амбуланте Билећа је имала и апотеку којом је руководио брачни пар Шефко и Лада Хабул. Прву приватну ординацију крајем педесетих отворио је војни љекар др Пистотник.

Градска библиотека, са прилично оскудним књижним фондом, била је смјештена у згради кина „Побједа“ и имала је четрдесетак сталних чланова, не рачунајући ученике.

Изостао дочек Карл Малдена

Билећа је имала Срески суд, а први предсједник био је угледни грађанин и првоборац Халид Чомић. Кажу да се свака расправа пред судом због увреда, развода, свађа око међа, насљедстава, уз његово присуство завршавала помирењем. Адвоката није било, а послове писања тужби, жалби и других поднесака обављао је општински писар Прока Тешановић. Најобимнији дио послова Суда, грунтовницу и катастар, водио је Лазар Самарџић, један од угледних и образованих Билећана тога времена. Често је пресједник Халид у шали знао рећи Лазару: „Хајде направи неку грешку па да је ја исправим“, причао ми је своја сјећања Лазарев син, проф. Ђорђо Самарџић. Скоро до посљедњег дана виђен је у шетњи билећким улицама. И тако је Лазар доживио дубоку старост, 95 година, а његова супруга Косара 94. Родбинска увезаност породица Самарџић, Стијачић, Ивковић и Кокољ представљала је тада веома широку родбинску везу и увелико је утицала на ондашње прилике и допринијела развоју Билеће. Довољно је споменути податак да је баба Васа Кокољ, мајка Брана и Косаре, родила 21 дијете. Чудна нека генетика пренијела се и на данашње потомство тих породица, тако да је за многе граница живота била изнад осамдесет година. За Лазара је везана још једна необична функција, која му је била повјерена средином шездесетих година, да буде предсједник Одбора за дочек Младена Секуловића (илити Карла Малдена) у Билећи. Међутим, према сјећању његовог сина Ђорђа, из непознатих разлога до тог дочека није дошло.Тако је изостала и последња нада да се оствари дугодишња жеља да прошета билећким улицама и искаже своју љубав према Херцеговини постојбини својих предака.

Отворена је и прва сластичарница на Обилића вијенцу, а власници су били горанци с Косова. Током љета правили су сладолед, а снијег у харарима (ткане сукнене вреће) довозили су им сељаци из Сомине.

Молерско-фарбарске радове изводили су Мујачићи, чувени мајстори из Грабовица, а касније им се придружио познати билећки молер Есад Шеховић.

Capture 01

Билећке камене куће

14Кафана као судбина

Билећки мајстори умјели су обогатити дух ноћном животу, посебно у гостионицама. Један од њих, с надимком Демо, често је дане проводио поред шанка у гостионици „Јагода“ дочекујући и испраћајући муштерије, а кад би га тражили у радионици, говорили су да у „Јагоди“ градира пиће. Био је веома привржен гостионици те је многе ноћи у њој проводио. Једне прилике супруга му предложи да се мане кафане; чак му обећа да ће у кући створити амбијент гостионице и да ће она служити пиће, ако треба и запјевати, а он нека доведе друштво, само да је на очима породици. Он, за дивно чудо, пристаде на то. Тако једне вечери доведе друштво. Било је и пића и ића, пјесме и смијеха, и све је то трајало да поноћи. А кад се друштво почело разилазити, жена је била сва сретна што је успјела да га одвоји од кафане. Међутим, одједном се он поче облачити.

– Куд ћеш у ово доба? Зар ти није било доста забаве? – узнемирено ће супруга.

– Жено, све си добро спремила и било је фино, али ја сам научио да у ово вријеме промијеним гостиону – смијешећи се одговори Демо.

Билећа је имала и Базу за обнову и изградњу, коју су водили Ранко Шаренац и браћа Саво и Васо Вучковић, а ту су били и Абид Селимовић, звани Дедо, и Сава Вујовић, познате грађевинске пословође. Овај посљедњи био јe зидар и каменорезац, градитељ многих билећких камених кућа и надгробних споменика.Било је то вријеме у коме смо живјели за будућност и дочекали смо седамдсете године просперитета и благостања.Данас је то само сјећање.



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар