Резултати претраге

 Како човјек временом стари (мада то и нису неке године), долази у стадијум да преиспитује своје коријене. Не због тога што је нешто лоше у њима, већ због тога што преко њих сазнаје како и зашто смо се сви ми толико промијенили… Зашто се стидимо својих предака, ко...

Већ дужи период постављам једно питање, али не другима, они су одавно глуви на моје ријечи, већ више самом себи. Питам се да ли ће икад, икад,икад и опет икад или можда ико, ико, ико, иђе, иђе, иђе престати да нас Херцеговце посматра, сматра и назива БРЂАНИМА. Сељацима са брд...

За мене веће и боље моде нема од једних обичних вунених чарапа. Тај осјећај топлине не пружа ни један свјетски бренд.             Истини за вољу нису ни све вунене чарапе исте. Ове наше Херцеговачке од тврде и неподериве вуне која нам иде уз карактер су неизоставни модни детаљ уз...

За мене, цицвара је оно што је Нектар био за Грчке богове на Олимпу. Онај ко је није пробао, није такорећи ни живио… У том јелу има нешто посебно, нешто ЦАРСКИ. Још од малена, слушао сам о чувеној Гатачкој цицвари са Клиња. Веле, премца јој било није одавде до Аме...

И опет. Пробудим се кукавац од врућине ми се снемогло па помислим ђе сам!? Три ми дебела сата прођоше снијевајући планину, испод планине шуму, у шуми поток, у потоку пастрмку, под каменом. Усни ми се опет Херцеговина. Кад овако чезнем са тридесет, шта ће бити са шездесет кукавч...

„КАД БУДЕМ ГЛУПЉИ нећу читати ништа, ама баш ништа! Но ченс! Осим Информера, а то је најбоље штиво, КАД БУДЕМ ГЛУПЉИ оловку ћу користити само да чачкам уши, КАД БУДЕМ ГЛУПЉИ бићу ријалити стар Фаца, мачо, винд факер и естрадна звезда, КАД БУДЕМ ГЛУПЉИ имаћу страшан надимак,...

  Сваки одлазак у Херцеговину човјека врати корјенима, удари га у срж и тресне од ледину! Преокрене се човјек и од Херцеговаца из Војводине одједном опет буде Херцеговац из камена. Прво прораде помало заборављене ријечи које ни сам не знаш одакле испливавају из тебе, о...

Навиру мисли, сјећања и осјећања, у мозгу тијесно ко у шкипу. Размишљам све чешће и све дубље, а пишем све мање. Нити сам ја онај, нити је онај ја! Бојим се да сам оног изневјерио, а да он мене још није. А видим и чујем, не да се ОНАЈ још! Још увијек је Херцеговац! Тврд, стамен...

Све чешће у мени проради онај прави Херцеговац. Промоли главу из овог војвођанског кукуруза и вели: Е неш мајци! Не вала, нако ћемо се бити! А може и то није згорег. Не може ми можак више поднијети голу неправду! Не могу више слушати, свака мождана вијуга одбија послу...

Опет ме ђаво надари па узех плајваз у руке и пишем. А о чему бих друго писао, ако не о Херцеговини. Налећех бициклом случајно поред једне Новосадске пржионице кафе и толико ме замириса да се вратих у неку 97, 98 или 99. Видим мајку и стрину како пребирају тек купљену сирову кафу,...

Не знам за вас али мени се све чешће дешава да идући новосадским асфалтом, под ногама осјетим Херцеговачки камен. Шкрипи, боде и нагони ми сузе на очи. Сваки дан на путу од посла до куће, ја сам у мислима тамо! Гле, видим мајку како вари варенику, чујем негдје у позадини гангу...

И опет јесен. Те тешке новембарске кише, небо као да ће ми пасти на главу. Дуге војвођанске равнице, пусте, празне таман тако да ни мисао нема за шта да запне, него путује кроз редове сасушеног и покислог кукуруза, жури да види неку планину, да осјети хладноћу планинског ваздуха,...