БЕЗ МАСКЕ: СРБИ (НЕ) ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ!


  • Имала сам свега пет или шест година кад сам први пут прочитала пјесму Остајте овде, од Алексе Шантића. Још ми пред очима штрче они стихови…Сунце туђег неба. Ех, како може бити туђе небо, питала сам се тада наивно и дјетињасто. Питала сам се све док на ТВ-у нисам престала да гледам цртане, и понекад „допустим“ да без мог измотавања погледају и Дневник и знате шта, тад, баш тад кад сам видјела на екрану оне „одрасле“ са пасошима и интервјуе са агенцијама, тек тада је постало јасно то … Сунце туђег неба

ДА 01

Да, код нас роде одавно не долазе, а оне младунчад на коју су нам се смиловале…и њих одводе. Знате,  свугдје је љепше само да се зове „тамо далеко“. Ма, ми Срби смо чудан народ, и да смо „тамо“, ми би опет хтјели овамо, само да је далеко. Вјечне луталице за својим идеалима, који играју улогу Гордијевог чвора српског менталитета. Само ми наш мач видимо у томе одласку, у нади да постоји боље мјесто.Да ли је то заиста тако?

Шта ако нас тамо не чекају аутомобили, виле и ти видови луксуза? Шта ако и кад тамо нема нико ко ће раумјети оно наше, „ЈОК“ или можда „МАЛО СУТРА“. Шта ако …

А опет не можемо ни занемарити оне појединце који успију. И опет не кривимо их, јер то је живот.

На једној страни имамо оне који желе само ово Сунце, а на другој оне којима грије подједнако свако, и ко је ту сада у праву’? Да ли они што су на страни срца, или они што су на страни разума, ако је уопште разум?

Ови први правдаће се нашом земљом, нашом травом, хљебом, кајмаком и разноразним ђаконијама, а ови други отићи ће мало даље од тога. Њима ће алиби бити изговарање ријечи, земља без могућности,као и бурна историја и побједе, које су само нама побједе, а у гледишту и наше и светске историје порази.

Историјски ликови који уопште не постоје (неки од њих), јако „добра“ зарада и могућност за дјецу, такође им иде у прилог. То је додатни тег оном торбаку, „трбухом за крухом“.

И када оду, да ли их ухвати носталгија, или неки вид ње, за оним „својим“, или их кад дођу родбини на пар дана годишње, за оним „далеким“. А можда и ови први куде то далеко, управо због тога што им је недостижно. Кад би и њима дао пасош и визу, стално запослење, ко зна, можда би и они ухватили се пута.

Знате, има једна земља на Балкану, гдје свој своме не ваља, а изгледа да ваља. Знате, ту живе најбољи, али и најтврдоглавији људи на свијету. Ту, живе најпаметнији, али та похвала је стигла из њихових уста.Ту је гора најзеленија, иако их можда негдје преко мора има зеленијих. Ту цвјета најљепши бехар, а тамо негдје беру му плодове.Ту се брани ћирилица, а пише се латиницом. Ту се бране идеали, наметнути од стране других .

А ови први су ту јер, једноставно је воле…јер други зрак не може замијенити овај „балкански“. Нити туђа, флаширана вода, може бити као она изворска.
А ови други, су ипак они први, бар по нечему. А ови први би опет све дали да нису иза њих и тако све у кругу , из дана у дан.

И опет је питање да ли (не) остати у земљи „крви и меда“?

Аутор: Дајана Алексић
извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар