70 година од колонизације Херцеговаца у Клек: Остао жал за каменитим селима подно Леотара


  • Кад у Клеку, у срцу Баната, „зажубори“ ијекавица, са свим украсима говора који се чује под требињским платанима, јасно је да разговарају људи пореклом са херцеговачког крша које је давна колонизација довела на војвођанску равницу, да ту живе обећани бољи живот.

kl

Православна црква у Клеку

Тако, „по херцеговачки“, разговарају Неђо Видачић и Бранко Ковач, добродржеће старине, који су, пре 70 година, „возовима без возног реда“, стигли у Клек, где су и данас, као пензионери, комшије. Први је загазио у десету деценију живота, други му је за петама. Обојица – што је знак добре горштачке генетике – и данас возе бицикл и, помало, раде око куће и земље. Неђо је, с породицом, у колонизацију кренуо из родног Љубомира, Бранко из своје Загоре. Иако је од тада протекло доста времена, ниједан није заборавио како је изгледала та велика сеоба народа од Херцеговине до Баната.

„Био је то пут у потпуно непознато. Ништа нијесмо знали о крају у који смо се запутили. Причало се да ће нам тамо бити боље, али, ипак, многи су били сумњичави. Ништа чудно – кад чо’ек крене у непознато, мора бит’ бојажљив. То је посебно важило за старије, који су се дотад мало одмицали од кућног прага“, запамтио је Неђо.

nedjo-vidacic-klek

Неђо Видачић

„Ми, млађи, смо били некако одлучнији, јер нам је колонизација била изазов, а младост то лакше прихвата“, додаје Бранко, и подсећа да су „момци и ђевојке, дуж читавог пута, дугог седам дана, пјевали и радовали се доласку у нову средину“.

У препуним возовима, људи су носили оно мало сиротиње што им је остало после дугог рата – нешто гардеробе, ситног алата и скромног покућства. У теретним вагонима било је и стоке, јер су Херцеговци рачунали да ће им добро доћи и у новим домовима.

„Иако је пропаганда за колонизацију била јака, неке наше комшије нијесу се одлучиле да напуште свој родни камењар. Растанак с њима био је тежак, јер је то било одвајање од оних с којима смо дуго живјели и, међусобно се помажући, дијелили добро и зло. Знали смо да идемо у празна села, из којих су, приликом ослобођења, проћерани Нијемци и то нам није било по вољи. Улазит’ у туђу кућу, макар и напуштену, није баш пријатно; Херцеговци су вазда поштовали туђе“, присећа се Неђо.

brankokovac

Бранко Ковач

У равном Банату, осим „швапских кућа“ с окућницом, нове становнике Клека дочекале су плодне оранице из којих је, како се говорило, „и камен ницао“.
„Чинило ми се да је око нашег Клека било више плодне земље, него у читавом требињском срезу“, додаје Бранко.

Кад су се сместили у нове домове, Херцеговци су почели да их уређују, али и да обављају пољске послове од којих се, углавном. живело. Први приноси жита, кукуруза и других пољопривредних производа показали су колико је банатска земља издашна.

Деца клечанских колониста су, одмах по доласку, кренула у сеоску осмољетку (на њеном месту сад је нова зграда, која носи име Јована Дучића) из које су, касније, учење наставила у оближњем Зрењанину, а онда и на вишим школама и факултетима широм бивше Југославије. До Зрењанина се прво стизало возом, популарним „ћиром“, а касније су уведене аутобуске линије, погодније ђацима и запосленима.

Преводница у Клеку

Осим школе, у Клеку је постојала пошта, продавница, земљорадничка задруга, месна канцеларија, Дом клутуре, берберница, ковачница… Постојала је и кафана, у којој су, уз чашицу, људи најчешће разговарали о старом крају и новом завичају.
Фудбалски клуб је основан убрзо после колонизације, а клечанска младост је, осим у спорту, уживала и у честим игранкама и излетима.

„Било је и сијела, на којима би зазвечале гусле, а организоване су и читалачке групе за читање пригодних књига, чему је посвећивана посебна пажња“, наглашава Бранко.

Прве године после колонизације у Клеку обележене су великим наталитетом. У међувремену, ти први банатски Херцеговци и Херцеговке постали су родитељи, па и унуке добили. Неко од њих и праунуке. Нове генерације су се, наравно, потпуно саживеле са местом свог рођења, док је у њиховим прецима из Херцеговине заувек остао жал за каменитим селима подно Леотара, чатрњама, шумама, изворима и посним доловима.

„Стари завичај никад није прест’о да нас вуче. Зато смо му се често враћали. Због родбине и успомена које су, вазда, изазивале и мало туге због одласка“, открио нам је Неђо.

Стари колонисти су своју љубав према Херцеговини пренели и на потомке. Зато су и ти банатски Херцеговци увек окренути Херцеговини и спремни да јој помогну. То су најбоље показали у ратним годинама, када су конвоји помоћи ишли од Клека ка Требињу.

Ових дана, кад обележавају годишњицу великог пресељења, Клечани, заиста, имају пуно разлога за понос. Више од 3.000 житеља живи у, углавном, новоизграђеним кућама, а велики број младих је завршио највише школе. Инфраструктура је у потпуности градска, све је одавно ту – струја, телефони, водовод и канализација, асфалт у свим улицама, игралишта, паркови, саобраћајна повезаност с градом Зрењанином од ког је Клек удаљен око седам километара …

Пре неку годину, у центру села је изграђена православна црква, а школа одавно има спортску дворану. Мештани се снабдевају у неколико продавница, стара пошта је модернизована, отворена је здравствена станица, заживели су кафићи.

Највећи понос Клека су, ипак, његови спортисти.

grbici

Никола, Милош и Владимир Грбић

Одбојкаши су били прваци Југославије, а одбојкашице освајачице купа у Титовој земљи братства и јединства, што је податак за Гиниса. Јер, таквим подвигом не може се подичити ниједно тако мало место у читавом свету.

Ко још није чуо за одбојкаше Вању и Николу Грбића, као и за кошаркаша Дејана Бодирогу?

Они су, свакако, најславнији потомци колониста из Херцеговине настањених у Клеку, прекаљени репрезентативци, европски и светски признати спортски великани. Осим њих, Клек је дао још двадесетак чланова државних селекција. Највише у одбојци, али и у кошарци, каратеу и рвању. Били су Клечани прваци Србије и у америчком фудбалу.

D.Bodiroga-Tb-Camp

Најбољи пример да потомци клечанских колониста пуно држе до завичаја својих родитеља дао је управо један спортиста. Реч је о Дејану Бодироги финансијеру кошаркашког кампа за европске таленте у Требињу који је, ове године, обележио деценију постојања.

Аутор: Јово Вуковић
Извор: Слободна Херцеговина



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар