Билећка трилогија: Андрићеви конзули


  • Тада није било кафића. То је било доба са благим окусом романтике, или нам се тако чинило.

trilogija

И у Билећи и у Добоју генерацијама нас младих провинцијалаца отворили су нестваран свијет музике свирајући нам уз трубу, клавир, саксофон, виолончело, гитару, хармонику, што је за нас била и привилегија да их слушамо и тако упознамо бројне музичке инструменте. Отишли су својим животним стазама у далеки свијет и тамо изузетним талентом изборили своје мјесто и име у музичком свијету.

Било је то веома давно, још смо се као ђаци купали на Требишњици, крали дуње у дворишту Љуба Стијачића, када је у билећку варош стигла групица дивних момака предвођена нешто старијим капелником. Млади, у елегантним униформама војних музичара са сребрним ширитима на шапкама. Изгледали су нам као Андрићеви конзули када стигну у касабу. Као што то бива у таквим приликама, одмах су у нама пробудили знатижељу, али и страст за неку нову врсту музике.
Тада није било кафића. То је било доба са благим окусом романтике, или нам се тако чинило, уз понеко „другарице бирају“, и незграпни плесни кораци у Кукића кући, Дому ЈНА, Гимназији. На подијуму прави музичари, мали оркестар с мелодијама у џез аранжману. Ту су Владо Квака, Владо Црни, Звонко, Златко, Хари, Риле, Мирко, Лудвиг. Свирала се румба, бегин, свинг, енглиш, а неријетко и полка.
Ми смо се брзо с њима спријатељили, иако су поједини од њих преузели наше дјевојке. Толико смо их жељели у граду да нисмо могли ни бити љубоморни на њих, јер су били прави лафови и другари. Велики оркестар би недјељом или у дане државних празника увесељавао грађане дефилеом кроз град, што је изазивало посебну драж. Сваки пут би с прозора били испраћени погледима знатижељних дјевојака и гомилом дјеце која су се утркивала уз бубњара који је у посљедњем реду давао такт корачнице. Недјељом би за ђаке свирали матине у Гимназији, а суботом у Дому ЈНА или његовој башти. Многи су ту доживјели своју љубав, оженили се и наставили живот у другим гарнизонима.

Тадашњи Дом ЈНА осим љетне позорнице нудио је и друге садржаје забаве: модерна куглана, стонотениска и шах-сала и терени за одбојку. Ту у његовим раскошним салама попили смо прва жестока пића, дочекивали нове године и посјећивали плесне вечери. Да су ме и у наставку живота пратили војни музичари, потврдио је и мој долазак у Добој, гдје сам се опет крајем педесетих сусрео са једном од завршених класа младих војних музичара и провео неколико година у незаборавном дружењу. Ту су били: Есо, Андро, Ноле, Мирко, Макс, Вуле и многи други. И у Билећи и у Добоју ти музички заљубљеници поклањали су нове садржаје и нов духовни живот.

vojo

Група војних музичара испред билећког Дома ЈНА, 1956. године

И свако од њих био је добродошао. И сваки заслужује неку причу. У Билећи је то био чувени саксофониста Златко Вук, хармоникаш Роко или бубњар Владо Квака, а у Добоју млади Мостарац Есад Кресо који је своја музичка остварења редовно поклањао овом граду.

vojo 01

Некадашњи официрски павиљон, касније Дом ЈНА, а данас Центар за културу у Билећи

И у Билећи и у Добоју генерацијама нас младих провинцијалаца отворили су нестваран свијет музике свирајући нам уз трубу, клавир, саксофон, виолончело, гитару, хармонику, што је за нас била и привилегија да их слушамо и тако упознамо бројне музичке инструменте. Отишли су својим животним стазама у далеки свијет и тамо изузетним талентом изборили своје мјесто и име у музичком свијету.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар