110 ГОДИНА ОД АУСТРОУГАРСКЕ АНЕКСИЈЕ БИХ: Увод у Први свјетски рат

110 ГОДИНА ОД АУСТРОУГАРСКЕ АНЕКСИЈЕ БИХ: Увод у Први свјетски рат

  • Ове године се навршава 110 година од анексије Босне и Херцеговине, од стране Аустроугарске, што се сматра уводом у Први светски рат.

Све је почело Анексионом кризом или како је још позната и као Босанска криза, када је 5. октобра 1908. године  цар Франц Јозеф прогласио анексију Босне и Херцеговине.  Акт је донет без претходне сагласности великих сила, чиме је извршена повреда међународних уговора и одлука са Берлинског конгреса 1878. године.

Аустроугарска је свој акт о анексији правдала Младотурском револуцијом, изведеном у лето 1908. године, револуцијом турске војске којом је поништена одлука султана Абдул Хамида II о укидању парламента, што је довело до кризе и слабљења турске моћи, поготово у покореним крајевима царства. Револуција је означила почетак процеса распада Османског царства.

Босна и Херцеговина је била формално под турским суверенитетом али под  Аустроугарском окупацијом.

У исто време, у договору са Аустроугарском, Бугарска је прогласила своју независност, која је до тада била Аутономна Kнежевина под Отоманским суверенитетом. Бугарска независност је била у супротности са одлукама Берлинског конгреса.

Сам чин анексије изазвао је протесте у Европи, а нарочито у Србији.

Представници православних и муслиманских народних организација су у Будимпешти 11. октобра 1908. године донели заједничку изјаву да је анексија извршена без питања и против воље становништва. Упућене су делегације у европске престонице да великим силама том изјавом ставе до знања шта се и како ради у Босни и Херцеговини.

У Србији је анексија изазвала велико узбуђење, завладало је мишљење да се анексијом угрожава национална будућност, да се угрожава српско биће и српска држава.

Већ сутра дан, по прогласу 6. октобра 1908. године, грађани Београда су почели да исказују свој револт.

Радивоје Бојић, млађи брат песника Милутина Бојића, овако је описао овај догађај у својим сећањима: „Нама, деци у основној школи, учитељ је објаснио шта значи реч анексија и пустио нас кући. Кад смо истрчали на улицу, чули смо ратоборне покличе и претње Аустрији. Као да је цео Београд пошао на протесни митинг.„

На препуном Позоришном тргу, у по подневним сатима, протестанте је предводио писац Бранислав Нушић.

Поред осталог, Нушић је окупљеном народу рекао:

„Браћо, непријатељ је пред вратима! Над нашим главама виси мач! Аустрија се спрема да отме Босну и Херцеговину, а ми, Срби, нећемо, и не можемо то да допустимо„.

Пред спомеником кнезу Михајлу окупљенима су се обратили и професор Михајло Ђорђевић, економиста и политичар Војислав Маринковић, политичар Љуба Давидовић, српски новинар Љубомир Јовановић и многи други.

Окупљена маса је сматрала да је овим Аустроугарским актом стављена омча око врта српском народу.

На митингу је договорено да се за сутра 7. октобра, закаже други скуп, да свако поведе свог пријатеља и познаника како би се показало расположење и став читавог српског народа.

Током ноћи одштампани су плакати и састављен проглас Београђанима, који су сутрадан све новине донеле на насловним странама.

Проглас је саставио Јован Дучић, сарадник у листу „Политика„.

Проглас гласи:

„Београђани!

Дођите данас сви на велики народни митинг, дођите и мало и велико; дођите и ви оцеви и ви децо; крените се и ви бони из постеље; понесите и ви мајке одојчад на грудима; дођите сви; данас се тражи реч нас свију, реч којом ћемо изјавити да смо готови пре изгинути, да смо спремни пре одрећи се сами себе, својих живота и својих имања, своје слободе и своје државе, пре но што ћемо дозволити и даље потчињавање нашега племена; пре него што ћемо дозволити да нам грабљивица сусетка и даље чупа део по део меса са нашега раскрвављенога тела.
На Збор,
Београђани, пред Кнежев споменик.

Данас у 3 часа по подне! 
На збор!”

 

Сећајући се на ове догађаје Јован Дучић, у свом чланку у листу „Политика„, шеснаест година касније, поред осталог пише да га је на вест о проглашењу независности Бугарске у свој кабинет позвао лично министар спољних послова др Милован Миловановић, и уз присуство начелника Конзуларног одељења Министарства иностраних послова др Мирослава Спалајковића,  наговестивши му шта Аустроугарска даље спрема. Министар је полагао велику наду у лист  „Политику„ како би се покренуле широке масе и како би се покренула дипломатска акција уперена ка Европи, како би она схватила шта се то догађа. Једном речју, тражио је Дучићеву помоћ, да лист „Политика„ помогне његову акцију, јер је остала штампа била недорасла за икакве услуге.

После састанка са министром Миловановићем и у договору са браћом Рибникар, Дучић каже да је пала коцка на њега, да он напише проглас, против проглашења анексије Босне и Херцеговине, и позове народ на протест.

У свом чланку Дучић даље пише „Резултат вам је познат. „Политика„ је изашла у нарочитом издању после ручка, а већ после подне велике гомиле света биле су бачене на улицу. Београд је одједном изменио свој изглед.

Пред кнез Михајловим спомеником већ је урлала једна гомила против Аустрије и Бугарске. Свет је био погођен том вешћу као ножем и тад се тек видело шта је Босна за Србију. Чули су се говорници, викали су војници и комите, гомиле су пошле пред министарство, зовући Миловановића да говори. Затим пред Министарство војно иштући оружје.

Затим је све кренуло на аустријско посланство. Поразбијане су ограде. Изваљена су и нека врата, пробијен кордон војске.

Миловановић је говорио те вечери. Прозори двора су били сви осветљени а на завесама се видео мрачни профил краља Петра.

Ово је било довољно за Миловановића.

Европа је зачас видела да је питање Босне животно питање Србије.„

 Своју активност, по питању анексије, Јован Дучић је наставио у Риму, где га је 1908. године послала српска влада, да ради на пропаганди против анексије Босне и Херцеговине.

У Риму је Дучић написао и објавио брошуру под називом „Анексија Босне и Херцеговине и српско питање„ и уручио је свим италијанским парламентарцима, како би се упознали са целом ситуацијом на Балкану и солидарисали са Србијом.

Дучић у својој брошури пише италијанским посланицима да „за време дугих 30 година (1878–1908), болних година, њене веома омражене власти, Аустрија није престала да прогони Србе православце, оптужујући их да су се уротили заједно са Србијом и Црном Гором против монархије“.

Наглашавајући „пошто је Аустрија сломила и последњи отпор са којим се сусрела у двема несрећним покрајинама српским, увела им је једну од најбеднијих управа, а која се с правом може сматрати ремек-делом моралног тероризма, перфидном идејом која је вукла цео један народ у потпун материјални крах“.

Дучић је нагласио да је за Србију и Црну Гору аустроугарска анексија Босне и Херцеговине политичко, национално и економско зло. Нагласивши је да ће Србија а потом и Црна Гора бити следеће жртве аустроугарске агресије.

Дучић пише маниром искусног дипломате, бави се и анализама и прогнозама, наводећи да Берлински конгрес из 1878. године, и његове одлуке, представљају омчу око врата балканским народима.

Италијанским парламентарцина скреће пажњу на балканске прилике још од Кримског рата 1853. године, па све до Анексије Босне и Херцеговине 1908. године, са посебним освртом на дешавања у Босни и Херцеговини.

Брошура је написана на италијанском, а не на српском језику, зато што је у то време владала Анексиона криза (хладни рат Аустро-Угарске царевине и Краљевине Србије), па је све што је долазило из Србије у земље западне Европе, морало проћи кроз контролу Бечког двора. Из тог разлога Дучић се на италијанском језику обратио читаоцима.

Занимљиво је да је ова Дучићева брошура деценијама била непозната широј српској јавности.

Захваљујући Миладину Милошевићу, тадашњем директору Архива Југославије, који је пронашо ово Дучићево дело, негде међу архивском грађом, и Удружењу Требињаца „Јован Дучић„ у Београду, брошура је преведена на српски језик и штампана 2014.године.  Због своје тематике она је актуелна и данас јер представља драгоцено историјско штиво.

Приредио: Миливоје Мишо Рупић

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар